Патетика, продавање магле и "деидеологизација"

Издање (дез)Информера од 5. јула 2014. на страницама назначеним као „Ударне вести“, пренело је ауторски текст Александра Вучића уз шта је дописано „ексклузивно“! Неко неупућен помислио би да се ради о саопштењу премијера државе на ивици сукоба којим се проглашава општа мобилизација и циљеви рата. Но како је главни уредник поменутог таблоида некритички обожавалац и ударна песница нове власти чија се стратегија опстанка своди на одржавање утиска „перманентног ванредног стања“ (Ђорђе Вукадиновић), не треба уопште да нас чуди што је у питању текст који одише празнином и ништавилом у коме се каже тако много, а опет тако мало.

Вучић најпре почиње са цитирањем Френклина Рузвелта и каже да је „једина ствар које треба да се плашимо сам страх и то је оно што мислим да је кључно за сваког ко се бави јавним послом, посебно политиком.“. Ово је само по себи добра порука, мада остаје нејасан разлог због кога се то каже, јер да би се неко нечега уплашио, то подразумева да је претходно због неког сукоба некоме кренуо да се супротставља, а то је оно што наш премијер никад не чини. То се види и у самом тексту где се каже „Ми Срби смо добили подршку и након много година искрено поштовање из света, од Меркелове, Валса, Понте, Орбана, Путина и многих других, не зато што мисле и цене нашу доследност у провођењу лоших навика и политике истог, већ зато што се и они надају нашем успеху, промени свести код нас Срба, већој марљивости и одговорности“. Кога се то не треба плашити остаје нејасно, осим ако је мислио на грађане и остатак остатака опозиције јер то су једини са којима у дискусији Вучић сме да буде строг и одлучан. Та силна подршка из света би била добра да је то подршка остварењу српских националних интереса, но до сада је то била подршка испуњавању њихових налога (у случају Меркелове), док је у случају Руса то, нажалост, последица њихове благе наивности у односима са Србијом, која се своди на то да они бивају задовољни лепим речима било ког српског лидера, без обзира што те речи не прате конкретна дела.

Даље нам каже да не смемо експериментисати јер „као народ и држава експериментисали смо, покушавајући да мало радимо, много кукамо и тражимо да будемо плаћени за све што нисмо зарадили“. Овде Вучић баш и не даје добар пример јер је управо он тај који највише кука, због тога што га наводно много нападају и због разних других ствари. Неубедљиво делује и када о важности рада и битности приватног сектора говори неко ко ван политике нема радног стажа. Што се тиче експериментисања, то би подразумевало сталну промену политике, а то је нешто чега нема након 5. октобра од када се води политика која је комбинација уверења да се пријатељство нама ненаклоњених субјеката може купити тако што ће се са њима направити неки компромис на штету свог народа, услед чега би они требало да нам буду захвални и да нас пусте на миру и са друге стране става да је пут у ЕУ безалтернативан (неки су били више вођени првим, а неки другим разлогом). Дакле, већ 14 година се води иста политика тако да о неком експериментисању не може бити речи. 

“Данас, можда први пут у савременој српској политици, имамо јасан план за успостављање стабилне економије, чврсте државе са уређеним јавним финансијама, до тог светла мораћемо да прођемо кроз много трња у мрачном тунелу, али сам потпуно сигуран да ће на крају мандата Владе Србије многи који нас данас критикују морати да признају да смо урадили велики посао за нашу земљу и нашу децу“. Аха, сада обећани бољитак оставља за крај мандата, тј. за 2018! Прошле године обећао је да ће се боље живети крајем 2014[1], а у расправи о експозеу нове владе рекао је да бољитак следи средином 2016.[2] Да ли ће 2018. бољитак одложити за 2020. или за 2022. под условом да наравно он буде на власти, остаје да се види.

У наставку Вучић наставља са праксом, коју је започео још као радикал,  да даје обећање да ће, уколико се оно што му је циљ не оствари, напустити политику. „Ако промашимо овај пут, у овом мандату, ја нећу само завршити на клупи, него ћу морати заувек ослобођен и сујете и патетике, да напустим политички живот. Биће то и мој, лични пораз, у послу у којем нема ничег личног“. Исто је тако говорио да ће се повући ако Николић не победи на председничким изборима први пут, па други пут, па онда ако он не победи на изборима за градоначелника...

