Грчка побуна – сахрана или ваксрс демократије ?

Улазак у Грчку тог претпоследњег дана јуна Лета Господњег 2011. подсетио ме је на неке слике с краја осамдесетих које сам скоро био заборавио. Тако су тог јутра, на пространом платоу - на коме су избледеле линије које су некад тако прецизно и сугестивно делиле аутомобиле, аутобусе и камионе, па ЕУ цитизенс од осталог простог европског и иног света - стајале десетине друмских превозних средстава. Можда се то могло изразити и стотинама. Тешко је у анархичним порецима правити прецизне процене.

Људи су излазили из њих и гледали доле према оним белим кућицама у којима се биометријски пасоши(!) дају на проверу најбољим системима контроле који су икад направљени - да се ту већ одваја жито од кукоља. Сваки пут кад обичан путник ту дође, осећа се као неко коме „нешто" свакако могу наћи. Дискреционо, у крајњој линији. Јер ово је улаз у Европску унију. То је као кад су непрефињеног сељака пуштали у средњовековни град. Сумњичаво, хладно, убадајући га службеним надмоћним погледом као врхом стреле. 

Онда је кроз ту гомилу моторизованих номада прошло нешто као „креће се" - али нешто што није речено ни на једном језику, ни као позив ни као наредба, нешто као порука из подсвести. Колона се усталасала, мотори забректали, започе некакво престројавање, да би све на крају заличило на стампедо. 

Путник који је пре годину дана -  да не говоримо о пре пет година - долазио на грчки гранични прелаз Евзони „знао је" - јер по европским стандардима другачији бити није могло - да ће се пред надирући „неевропејски хаос" испречити униформисана лица, подићи прст, махнути таблицама и „реметилачку" индивидуу одмах гурнути у страну. Ред је био као лед. 

Али ово је 2011. и грчки цариници, намрштени полицајци, лупачи печата, контролори мисли, озбиљне хигијеничарке, полууниформисани редари свих профила - штрајкују. И ево их, помажу стампеду, машу рукама да се дође и тамо где хаос још није стигао, формирају се (не)редови толико природни за медитеранско-балканско поимање поретка, они из кућица ударају „скупе" европске печате тако лако и несумњиво уверени да су сви ови људи, сви они, вредни њихове службене дозволе да путују по својој жељи и потреби; као дим се распршила она вишедеценијски гајена сумња према сваком путнику који улази у Унију а који свакако носи неки грех и неку покварену мисао собом и готово да му се то види као Пинокију нос или грбавцу грба; ово је сад као оно: "Ма, дај комшија нема потребе. Људи смо. Прелазак границе побуњене Грчке сада личи на размађијавање путника од неке јаке мађије: чаробна реч  „Унија", која је лебдела испред очија као зебња слабог бића и утеривала му страх у срце, постаје само бивша виртуелна слабост која се као и свако такво осећање круни, копни, тањи да би, док дајем гас на аутопуту према Солуну - по чијој средини су вредни Грци посадили лијандере, тако се ваљда зваше она висока расцветана биљка - разумео на шта су ме те сцене подсетиле: на доласке из иностранства у моју (СФР) Југославију крајем осамдесетих! 

Кад је сад стигао тренутак да се обелодани да - после Грчке, Ирске, Португалије и Шпаније - ништа боље стање није ни у Италији, тек онда се могло нормално прочитати нешто чистих чињеница и о трећој економији у еврозони, нпр. да је „Италија најзадуженије тржиште у Европи, треће по размерама дуга у свету"; онда су се појавиле „црне цифре" од 1,9 трилиона евра (2,6 трилиона долара), што је 120 одсто бруто друштвеног производа, а што је, иначе, „три пута више од Грчке, Ирске и Португалије заједно" („Економист"). „Грчка трагедија", како је атинске финасијске извештаје својевремено звао „Шпигл", обична је једночинка глумаца аматера у „Европској трагедији" кад се у извесној будућности на сцени прикључе и Британици и Французи. Једино, засад изгледа, да су Немцима ноге суве, те је разумљиво зашто из Берлина држе највише лекција и праве највећу буку. 

Сад као да је одзго из брда сишла нека аждаја и исисала баш тај састојак, а људима „то" недостаје као ваздух. Све је успорено и чини се с неким несвакидашњим напором. Старији свет и домаћице враћају се с пијаце с пластичним кесама, без журбе. Млађи свет, онај чије понашање даје живост друштвима, седи по сеновитим баштама листа раскупусане таблоиде, цевчи дуге кафе и, кад подигне глас и размаше се рукама, то све изгледа као секвенца из филма у којој је режисер искључио тон и употребио „слоу мошн" технику. А кад се, услед те одузетости, изненада зачују традиционални медитерански рибарски или разговори лучких радника - њихова вика вам се чини као залутала епизода која је улетела непажњом монтажера.

