Peti oktobar, deset godina lutanja

Nije, naravno, greh naših ratnika za demokratiju po meri DOS-a ni to što oni iz svoje mišje perspektive nisu mogli da zamisle Veliku krizu. To nije polazilo za rukom ni onima koji su okruženi mnogo moćnijim umovima i koji imaju na uvid mnogo sušastvenije podatke o kretanjima u ekonomijama i društvima.

Ali jeste odgovornost „dosovske“ elite – i to će koštati i njih i nas – njihovo potpuno odsustvo sposobnosti da se orjentišu u vremenu koje ih je dovelo na vrh talasa. Nije danas neka velika tajna da su rušenje Berlinskog zida i euforična proslava obaranja komunizma doneli „potpuno pogrešno opažanje stvarnosti... ti isti događaji čak i više obeležavaju kolaps liberalizma i naš definitivni ulazak u svet posle liberalizma“. (Imanuel Valerštaj) Nije tajna, ali „srpski liberali“ (ovde se ne misli na partijsku nego na (para)ideološku pripadnost) koji su se okupili u DOS-u to uopšte nisu primetili. Kao oni japanski vojnici koje su zaboraljeni na nekim pozicijama u azijskim prašumama , i koji su pedesetih godina kad su ih nalazlili još uvek verovali da važi njihova zakletva caru i onoj vladi koja je ratovala protiv Sjedinjenih Država, naši „dosovci“ se drže „pravog puta“ u duštvo koje više ne postoji. Tako se može desiti da se pre u Srbiji oglašava da je Velika kriza okončana nego u Vašingtonu, Brislu, Pekingu i Moskvi. Nije to samo „ludilo“ jednog lidera koji se sprema da izdeli Srbiju na pašaluke da bi postigao preskok cenzusa za izbore.

Tako se može desiti da se u vreme očiglednih povećanja tenzija širom sveta Srbija ubrzano „demilitarizuje“ – odnosno pretvara svoju oružanu silu u organizaciju bez smisla i cilja. Prvo, nadležno ministarstvo, vlada i zvaničnici na oduzimanje dela svoje teritorije i ugrožavanje elementarnog suvereniteta države odgovaraju strašnom pretnjom kako će se boriti „samo diplomatskim sredstvima“. Dobro, zamisliva je takva misao političara, iako je apsolutno neistorična jer onda sledi pitanje zašto su države uopšte stvarale vojnu silu. Zašto se onda drži tako skupa stvarčica kao što je vojska? Ona se, istorijski uspostavlja i održava, kao odbrana od spoljnih sila i kao opomena onima koji imaju nameru da nam uzmu „nešto naše“. Mi smo preimenovali ulogu srpske vojske – naše „vojskovođe“ jedino zanima učešće u međunarodnim misijama! I to pod uslovima koji su takođe u istoriji nepoznati: mi smo ih odhranili, pelcovali, školovali, sad ćemo ih drage volje obući i obuti, kupićemo im oružje i džebanu, obučićemo ih o svom trošku, a oni neće krvariti za naše bedne nacioalne interse, to je tako proizaično i to smo prevazišli – već ćemo mi Srpsku vojsku dati pod zastavu koja nam se omilila u bezbrojnim holivudskim filmovima, a da se ta vojska sa svojim pobratimima iz Ohajo-garde bekompromisno bori za američke nacionalne interese.

Kad se takvi događaji tumače u nekim istorijskim situacijama onda su nam govorili da je takva vlast pala u vazalski odnos, pa onda taj vladar moraše slati jedinice koje će se boriti s vojskom Sile jer bi Sila, u protivnom, tu postavila drugoga vladara. Ali, ovo je postistorijsko doba. Situacije danas imaju druga imena. Ipak, kad bi ovde u Srbiji, u ovom vremenu, postojao onaj dečak iz Andresonove bajke „Carevo novo odelo“ onda bi on jednog dana morao postaviti pitanje: Šta će nama vojska?

Primeri dosovskog „tumaranja“ u vremenu su – nenabrojivi. Ne vredi ovde govoriti o ministru zdravlja koji „reformiše“ naš zdravstveni sistem čitavu deceniju, a onda pokaže svoga dela rezultate tako što se za bezazlenu operaciju spakuje i ode u Minhen (Nemcima pod nož); otužno je podsećati se na reči ministarke koja pripremu prodaje „Telekoma“ nemačkom državnom preduzeću pravda time da ova država, država koju ona oličava, ne ume da organizuje rad te firme koju je, inače, stvorila još preddosovska država Srbija; čovek osti nelagodu, i mučninu, dok sluša potpredsednika Vlade koji čitavu naciju pretvara u prosjake a kao glavni posao države predstavlja prosjačenje – propovedajući dugo i uporno kako su nama spas predpristupni fondovi EU, a ne sopstvena proizvodnja, organizacija, štednja, žrtvovanje. Kapitalizam se nigde nije podigao na prosjačenju pa ne treba sumnjati da to neće poći za rukom ni „dosovskoj“ pameti.

