Pelcovanje od virusa „Pi-Ar“

Krajem novembra, još uvek aktuelni ministar zdravlja održao je konferenciju za štampu, u sklopu priprema javnosti za predstojeću kampanju vakcinacije od gripa A H1N1. U jednom trenutku je ministar upitao prisutne novinare koliko će njih da se vakciniše. Odziv je bio verovatno manji od očekivanog. Na to je ministar reagovao savršeno mirnom i tačnom konstatacijom da prisutni ne veruju u ono što on priča („Polovina vas uopšte ne veruje onome što pričamo doktor Kon i ja. Više verujete sajtovima koji kažu da vakcina ima živu, ja vam kažem ima kao u konzervi tunjevine, volite da razglabate da li je split, ađuvans, ulazite u tehnologiju proizvodnje, takođe zbog nedostatka poverenja. Vakcinacija je spasla čovečanstvo...“) I to je bila verovatno najtačnija dijagnoza stanja koja se mogla čuti iz usta bilo kog ministra za mandata trenutne vlade (osim onog dela o „razglabanju“, što je više bilo u tipičnom potcenjivačkom maniru koji sadašnji establišment gaji prema javnosti).

U sredu, 16. decembra 2009, dan pre zvaničnog početka vakcinacije protiv istog gripa u Srbiji, tema emisije „Oko“ na Jaseru (popularnom „Javnom servisu“, tj. RTS-u), takođe je bila vakcinisanje. Voditelj emisije Zoran Stanojević je pozvao u emisiju dvojicu proponenata vakcinisanja (dr Veljka Đerkovića iz Radne grupe za praćenje pandemije i dr Simu Vukovića, potpredsednika Skupštinskog odbora za zdravlje i porodicu iz G17 plus, kao i jednog istraživača javnog mnjenja (Srbobrana Brankovića iz TNS Medijum galupa). Ovaj poslednji je, da se pretpostaviti, trebalo da unese bar neku dozu – ili utisak – izbalansiranosti i objektivnosti, tako što će: 1) predstaviti ispitivanja javnog mnjenja u vezi s tim koliko ljudi planira da se vakciniše i 2) negativno odgovoriti na postavljeno mu pitanje da li će se i sam vakcinisati – ali! samo zato što je poslednji put imao temperaturu pre dvadesetak godina, tako da mu je imuni sistem očigledno jak.

Uglavnom, ispitivanje javnog mnjenja je bilo prilično poražavajuće: čak 52% ispitanih je izjavilo da neće da se vakciniše, dok je malo ispod 20% njih još uvek neodlučno. I ulična anketa koja je prikazana tokom emisije pokazala je većinsku skepsu ispitanih u pogledu vakcinisanja: ljudi različitih životnih dobi i oba pola su većinom odgovarali da ne žele da se vakcinišu, uglavnom zato što ne veruju u argumente koji se nude u korist vakcinacije, smatrajući da je uglavnom reč o prenaduvanoj kampanji koja ima za cilj da obezbedi ogromne profite onima koji iza nje stoje.

Voditelj je goste pitao za mišljenje o tome zašto je narod toliko skeptičan. Prisutni lekari su bili prilično nezadovoljni narodom i njegovom reakcijom, potpredsednik Odbora za zdravlje i porodicu je prvo naglasio da je u Srbiji, već više od veka, medicina „zasnovana na nauci“ a ne na „belom luku i sirćetu“, čime je gravitas njegovog veoma ozbiljnog lika verovatno malo dobio na težini bar kod jednog dela neopredeljenih. To, međutim, nije činilo ubedljivijim njegov odgovor na ključno voditeljevo pitanje: ne bi li direktan televizijski prenos sednice Odbora za zdravlje i porodicu doprineo jačanju poverenja javnosti u zvaničnu kampanju koja promoviše vakcinisanje (a odgovor je otprilike glasio da je to zanimljiva ideja koju bi možda trebalo realizovati neki sledeći put, ne zna se tačno koji).

Član Radne grupe je bio još sumorniji, nezadovoljan time što narod više veruje alternativnim nego zvaničnim medijima, na prvom mestu internetu, gde se piše svašta. Ne manje zadovoljan je član Radne grupe bio mnogim kolegama lekarima koji očigledno svojim pacijentima savetuju da se ne vakcinišu. Ali – kada broj hospitalizovanih i, ne daj bože (i to je, mora se reći, član Radne grupe posebno naglasio) smrtnih slučajeva bude naglo porastao, e onda ćemo videti da stvar uopšte nije bila za šalu, i da je trebalo slušati epidemiologe i druge stručnjake.

Na kraju je voditelj pitao ispitivača javnog mnjenja da li smatra da će ova emisija možda promeniti nečije mišljenje, na šta je upitani odgovorio da ne misli da samo jedna emisija može nešto značajno da promeni.

I tu je skoro sigurno u pravu. Jer, ako kampanja svakodnevnog sejanja napetosti na svakom udarnom dnevniku uoči mono-tendera za nabavku vakcina nije urodila plodom, onda je teško verovati da bi još pedeset ovakvih i sličnih emisija nešto više bitno moglo da promeni. Osim možda – i to je ispitivač javnog mnjenja i nagovestio – ako se epidemija ne bi bitno pogoršala i obolenje poprimilo teži oblik. Ali, opet, možda. I ko bi tu onda bio kriv?

