Odbrana i poslednji dani Demokratske stranke

U tekstu „Šta nije demokratski?“ objavljenom u Novom magazinu Dragoljub Mićunović je nastojao da nam ukaže „zašto je demokratska stranka dugotrajan i neophodan politički brend“, a njena iskustva su po njemu dragocena za svakog ko želi da uči bilo da je u opoziciji ili na vlasti. Pri tome on ne uviđa da je taj politički brend nakon vršenja vlasti posle 2000. godine izgubio u potpunosti svoj značaj, uticaj i vrednost. Zato tvrdnja Dragoljuba Mićunovića da „politički i moralni kapital koji je DS stekla tih prvih godina na domaćoj i međunarodnoj sceni, učinio je nezaobilaznim političkim faktorom u svim zbivanjima u zemlji.“ Međutim, činjenice našeg savremenog političkog života govore upravo suprotno, da DS već dugo vremena nema respektabilan politički kapital, a njen društveni uticaj ne govori da je ona danas nezaobilazni politički faktor. Naprotiv, DS je u periodu vršenja vlasti uspela da protraći nade i očekivanja građana da su moralni principi mogući u politici i što je još važnije da je neophodno temeljno menjanje i preoblikovanje i uspostavljanog autokratskog i partokratskog režima. Tu istorijsku šansu je DS olako prokockala i na taj način izgubila moralni i politički integritet jednostavno, proigrala je poverenje i nadu građana u mogućnost promene političkog i društvenog sistema, a samim tim je i izgubila uporište u svom tradicionalnom biračkom telu. O tome najbolje svedoče katastrofalni rezultati koji su postignuti na lokalnim izborima u Beogradu, kada je stranka osvojila 2% i prvi put nije ušla u gradski parlament. 

Dragoljub Mićunović kaže da su se rukovodstva DS pokazala nedorasla krizi brojnim cepanjima i da nisu analizirali uzroke poraza i izvukli pouku, ali on ne kaže kolika je i kakva je njegova odgovornost kao dugogodišnjeg predsednika političkog saveta Demokratske stranke, što u ovoj stranci nije ostvaren dijalog o akterima i uzrocima krize u ovoj stranci. U to vreme ona je ostala i bez jasne programske i političke orijentacije koju inače treba da formuliše politički savet. To nije sprečilo Dragoljuba Mićunovića da , ne samo u ovom tekstu, bez bilo kakvog osvrta na svoju odgovornost i dalje sebe stavlja u ulogu neprikosnovenog arbitra u aktuelnim dešavanjima u Demokratskoj stranci ocenjujući šta nije bilo demokratski u odlukama donetim na poslednjoj sednici Glavnog odbora. Pored toga što neprestano dovodi u pitanje odluku DS o pristupanju Savezu za Srbiju ne izostaje ni njegovo ocenjivanje bojkota kao besmislenog i glupog. Na isti način on ocenjuje i bojkot skupštinskih zasedanja i pri tome ispoljava visok nivo isključivosti i neodmerenosti. Kao jedan od osnivača Demokratske stranke Dragoljub Mićunović je morao da bude onaj politički faktor koji doprinosi pre svega konsolidaciji i programskoj obnovi stranke, međutim ovaj večiti narodni poslanik je izabrao da svojim nastupima dodatno urušava demokratsku stranku stavljajući se u ulogu glavnog pokrovitelja delovanja poslaničkog kluba čiji članovi, zabrinuti za svoje poslaničke apanaže, dovode u pitanje odluku Glavnog odbora o bojkotu i pristupanju Savezu za Srbiju. Jasno je da je Demokratska stranka ušla u Savez za Srbiju zato štosu njena realna politička snaga i uticaj veoma umanjeni i marginalizovani. Demokratska stranka je evidentno morala da uđe u Savez kako bi stvorila prostor za svoju trajniju programsku i kadrovsku konsolidaciju.