Грцима је све јасно. 

Једино се у телевизијским расправама, у којима пет-шест „компетентних" саговорника виче углас -  а што кафеџије пуштају на великим екранима на којима су некад ишли кошаркаши и фудбалери - једино ту, изгледа као да у грчкој драми има неких нејасноћа.  Јер то са грчким отпором све је јасно. Он је класично - демократски. Народ, на коме је, по још увек кориштеним књишким дефиницијама, „суверенитет", побуно се против „немогуће мисије", коју му нуде европски манипулатори и домаћи помоћници - јер то угрожава опстанак „суверена". Народ трпи, док иоткуд стиже нека мрва или иоткуд избија трачак наде, али постоји тренутак кад манипулација више нема никавог учинка. Нема јер се и она претворила у насиље без рукавица и анестезије.  „Постоји један капиталистички принцип на који нико не жели обратити пажњу, а који гласи: ако ја посудим новац од тебе, тиме сам преузео одговорност на себе да ти тај новац и вратим, док ти преузимаш ризик на себе да ти тај новац можда нећу вратити. То је капиталистички принцип. Али нико се готово и не осврће на то."  Тако је говорио Ноам Чомски још  пре деценије док се тај принцип није примењивао на земље „трећег света". Суманути профити финансијских институција тада ником на Западу нису изгледали чудни и нико није ни помишљао да ће та неман без икаквих принципа и правила понашања сићи и до њих.  Чомски је описао механизам деловања на тада актуелном примеру Индонезије. Како је настао дуг који је разорио земљу и Индонежане претворио у просјаке? „Испоставља се да је тај новац посудило неких двеста или триста људи, који су били део војне дикататуре коју смо ми подржавали заједно с својим компањонима. Новац су им посуђивале међународне банке. Већи део тог износа је сада подруштвљен, кроз ММФ, што значи да су порески обвезници са Севера, који су основали ММФ, одговорни за све."  А шта се десило са тим огромним новцем? „Људи који су га посудили обогатили су се. Дошло је до одлива капитала и нешто мало развоја. Међутим, људи који су посудили тај новац не сматрају се одговорним за то. Народ Индонезије је тај који то све треба да отплати, а то значи да морају даље да живе у складу с јако неповољним програмима, у ужасном сиромаштву и патњи, и што је још горе, да морају вратити дуг који они сами уопште нису направили."

Да, још једно питање: шта је с онима који су посудили новац? „Они су заштићени од ризика. То је управо најзначајнија функција ММФ да људима који посуђују и улажу новац у рискантне кредите осигурају услове посуђивања и улагања за које неће бити везан никакав ризик. Добици су огромни, пошто је и ризик велики, али ствар је у томе да они тај ризик не морају прузети на себе јер је он подруштвљен."  На крају, да је то неправедно нема сумње. И то Американци савршено знају: „Постоји принцип у међународном праву који су, пре стотинак година, усвојиле САД када су ‘ослободиле', тојест освојиле Кубу, како би је спречиле да се ослободи Шпаније 1898. године. Кад су САД заузеле Кубу, њен дуг према Шпанији је отписан, и то по прилично разумним основама: дуг је проглашен неоснованим, будући да је био наметнут становништву Кубе, а да оно за то није дало свој пристанак. Тај принцип је касније признат у међунардоном праву, опет на иницијативу САД, као принцип ‘омраженог дуга'". Зато су некад Американци били гледани као неко ко свету доноси правила слободе. Данас више нема принципа, нема права, и живимо у време глобалне епидемије „омражених дугова". 

Неутољива глад за профитом и жудња за неконтролисаним правом за управљањем људима неолибералног капиталистичког поретка поткопала је све вредности и сопственог друштва а све принципе претопила у лицемерје и лагарије. Грчка побуна је само тренутно најеклатантнији примерак стања. 

Демос грчки и садашња изабрана, а и уграђена, елита раздвојени су кланцем изнад којег је, чини се, више и немогуће подићи мост. Они изабрани, који припадају групи 300 о којој говори Чомски, своју моћ и своје богатство пре ће заложити за подршку истих таквих елита које седе у све даљем Брислу, него што би је у тешким временима (по)делили са својим убогим народом. Они живе са принципом који су сами својом пропагандом подигли на ниво божанског принципа: приватна својина је светиња. А ‘опљачкана' (по прописаним правилима) својина, сад њихова, светиња је најсветија. И извесно је, без насиља, неће моћи да део ‘светиње' поделе са онима с чијих леђа су ‘светињу' створили. Чак, чини се, ни по цену сопствене пропасти.

(Фонд Слободан Јовановић)