Ili, uzmimo slučaj rezolucije o Srbrenici. Dobronameran čitalac će razumeti da se ovde ne radi o odbacivanju potrebe za normalizovanjem odnosa među narodima koji su izašli iz jednog krvavog i traumatičnog rata. Ali „nepodnošljiva lakoća“ dosovskog razumevanja našeg položaja u svetu se tu ocrtava krajnje jasno. Kad je Spoljnopolitički komitet Predstavničkog doma američkog Kongresa 4. marta 2010. doneo rezoluciju u kojoj je pogrom nad Jermenima osuđen kao genocid Turska je „odmah povukla ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, otkazano je redovno godišnje zasedanje Američko-turskog saveta, zaprećeno je i drugim bolnijim merama odmazde, uključujući i otkazivanje zamašnih porudžbina“. I kad je Barak Obama povodom 95-godišnjice genocida nad Jermenima ovo nazvao „veliko stradanje“ (izbegavajući reč „genocid“) Turci su to „primli sa žaljenjem, kao izraz pogrešnog i jednostranog političkog viđenja“.

Istovremeno, turski ministar inostranih poslova Ahmet Davutoglu je (19.marta 2010.) novinarima koji su ga pratili na putu u Bugarsku najavljivao „da će se zahvaljujući turskom zauzimanju 'Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka u Srebrenici'“. Narodna skupština u dosovskoj Srbiji ne obraća pažnjukako se ponašaju ni njeni prijatelji te mirno „mete ispred svoga praga“ i uzdignuta čela žuri u genocid. Tragikomično je da su joj „glavni mentori“ pri donošenju te rezolucije države koje u poslednjem veku imaju „blistave“ genocidne rezultate – Turci imaju Jermene, a Ameri ako i zaboravimo spaljivanje čitavih vijetnamskih oblasti sa svim živim bićima koja su se tu našla, imaju delanja na Hirošimi i Nagasakiju. Da cinizam bude veći posle je objašnjeno da je Nagasaki „primio“ atomsku bobmbu zato što je bilo oblačno nad prvobitno zacrtanim ciljem pa je pilotu rečeno da baci „eksplozivno telo“ gde mu je zgodno. Ništa to nije smetalo našim vlastima da slepo poslušaju „naše prijatelje“ koji ubijaju ali ne dozvoljavaju da se u međunarodnim odnosima o tome govori kao o najgorem zločinu. Američki narod još uvek veruje da u bacanju A-bombi ne postoji nikakav problem jer bi u normalnim i zakonitim vojnim operacijama „izginuli naši momci“. Problem ne postoji, jer Japanci nisu bili momci nego zveri. Nije se na svetu još pojavio narod, kao što su Srbi s dosovskom vlašću na čelu, koji toliko voli da ga uguraju u katarzu! A da bi se anastezirali oni koji postavljaju ta anticivilizacijska pitanja naše najviše zakonodavno telo upotrebiće trik sa najavom još jedne rezolucije opšteg tipa - „osude svih zločina u regionu“, ali onda su svi otišli na godišnje odmore i inteligentno dozvolili da tu besmislicu „prekriju zaborav i šaš“. Dosovski um ne podnosi logiku i poruke surove realnosti. On je na putu bez alternative. Ukoliko se realnost ispreči na tom putu, utoliko gore po nju samu.

Iako su naši komunisti kao u „obećanu zemlju“ verovali u Sovjetski Savez, „plamene zore“, dikataturu proletarijata, beskonačni progres i svetlu budućnost, ipak su 1948. oslobodili svoj nagon za samoodržanjem i shvatili da život bez alternative vodi u bezdan. Pronalazak dosovskog uma koji je jedan naš humoristički pisac sažeo u frazu „Evropa ili smrt“ dostignuće je kao nakava bolest zavisnosti. Što, ako se čovek malo udubi u dosovski put, i nije čudno.

