Pajtićeva „vlada u senci“ kao dokaz neuspešne i nedovršene konsolidacije DS-a

Formiranje vlade u senci Demokratske stranke pretežno je dočekano i komentarisano u našoj političkoj javnosti kao još jedan marketinški potez ove stranke koji neće imati velikog uticaja i značaja na kretanja u našem društvu. Negativne reakcije vladajuće Srpske napredne stranke su bile očekivane i propraćene su njihovim malicioznim saopštenjem o „Vladi u hladu“ koja nema izgleda da učini ništa ozbiljnije na formiranju respektabilne i delatne alternative vladajućem režimu.

U našoj političkoj tradiciji obrazovanje i funkcionisanje Vlade u senci nema svoje uporište jer je ona vezana za britansko parlamentarno iskustvo u kome dominiraju zahvaljujući jednokružnom većinskom izbornom sistemu dve vodeće stranke. Bilo je u našim političkim okolnostima nakon obnavljanja višestarnačkog sitema nekoliko pokušaja uspostavljanja Vlade u senci, ali su oni neslavno propali.

Zato se i može opravdano postaviti pitanje, zašto je je Demokratska stranka ušla u ovaj izuzetzno riskantan poduhvat koji očigledno ima malo izgleda na uspeh. Jedan od osnovnih razloga je bio sadržan u težnji da se pokaže da Demokratska stranka još uvek raspolaže boljim, kompetentnijim i stručnijim kadrovima od sastava aktuelne srpske Vlade. Međutim, objavljeni sastav Vlade u senci Demokratske stranke je jasno pokazao da ova stranka sada nije u satanju da ponudi sastav Vlade u senci koju će činiti ljudi od ozbiljnog autoritea, ugleda i imena. Samo se još jednom pokazalo da ona više nije u stanju da oko sebe okupi najstručnije i najuglednije ljude iz različitih oblasti. To je onaj sloj ljudi koji je okrenuo leđa Demokratskoj stranci na parlamentarnim i predsedničkim izborima smatrahjući je najodgovornijom za izneveravanje nade da je moguće stvoriti društvo zasnovano na pravu, socijalnoj pravdi i republikanskim vrlinama.

Samo treba pogledati spisak ljudi i stvaralaca koji su bili osnivači i prvi funkcioneri Demokratske stranke i jednostavno ga uporediti sa ovim spiskom Vlade u senci koja je još jedno veliko razočarenje koje je kreirano u još uvek zatvorenim oligarhijskim krugovima, koji su najveća smetnja za revitalizaciju kadrovskog, programskog i demokratskog kapaciteta ove političke organizacije. Ova Vlada u senci je satavljena od proverenih partijskih kadrova i ljudi koji nemaju snažnije političko uporište u samoj Demokratskoj stranci, a i teško da će naša javnost u njima prepoznati novu političku snagu sposobnu da uzdrma redove vladajućeg režima.

Veoma je problematiča i činjenica da je Vlada u senci obznanjena, a da DS nije usvojila svoj novi program koji se piše već skoro godinu dana kao da je u pitanju neka vrsta političke Đekne. Šta je onda političko i programsko uporište ove Vlade u senci i za koje se političke, ekonomske, socijalne, vrednosne i društvene reforme i principe ona zalaže? Bez jasno struktuiranog programskog odgovora na pitanje kakav je programski i politički profil i ideološka orijentacija Demokrastka stranka, ne može sebe predstavljati kao realnu opoziciju sadašnjoj vlasti. Zato se stalno pozivanje njenih funkcionera na maglovito i neartikulisano socijaldemokratsko opredeljenje već je izgubilo svaki smisao i zanačaj.

O tome najbolje svedoči izbor Srboljuba Antića da vodi Ministarstvo finansija u Vladi u senci. On je inače bio dugodišnji predstavnik Srbije u MMF-u i zagovornik strogih mera štedenje što je jedan od refrormskih aksioma aktuelne ekonomske neoliberalne politike koji sprovodi Vlada Aleksandra Vučića. Srboljub Antić je hvalio Vladine mere štednje kao ispunjenje uslova da ona bude ozbiljan partner za dogovor sa MMF-om. Ovakva orijentacija ministra finasija Vlade u senci Demokratske stranke je u potpunoj suprotnosti sa osnovnim socijaldemokrastkim principima, što je još jedan jasan pokazatelj političke i idejne konfuzije u kojoj se ova stranka i dalje nalazi.

Bojan Pajtić je ovu očiglednu nedoslednost nastojao da amortizuje stavom da je intimno opredeljenje bilo kog člana jedna stvar, a politika Vlade u senci druga i da će jedinstvena politika njegovog kabineta biti najmanji problem. Zar Demokratska stranka nije platila dovoljno visoku cenu za ovakav voluntaristički i neozbiljan pristup sprovođenju svoje politike u kojoj su prevagu odnosili lični interesi, bahtost, bogaćenje i nepoštovanje elementarnih programskih principa. To je bilo vreme apsolutizacije političkog pragmatizma i marketinškog pristupa koji je razorio demokratsku i programsku supsatncu Demokratske stranke.

Veoma je indikativan i način na koji je Bojan Pajtić sproveo predlaganje članova Vlade u senci. Očigledno da je predlog bio formiran bez konsultacija sa organima i članstvom stranke. Korišćen je kancelarski pristup u predlaganju, a upravo je Demokratska stranka najžešći kritičar kancelarskog metoda koji neovlašćeno primenjuje sadašnji premijer Aleksandar Vučić. Bilo bi zanimljivo čuti objašnjenje Bojana Pajtića na osnovu kojih je kriterijuma predložio Jelenu Balašević da vodi Ministarstvo kulture i kako ona svojim dosadašnjim radom i autoritetom može odgovoriti tako zahtevnoj i značajoj funkciji. Demokratska stranka i u vreme kada je bila na vlasti pokazala je izuzetno bagatelisanje i nipodaštavjući odnos prema kulturi, a očigledno je da se ovakva praksa i dalje nastavlja.

Navođenjem samo ova dva primera jasno se pokazuje da se Demokratska stranka još uvek se nije programski i organizaciono konsolidovala i da će se i dalje nastaviti njeno lutanje i osipanje jer ona nije u stanju da obezbedi programsku verodostojnost i moralni integritet što je elementarni uslov da opozicija može da formira ozbiljnu alternativu ovoj vlasti.