Ovde je ispitivač javnog mnjenja ispravno primetio da je možda jedan od razloga za negativnu reakciju javnosti upravo bila preterano agresivna kampanja u korist vakcinisanja, koja traje već mesecima. Pritom bi bilo dobro da je ispitivač javnog mnjenja, ili – još bolje – voditelj, pomenuo letošnju izjavu predsednika Radne grupe za pandemiju, dr Predraga Kona („Očekuje se da će od novog gripa na jesen oboleti od dva do dva i po miliona građana Srbije, kaže epidemiolog Predrag Kon.“ 24. jun, 2009. B92, Fonet, Beta, Tanjug.) Mogla se, na primer, napraviti vrlo lepa paralela sa dečakom iz priče koji je stalno vikao „vuk!“ sve dok selo nije oguglalo jer vuka nije bilo (u srpskoj verziji, „v“ bi moglo da bude i veliko), tako da, kad je vuk stvarno došao, niko dečaku više nije verovao. Dok nije bilo kasno, bar za nekoga. (A moglo se, makar i bojažljivim tonom, postaviti i pitanje odgovornosti dr Kona za današnji skeptičan stav javnosti, a i samog ministra zdravlja, koji je jesenas prvobitno izjavio da će i oni koji se vakcinišu i oni koji se ne vakcinišu morati da potpišu izjavu, kojom skidaju odgovornost da ministra i države.)

Tako da, treba već sad reći, ako se stvari stvarno pogoršaju – mada član Radne grupe nije rekao zašto bi se pogoršale (zna li nešto što javnost ne zna?), jer je, prema više izvora iz sveta, grip A H1N1 poprilično blaži i manje smrtonosan od sezonskih gripova koji se pojavljuju svake godine („...oko milijardu ljudi svake godine oboli od sezonskog gripa, milion ih svake godine umre. I to se ne dešava tek poslednje godinu, dve. To se dešava već dugo vremena. Da li je iko igde proglasio pandemiju zbog toga? A obični sezonski grip je mnogo opasniji od svinjskog, posledice su veoma ozbiljne i nekad smrtonosne. Da li je ikakva pandemija proglašena?“ Ministarka zdravlje Poljske Eva Kopač jesenas pred poljskim parlamentom) – neće biti kriv „internet“, ni „beli luk i sirće“, ni „neodgovorne kolege“ (uključujući i jednog, na emisiji prozvanog „akademika“ koji, međutim, „nije epidemiolog“ pa ne bi, po mišljenju člana Radne grupe – koji ipak nije otišao toliko daleko da kolegu akademika i imenuje – trebalo da se meša u stvari koje ne poznaje), već upravo oni koji su grubom, nespretnom i, na mahove, histeričnom kampanjom, proizveli kontraefekat i masovnu skepsu među običnim, nestručnim plebsom, koji, sada je skoro izvesno, neće na pravi način biti spreman za neku, ne daj bože, ozbiljniju epidemiju ili pandemiju bilo koje vrste.

Kako bi član Radne grupe odgovorio već citiranoj ministarki zdravlja Poljske nismo uspeli da saznamo na ovoj emisiji „Oka“. Mada bi sigurno bilo teško očekivati da bi, u ovo vreme oskudice, javni servis izdvojio novac za direktni satelitski link sa Varšavom, preko kojeg bi dotična, sad već legendarna ministarka – čiju javno izraženu skepsu prema novoj vakcini je, posredstvom Ju-tjuba (opet posredstvom tog nesrećnog interneta) dosad imalo priliku da vidi više miliona ljudi širom sveta – mogla da parira članu Radne grupe i potpredsedniku Odbora za zdravlje i porodicu na adekvatnom stručnom nivou (s obzirom na to da je dotična ministarka u isto vreme i lekar, a njen bliski saradnik, dr Bridak „kao stručnjak radi na problemu gripa već preko 40 godina... u jednom od 189 istraživačkih centara širom sveta koji se bave problemom gripa, jedan od tih centara je upravo u Poljskoj“, kako reče ministarka), ipak bi bilo za očekivati, kada već u studiju nije bilo zastupnika suprotne strane – to je ono drugo „ja“ koje javni servis najčešće zapostavlja, mada je čak i (pret)plaćen da ga servisira – da se voditelj pozove na tvrdnje poljske ministarke, koje su već poznate prilično širokoj domaćoj (ali i svetskoj) javnosti i bar pita člana Radne grupe ili potpredsednika Odbora da ih komentarišu. Ali to se nije desilo. Iako bi takvo pitanje verovatno palo na pamet većini od one skeptične većine koje javni servis takođe treba da servisira, ali to slabo radi, mada je za to (pret)plaćen.

Pa se onda svi čude i pitaju zašto je javno nepoverenje toliko naraslo, tako da su potrebne sve jače i jače mutacije virusa tipa Pi-ar da bi se javni organizam „primio“. Tu čak ne pomažu ni smrknute face eksperata (koji su, prema ispitivanjima javnog mnjenja, stigli na dno narodnog poverenja, zajedno sa političarima), a ni profesionalno skeptični izrazi voditelja. Tu pomažu jedino iskrene i otvorene javne rasprave – kojih nema ni na vidiku. Zato se narod polako ali sigurno (samo)pelcuje od demokrature – pa čak i na sopstveni rizik. Uprkos tome (ili,, verovatnije, upravo zbog toga) što nije bilo te globalističke mantre koja narodu nije nekritički servirana tokom poslednjih 9 i kusur godina („globalno zagrevanje“, ptičji grip, SARS, „oružje za masovno uništenje“, „Obama budi uvek sa nama“, i sl.). To se videlo na sahrani patrijarha. I to je pravo zdravstveno stanje nacije, koje još uvek aktuelni ministri nisu „edukovani“ da dijagnostifikuju. Što kažu Amerikanci iz holivudskih filmova koji javni servis preferira: „Najtamnije je pre zore“.