O tipu slovenskog političara - šta Srbija može naučiti iz nedavnih događaja u Rusiji

„Ko će biti direktor!?“

„Ko će biti predsednik?“

„On je,znaš, direktor!“

Ovo je mali deo pitanja koja se množe u poslednjih trideset godina prilikom svakog razgovora o politici. Postao je cilj biti direktor, a ne unaprediti i načiniti najboljom ustanovu koja je nekome data na poverenje. Zato se mnogi vređaju kada se kritikuje rad ustanove, jer se identifikuju sa istom, iako ta ista ustanova najgore radi od osnivanja ili je najgora od svih sličnih. Istina, i sa kritikama se preteruje. Često kritike imaju za cilj promenu jahača na narodnim leđima, a ne suštinske promene u društvu i institucijama.

Tako dolazimo do nekoliko pitanja koja su se nametnula tokom događaja u Rusiji, u subotu 24. juna 2023. Stoga, napravimo paralelu između našeg i ruskog društva i pogledajmo paket osobina tipičnog slovenskog političara ili funkcionera kako bismo nešto naučili iz svojih i tuđih grešaka.

Negativna selekcija je alat okupacije, a ne politička greška. Kako bismo drugačije razumeli medijsko vreme i „dubokoumna“ pitanja upućena političarima koji nemaju ni dana radnog iskustva. Narod, umoran od terora, iscrpljen i zastrašen, više nema snage da upita političare režima i opozicije: „Odakle ti, bre, obraz!?“ Jedini izvor kredibiliteta političara su novinari, koji ih velikodušno hrane satima na medijima.

Birokratija je alat kojim se državni aparat udaljuje od naroda, od istog onog naroda zbog koga postoji i čije interese zastupa. Kada se fokus pomeri na formu, a ne na rezultat, onda svaki sistem počinje da se raspada, bez obzira koliko bio kvalitetan i moćan. Sećamo se „seče propisa“ u Srbiji, koje su sprovodile raznorazne organizacije, obično plaćene od strane zapadnih izvora. U tim organizacijama su uglavnom radile osobe koje su politički podobne, ali bez dana radnog iskustva. Stranci su na taj način dolazili do bitnih podataka, dobijali potpuni uvid u sistem i, skoro po pravilu, ugrađivali slabe tačke u taj isti sistem (koje kasnije koriste za svoje potrebe). I koji je rezultat obično bivao u praksi? Umesto poznate skraćenice FTJP („Fali ti JEDAN papir“), dobili smo FTDP („Fale ti DVA papira“).

Depersonalizacija građanina je neophodan preduslov lagodne i jevtine eliminacije. Svođenje građanina na šalterski broj, potom na termin, i na kraju na isključivu komunikaciju preko e-mejla je efikasan način gubitka kontakta državnog aparata i građana. Za koga postoji taj aparat i ko ga plaća, uopšte nije bitno, već je bitno za koga radi. Udaljavanje građana i aparata ima svrhu u praksi!

Nasilje vojnika sistema u komunikaciji sa građanima.To su obično ohole, bahate i osione osobe koje nasiljem u komunikaciji prikrivaju svoje nedostatke. Tako režim čuva svoje vojnike – nasilje u komunikaciji ukida komunikaciju sa građanima. Svrha prekida komunikacije između građana i države jeda građani što kasnije uoče mane i nedostatke aparatčika.

Pojedinci sistema moćniji od zakona. Određeni pojedinci moraju da budu deo upravljačkog mehanizma, bez obzira na bedne rezultate u praksi. Sećamo se lica koje su bila ministri u dva, tri, pa i četiri različita ministarstva, mada ih vladar ne bi rotirao (da ima izbora) iz svoje pekare u svoju pečenjaru! To je najbolji indikator da su te osobe vojnici domaćih ili stranih centara, a ne zastupnici interesa države i naroda koji ju je stvorio.