Онда следи још мало кукања како је народ лењ, како иако има мало, има и више него што је зарадио, и како је њему због тога тешко, али да му буде лакше када се сети да је на изборима победио баш зато што је обећао реформе, акцију и промене и да је готово половина оних који су изашли на изборе рекла „да“ баш томе плану и том позиву! Ово је замена теза јер је оно што је СНС-у донело победу, поред тоталне контроле над медијима и потпуне дезоријентисаности опозиције, било управо обећање да ће се „онако као што су започели са борбом против корупције кренути у борбу за нова радна места“. Дакле, нова радна места, а не отпуштања из јавног сектора и приватизација преосталих профитабилних јавних предузећа.

Затим на ред долази и тотална „другосрбијанизација“ изјавом да смо за све лоше што нам се десило „сами криви и да нема никаквих завера, белосветских заврзлама, ванземаљаца, ватиканско-православно-будистичко-ционистичког-шаманских урота, предсказања, урока...“. Ово је речник и једна од стратегија оних који нас већ годинама оптужују да смо криви за сва зла која су се последњих деценија догодила на простору бивше Југославије. Кад год је неко покушавао да укаже на непријатељство одређених кругова у региону и свету према Србији и Србима, они су покушавали те тврдње да обесмисле банализацијама и увођењем у читаву причу ванземаљаца, циониста, шамана и разних других којима се бави популарна и трећеразредна конспирологија. Дакле, ако верујеш да имамо непријатеље – верујеш да рептили владају светом – значи ниси баш бистар! Тако своје неистомишљенике дисквалификују другосрбијанци, а Вучић је прихвативши њихову идеологију полако почео да прихвата и њихове методе.

Али, како своје приче о томе да је тешко, да се морају радити многе ствари коју су ружне али неопходне наш премијер обично завршава са тиме како ће нам на крају ипак бити боље слично ради и у овом тексту. Он је дошао до соломонског решења за наше велике проблеме, а то је, замислите само мудрости, рад! Па нам тако објашњава да „рад мора да буде наша главна идеологија, основа наше вере, наш главни залог за сваку и свачију будућност. Рад мора да буде наш последњи експеримент и последњи покушај!“

Овде се уочава један феномен света у којем живимо, својеврсног краја идеологија о коме говори Александар Дугин. Либерализам је након што је победио у хладном рату престао да буде идеологија и постао је пракса, он се више уопште не доводи у питање, а политику замењује економија. Ова прича о томе како је економија алфа и омега, почетак и крај, прича нам се још од 2000, али са рапидним убрзањем од 2012. Колико смо само слушали прича о томе како се не треба бавити прошлошћу, територијалним интегритетом, Републиком Српском, традицијом и осталим „превазиђеним “ стварима јер се данас политика води око економије и „малих обичних питања које живот значе “. Не бих наравно да занемарим значај економије и животног стандарда, али не могу да не приметим да нам је све што су они више деификовани било горе на том плану. Са друге стране, номинални БДП Русије се од 195 милијарди долара и 1999. попео на 2113 милијарди долара 2013. године, док је просечна плата у датом периоду скочила са 1522 рубље на 29490 рубаља[3].

Али Путин за разлику од Вучића не сматра историју и традицију небитном, што се видело у његовом говору 12. децембра 2013. у обраћању поводом 20-годишњице Устава, где је рекао да суштина конзервативизма „није у супротности с напретком, али који разликује и бира. Развој је неодвојив од духовних и моралних циљева, што је противно либералном схватању, чија крилатица је "све у име напретка и развоја и у име развоја напретка”, поручио је Путин, окомивши се на западни либерализам, који у име тзв. “индивидуалних слобода” затире нације, друштва и традиционалне вредности, али који на крају ипак има само један једини свети циљ, а то је профит.[4]

Добар пример имамо и у Америци. Роналд Реган, који је смањио порезе за четвртину, увео политику чврстог долара, обрачунао се са инфлацијом и смањио буџетски дефицит, није сматрао да поред економије не постоји ништа друго. Напротив, он је непријатеље своје земље звао „Империјом зла“ и „Великим сотоном“, а не пријатељима, како то чини Вучић. А све ово су пратиле и афирмација социјалног конзервативизма, пропагирање породице и враћање религије у јавну сферу.

Међутим, Вучић није наиван, тешко да и он сам верује у то што говори, његов главни циљ је да од грађана Србије створи деидеологизовану безличну масу савремених лумпенпролетера јер ће само тако моћи да уради оно за шта је Абрахам Линколн рекао да је немогуће, тј. успешно лагање свих људи све време, што би му омогућило да нашом државом влада онако како Мило Ђукановић влада Црном Гором. Зато не смемо дозволити деидеологизацију!