Posebna briga Dragoljuba Mićunovića je posvećena poslaničkom klubu Demokratske stranke koji je po njegovom mišljenju „verovatno najvredniji deo Demokratske stranke“. Sama činjenica da Dragoljub Mićunović posebno izdvaja stranački poslanički klub dovoljno govori o njegovom ne samo političkom interesu, da on dobije posebnu ulogu u vođenju i koncipiranju politike kao „staro jezgro Demokratske stranke“ koje ima neku vrstu ekskluzivne uloge koju su sami sebi dodelili. Upravo je to „staro jezgro“, u koje spadaju i neki članovi poslaničkog kluba i zaslužni funkcioneri, snose i najveću odgovornost za sadašnju političku marginalizaciju Demokratske stranke.

Najveći problem u pokušajima da se konsoliduje DS jeste sadržan u žilavom otporu etablirane stranačke političke oligarhije koja i pored toga što je očigledno da i dalje urušava integritet Demokratske stranke nastoja da i dalje ostane onaj činilac koji bi da i dalje odlučuje o sudbini ove stranke. O tome najbolje svedoči ponašanje dugogodišnje poslanice Demokratske stranke Gordane Čomić koja je služeći se politikantskim izgovorom o njenom etičkom opredeljenju da odbrani amandman o većem učešću žena u radu parlamenta prekršila osnovne principe stranačkog organizovanja i odluku o bojkotu parlamenta. Ona je tako postala jedan od oglednih primera Naprednjačkog režima da on poštuje parlamentarnu proceduru i poštuje konstruktivne amandmane opozicije. Da paradoks bude veći ovaj žalosni politikantski igrokaz Gordane Čomić je dobio otvorenu podršku onih političkih krugova i medija koji se zalažu za liberalne i tzv. građanske vrednosti. Osnovno pitanje je da li se u liberalnoj građanskoj demokratije moraju poštovati određeni temeljni principi demokratskog odlučivanja i političkog delovanja i organizovanja ili je prihvatljivo da se ona tumače shodno ličnim interesima i ambicijama, kako to sada čine G. Čomić i određeni članovi poslaničkog kluba Demokratske stranke. Njihovi javni nastupi koje revnosno prenose režimski mediji samo dodatno urušavanju demokratski kapacitet i integritet Demokratske stranke koji se danas nalazi pred veliki izazovima.

Uvek treba imati na umu upozorenje Milana Grola koje je izrekao 1922. godine govoreći o tadašnjoj krizi Demokratske stranke:“ Stranke prebolevaju gubitke ljudi, ali ne preživljavaju odricanje razloga na kojima postoje“

To “staro i zaslužno jezgro“ Demokratske stranke je odavno pregazilo vreme i konačno mora doći do afirmacije novih ljudi u Demokratskoj stranci koji ne nose balast afera i izgubljenih izbora, ali poseduju lični i moralni integritet. Bez kadrovskog osvežavanja i jasnog programskog profilisanja kao i stvaranja uslova za afirmaciju osnovnih demokratskih principa u politici Demokratska stranka će ostati zagledana u svoju „sjajnu prošlost“. Ona se mora osloboditi političkog fatuma da je predodređena da bude stožer okupljanja proevropskih i građanskih političkih snaga jer to je odavno istrošena iluzija jer demokratija u Srbiji nije patent Demokratske stranke već je ona mnogo važnija i vrednija od svake stranke. Glavna vododelnica Demokratske stranke danas je odnos prema odluci o pristupanju Savezu za Srbiju i doslednom ostvarivanju odluke njenog Glavnog odbora o bojkotu izbora na svim nivoima. To je i posebna prilika da ova stranka otvori mogućnost za vraćanje integriteta i poverenja svojih birača. Uvek treba imati na umu upozorenje Milana Grola koje je izrekao 1922. godine govoreći o tadašnjoj krizi Demokratske stranke:“ Stranke prebolevaju gubitke ljudi, ali ne preživljavaju odricanje razloga na kojima postoje“.