Preterano normirano društvo. Birokratija pokušava sve da klasifikuje i predvidi, najčešće da bi zadržala kontrolu nad procesima u društvu. Zato ne ostavlja prostor za inventivnost i kreativnost pojedinca. Mada, u ratu i u miru, većina uspeha se dešava isključivo zahvaljujući inventivnim pojedincima.

Zloupotreba državnih resursa i rezervi radi sticanja lične koristi je dodatna bolest. Posebno ako je politička kasta stavila pod kontrolu pravosudni sistem, pa pred zakonom odgovara samo onaj na koga politika pokaže prstom. Tokom ratova i bombardovanja Srbije, dok je većina patila ili branila domovinu, pojedinci su se častili iz državnog budžeta automobilima i stanovima. U danima rata i krize, nečija deca GINU zbog nedostatka elementarnih stvari kojima je mesto u državnim magacinima, ali su prodate, kako bi pojedinci kupili dronje i đinđuve ili platili troškove svog posrnuća.

Povećanje doze potrebne za lojalnost potčinjenih. Društvo ulazi u ozbiljan problem kada se lojalnost članova pridobije kroz dozvolu za nekažnjeno zahvatanje iz državne kase. Kada u društvu ima svega dovoljno i ako potčinjeni „kraduckaju“, to je problem relativno lak za upravljanje. S vremenom, doza potrebna za lojalnost se povećava i u jednom trenutku postojeći prihodi više nisu dovoljni, a da bi se zadovoljila „ljubav“ potčinjenih (zadržala pokornost),režim mora da uzima kredite, koje će građani i njihova deca morati da vraćaju.

Državne krize i ratovi podižu cenu greški. Jedno je kada loše organizovan sistem svoje greške plaća novcem, a nešto sasvim drugo je kada plaća životima nečije dece (po pravilu tuđe),.

Normativi u društvu treba da postoje, ali treba imati meru u tome, tj. deo odluka treba prepustiti građaninu i njegovoj savesti. Međutim, okupator ne želi da narod zadrži svoje običaje, filozofiju, moral i normative, već teži taj deo da isključi i sve reši normiranom stvarnošću. To ne može dugo da funkcioniše. Međutim, cenu takve škole plaća narod, a ne birokratija ili okupator.

Zdravstvo plaćamo, ali lečenje i lekove kupujemo; bezbednost plaćamo, ali živimo u strahu; pravosuđe plaćamo, ali pravda se kupuje; obrazovanje plaćamo, ali kupujemo dodatne časove; državne službe plaćamo, ali iste više ni na e-mejlove i telefonske pozive ne odgovaraju - NAŠA DRŽAVA JE POSTALA PRESKUPA ILUZIJA! Jednom se mora reći dosta! Moramo se probuditi i zahtevati reformu celokupnog sistema!

Navešću jedan razlog dovoljan za buđenje: zvanično u Drugom svetskom ratu Ujedinjeno kraljevstvo je imalo 385 000 žrtava, SAD 300 000, što je ZAJEDNO MANjE NEGO JASENOVAC u kome je stradalo 700 000naših sunarodnika. A gde su ostala stratišta samo iz tog rata!?

Narod koji danas među prvima uspešno reformiše sistem, načini ga efikasnim i kvalitetnim steći će šansu da preživi.

Naš problem je u tome da okupatoru ne odgovara takvo buđenje, jer se pljačka države upravo najlakše odvija kroz birokratsku maglu. Porazno je da okupatoru u toj smrtonosnoj nameri pomažu naši sunarodnici dobijajući sitne privilegije i malo para, jer najveći deo odlazi van naše države. Međutim, pred javnošću krivicu za svu nestalu sumu snose sunarodnici, saradnici okupatora. Loša osobina tako zarađenog novca je da moraš da budeš živ i zdrav da bi ga trošio.

Mora se naći mera između normiranja stvarnosti i potreba života. Stoga, poziv (a ne profesiju) upravljanja državom mogu da vrše samo malobrojni od onih najboljih. Ko srpski narod previše labavo drži, iskliznuće mu iz ruku, a ako ga previše stegne, eksplodiraće mu u rukama.