Pobeda rijalitija, lažne statistike i imitacije politike

Najveća pobeda ovog režima nije ona izborna, već ona kada smo uperili i oči i kažiprste u pravcu istog besmisla, licemerja i privida. Kada smo počeli da prebrojavamo preglede i tapšače i kada su nas ubedili da je to važnije od prebrojavanja novca u sopstvenom novčaniku. Međutim, snaga aplauza se i dalje meri ne jačinom zvuka, nego i brojem onih koji tapšu. Imitacijom predstava kojima Vučićevi glasači aplaudiraju ne dolazi se i do njegovih izbornih rezultata. I potpuno je svejedno da li se u tu gladijatorsku arenu ulazi iz dobre namere i naivnosti ili svesno i po dogovoru.

Pobuna protiv takve rijalitizacije politike je u prethodnim godniama postajala sve tiša. Prvobitni šok pred najezdom režimskog praznog spektakla je naprosto utrnuo. I dok se režim u specijalnim emisijama senzacionalno branio protiv nepostojećih državnih udara, deo medijski najdominantnije opozicije se pretvarao u senzacionalne istraživačke novinare. I tako je režim uspešno napao dva važna uporišta opozicione borbe - istraživačko novinarstvo i politiku. Dok je SNS jačala, u opoziciji je vladao nestranački trend. Dok su oni uzdizali političkog lidera, u opoziciji se tražilo godinama tzv. novo lice. Prateći takve putokaze smo zakonomerno došli do toga da se danas tako porazno bavimo opozicijom.

I dok se režim u specijalnim emisijama senzacionalno branio protiv nepostojećih državnih udara, deo medijski najdominantnije opozicije se pretvarao u senzacionalne istraživačke novinare. I tako je režim uspešno napao dva važna uporišta opozicione borbe - istraživačko novinarstvo i politiku. Dok je SNS jačala, u opoziciji je vladao nestranački trend

Nekada smo kritikovali režim koji se bavi istragama u medijima, danas je kao standard opozicione borbe medijski postavljeno da opozicija sledi taj primer, protiv koga bi trebalo da se bori. Nekada se kritikovalo režimsko uništavanje političke kulture našeg društva i infantilizacija politike zarad sticanja političkih poena i popularnosti, danas se deo opozicije bori istim tim sredstvima za isti cilj. Neprimetno su se izjednačavala i sredstva i ciljevi, ali i relativizacija svega što se time usput plaćalo. Izgubljenih godina, ignorisanja stvarnih problema građana i ponude stvarnih političkih rešenja. Dok se iza kulisa pozivima na linč bacao mamac opoziciji da pokaže građanima da nisu ništa bolji od onoga što zameraju režimu, na glavnoj pozornici Vučić je lako i nesmetano recitovao lažnu statistiku i imitirao politiku. Pozivajući druge na cirkusku binu na kojoj opozicija raspravlja o međusobnim odnosima i broju pregovarača, polako je ostajao sam na političkoj bini bez istinske politike kao konkurenta prividnoj.

Građane koji ne glasaju za Vučića može pokrenuti samo neko u koga mogu imati poverenje, a to poverenje se svakako ne stiče time što se finansijski najmoćnija opoziciona stranka hvali time da su ugrozeni. Čak i da zaista jesu, licemerno je da se time kao skromnošću hvale oni za koje svi znamo da mogu da priuste, sve što požele

Međutim, čak i za upotrebu psihologije mase, potrebna je masa. Vučić je, nažalost, ima. Ali kada opozicija pokušava da na istim način odgovori, dobije gromoglasan apaluz koji zagrmi do čitavih 20% birača. Kroz medije čija gledanost doseže do taman toliko broja gledalaca. Dakle, nema psihologije mase bez mase. I po tome se i razlikuje uspešna propaganda od uspešne cirkuske predstave. I Vučić to jako dobro zna. Kao što bi i opozicija trebalo tokom cele ove decenije da vidi da postoji bar 40% birača koji su protivnici takvog Vučića i koji ne žele da budu deo takve mase. Apstinenti zele da čuju političku i kulturološku osudu svođenja političke borbe na optužbe za prevozno sredstvo. Građane koji ne glasaju za Vučića može pokrenuti samo neko u koga mogu imati poverenje, a to poverenje se svakako ne stiče time što se finansijski najmoćnija opoziciona stranka hvali time da su ugrozeni. Čak i da zaista jesu, licemerno je da se time kao skromnošću hvale oni za koje svi znamo da mogu da priuste, sve što požele.

Tom procentu birača od kojih ključno zavisi pobeda na ovim režimom je dosta licemerja, privida, spektakla. Lažne skromnosti, lažne politike, senzacionalizma bez stavova, upornosti bez doslednosti. Divljenja sopstvenim ambicijama i sopstvenoj slici. Podizanja lestvice ludila kao standarda za borbu protiv ludila

Tom procentu birača od kojih ključno zavisi pobeda na ovim režimom je dosta licemerja, privida, spektakla. Lažne skromnosti, lažne politike, senzacionalizma bez stavova, upornosti bez doslednosti. Divljenja sopstvenim ambicijama i sopstvenoj slici. Podizanja lestvice ludila kao standarda za borbu protiv ludila. Onom procentu koji upravo zbog toga ne glasa za Vučića. Njih ne zanima inventivan igrani program. Obespravljene radnike ne zanimaju odnosi unutar opozicije. Naše građane na Kosovu ne zanima senzacionalističko otvaranje afera bez epiloga, već stav o Kosovu i rešenja za probleme njihovog svakodnevnog života. Ljude koji napuštaju ovu zemlju ne zanima platforma za međustranački dijalog i dogovor o broju pregovarača. Ne zanimaju ih ni izborni uslovi, ni da li će se opozicija ujediniti. Zanima ih isključivo da promenu koju žele vide već tokom borbe za tu promenu. Samo na taj način opozicija može povratiti njihovo poverenje. U državi u kojoj je najčešće isplaćena plata oko 400 evra i u kojoj bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, građane ne zanima da li Vučić ili Đilas nose “odelo iz fundusa”. I jednako prepoznaju lažnu skromnost, bez obzira na to ko je iskazuje. Apstinencija je srazmerna njihovom umoru od licemerja i hiperprodukcije afera i veštačkih tema. Slabost populizma je upravo u jačini njegovog udara, jer onoliko koliko je jak, toliko brzo i iscrpljuje. Nadajmo se da se nećemo još dugo dičiti istrajnošću i pred trendom globalnog umora od populizma, kao što smo se često dičili propuštanjem istorijskih promena kao doslednošću. Da bi se onda po pravilu morali uveravati transparentima da je i Srbija svet.