Srednja rezultanta svih dosovskih i 5-oktobarskih nastojanja bila je u sferi – prozapadnjačke infantilnosti. Teško je bilo, a ni danas nije mnogo lakše, razlučiti šta je tu deo „dužničkog ropstva“ i jakih obaveza koje nastaju kao posledica primanja zapadne finasijske, obaveštajne i svake druge pomoći snagama koje su rušile njima neukrotivog „balkanskog kasapina“, a šta – iskreni zanos pred proklamovanim i mitologiziranim vrednostima zapadnih demokratija i(li) ilizija o dobročinstvu kapitalista i kapitalizma. U svakom slučaju, kako je zapad upadao u sve veće probleme tako se i ta infantilnost pretvarala u – hroničnu brižnost za gubitkom traga „srećne zvezde“. Tako su dosovske oragnizovane snage koje drže dizgine srpske države dospele u stanje kad bi ih jedino metode onog otresitog sveštenika iz Crne Reke mogle „skinuti“ sa ideje – da Evropska unija nema alternativu. Jer, sem nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, koji je u jednom, za Uniju ipak optimističnijem vremenu, govorio o 2025. kao godini našeg priključenju tom savezu država, nama niko nikad nije obećao ništa iole konkretnije. Ali, jeste dosovska „dalekovidost“ nas viđala u „zajednici civilizovanih naroda“ i 2007. kao što se sad, iz istih znanja, licitira sa 2015. DOS je oduvek obožavao račune bez krčmara.

Ako ovom nepotpunom slaganju delića mozaika dodamo i tužnu epizodu nastupa dosovskih „branitelja Kosova“ na nedavnom zasedanju Generalne skupštine OUN stižemo do još jedne važne odlike „dosovskog pogleda na svet“, a to je da pored sklonosti da se ignorišu logika i zdrav razum „dosovci“ ne veruju u demokratiju. I da je njima dopušteno i ignorisanje demokratskih načela, institucija, zakona i pravila ako je to u „višem dosovskom interesu“. Tu je predsednik Srbije prvo dao Skupštini da drlja i radi na nekom nacrtu rezolucije, a onda je on lično otišao na „ispiranje mozga“ u Brisel i s činovnicom Unije koja ima prezime kao pisac u vreme njegove mladosti omiljnih kriminalno-špijunskih romana („Lun, kralj ponoći“) sve „doveo u red“. Svega onog protiv čega su se dosovci srčano borili u strašnom Miloševićevom dobu, danas se radosno prihvataju. Uopšte, danas se u Srbiji na demokratiju gleda kao na sredstvo koje služi samo da se ova postdosovska vlast reprodukuje „do sudnjeg dana“. Ideali su umrli, valjda još one prohladne noći pre deset godina ispred garave Skupštine.

Nedavna istraživanja (naručilac je jedna američka NVO) pokazuju da dve trećine građana u Srbiji misle da „nisu vođeni u dobrom pravcu“. Svaka ozbiljna vlast bi se zabrinula nad tom pretećom činjenicom. Zabrinula bi se i za demokratiju. Ali dosovske strukture (obogaćene reformisanim autentičnim antidosovskim supstratima) nisu „ozbiljna vlast“ u klasičnom smislu reči. Oni su samo veliki ljubitelji vlasti. Briga pred činjenicama nije njihov pristup. Nije nemoguće da ćemo svi mi i dočekati taj sad odjednom toliko željeni „6.oktobar“, ali može se desiti da to bude istorijski vetar koja će da pomete i bezoblične ostatke DOS-a sa političke scene. DOS je samo dokaz da kad se neko dokopa vlasti na najplemenitijim željama naroda odjednom počne da zamišlja sebe kako samo leti. A zaboravlja onu divnu pesničku misao: „i pad je let“. Kad jednom neko o njima bude pisao „Prohujalo s vihorom“ moći će da natrapa na toliko antologijskih obećanja bez pokrića, da će to u muzejima „vrlog novog sveta“ konkurisati za najblistavije zbirke orvelovske pardigme „laž je istina“. Ali u medijima slobodnim na dosovski način neće se moći naći nikakve sumnje i čuđenja što dela uopšte nisu pratila reči. Velika kriza će, ipak, posle Njujorka, Brisla i Berlina doći i u Srbiju. Ne budimo ljudi bez sećanja i kod Miloševića je sve počelo nestašicama mleka, ulja, pa tako to ide do hleba...

Iza dosovskih formacija će ostati trag koji će svedočiti da su vlast voleli bar koliko i njihovi „zli prethodnici“. Ostalo će razneti vihori.