Победа ријалитија, лажне статистике и имитације политике

Највећа победа овог режима није она изборна, већ она када смо уперили и очи и кажипрсте у правцу истог бесмисла, лицемерја и привида. Када смо почели да пребројавамо прегледе и тапшаче и када су нас убедили да је то важније од пребројавања новца у сопственом новчанику. Међутим, снага аплауза се и даље мери не јачином звука, него и бројем оних који тапшу. Имитацијом представа којима Вучићеви гласачи аплаудирају не долази се и до његових изборних резултата. И потпуно је свеједно да ли се у ту гладијаторску арену улази из добре намере и наивности или свесно и по договору.

Побуна против такве ријалитизације политике је у претходним годниама постајала све тиша. Првобитни шок пред најездом режимског празног спектакла је напросто утрнуо. И док се режим у специјалним емисијама сензационално бранио против непостојећих државних удара, део медијски најдоминантније опозиције се претварао у сензационалне истраживачке новинаре. И тако је режим успешно напао два важна упоришта опозиционе борбе - истраживачко новинарство и политику. Док је СНС јачала, у опозицији је владао нестраначки тренд. Док су они уздизали политичког лидера, у опозицији се тражило годинама тзв. ново лице. Пратећи такве путоказе смо закономерно дошли до тога да се данас тако поразно бавимо опозицијом.

И док се режим у специјалним емисијама сензационално бранио против непостојећих државних удара, део медијски најдоминантније опозиције се претварао у сензационалне истраживачке новинаре. И тако је режим успешно напао два важна упоришта опозиционе борбе - истраживачко новинарство и политику. Док је СНС јачала, у опозицији је владао нестраначки тренд

Некада смо критиковали режим који се бави истрагама у медијима, данас је као стандард опозиционе борбе медијски постављено да опозиција следи тај пример, против кога би требало да се бори. Некада се критиковало режимско уништавање политичке културе нашег друштва и инфантилизација политике зарад стицања политичких поена и популарности, данас се део опозиције бори истим тим средствима за исти циљ. Неприметно су се изједначавала и средства и циљеви, али и релативизација свега што се тиме успут плаћало. Изгубљених година, игнорисања стварних проблема грађана и понуде стварних политичких решења. Док се иза кулиса позивима на линч бацао мамац опозицији да покаже грађанима да нису ништа бољи од онога што замерају режиму, на главној позорници Вучић је лако и несметано рецитовао лажну статистику и имитирао политику. Позивајући друге на циркуску бину на којој опозиција расправља о међусобним односима и броју преговарача, полако је остајао сам на политичкој бини без истинске политике као конкурента привидној.

Грађане који не гласају за Вучића може покренути само неко у кога могу имати поверење, а то поверење се свакако не стиче тиме што се финансијски најмоћнија опозициона странка хвали тиме да су угрозени. Чак и да заиста јесу, лицемерно је да се тиме као скромношћу хвале они за које сви знамо да могу да приусте, све што пожеле

Међутим, чак и за употребу психологије масе, потребна је маса. Вучић је, нажалост, има. Али када опозиција покушава да на истим начин одговори, добије громогласан апалуз који загрми до читавих 20% бирача. Кроз медије чија гледаност досеже до таман толико броја гледалаца. Дакле, нема психологије масе без масе. И по томе се и разликује успешна пропаганда од успешне циркуске представе. И Вучић то јако добро зна. Као што би и опозиција требало током целе ове деценије да види да постоји бар 40% бирача који су противници таквог Вучића и који не желе да буду део такве масе. Апстиненти зеле да чују политичку и културолошку осуду свођења политичке борбе на оптужбе за превозно средство. Грађане који не гласају за Вучића може покренути само неко у кога могу имати поверење, а то поверење се свакако не стиче тиме што се финансијски најмоћнија опозициона странка хвали тиме да су угрозени. Чак и да заиста јесу, лицемерно је да се тиме као скромношћу хвале они за које сви знамо да могу да приусте, све што пожеле.

Том проценту бирача од којих кључно зависи победа на овим режимом је доста лицемерја, привида, спектакла. Лажне скромности, лажне политике, сензационализма без ставова, упорности без доследности. Дивљења сопственим амбицијама и сопственој слици. Подизања лествице лудила као стандарда за борбу против лудила

Том проценту бирача од којих кључно зависи победа на овим режимом је доста лицемерја, привида, спектакла. Лажне скромности, лажне политике, сензационализма без ставова, упорности без доследности. Дивљења сопственим амбицијама и сопственој слици. Подизања лествице лудила као стандарда за борбу против лудила. Оном проценту који управо због тога не гласа за Вучића. Њих не занима инвентиван играни програм. Обесправљене раднике не занимају односи унутар опозиције. Наше грађане на Косову не занима сензационалистичко отварање афера без епилога, већ став о Косову и решења за проблеме њиховог свакодневног живота. Људе који напуштају ову земљу не занима платформа за међустраначки дијалог и договор о броју преговарача. Не занимају их ни изборни услови, ни да ли ће се опозиција ујединити. Занима их искључиво да промену коју желе виде већ током борбе за ту промену. Само на тај начин опозиција може повратити њихово поверење. У држави у којој је најчешће исплаћена плата око 400 евра и у којој богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији, грађане не занима да ли Вучић или Ђилас носе “одело из фундуса”. И једнако препознају лажну скромност, без обзира на то ко је исказује. Апстиненција је сразмерна њиховом умору од лицемерја и хиперпродукције афера и вештачких тема. Слабост популизма је управо у јачини његовог удара, јер онолико колико је јак, толико брзо и исцрпљује. Надајмо се да се нећемо још дуго дичити истрајношћу и пред трендом глобалног умора од популизма, као што смо се често дичили пропуштањем историјских промена као доследношћу. Да би се онда по правилу морали уверавати транспарентима да је и Србија свет.