O našim zabludama (III) - današnja Srbija i šta da se radi

Šta predstavlja sadašnja Srbija?

Da bismo shvatili gde se nalazimo i šta da činimo, moramo prvo da shvatimo šta je sadašnja država Srbija i koga ona predstavlja. To shvatanje nam može objasniti suludu politiku koju vodi ova država i šta od nje možemo da očekujemo. Da bismo neku pojavu zaista razumeli, prvo moramo da nađemo njene uzroke. Koji su uzroci nastanka Srbije? Što se toga tiče, mi imamo slučaj dve Srbije. Prvu, istorijsku i drugu, sadašnju. Sadašnja država Srbija se poziva na onu istorijsku Srbiju kao svoju preteču i sebe predstavlja kao njenog nastavljača. Da li je to tačno?

Hajde da uporedimo uzroke nastanka istorijske kraljevine Srbije i sadašnje republike Srbije koja se na nju poziva, tj., da uporedimo prvu i drugu Srbiju. Koji je uzrok nastanka kraljevine Srbije? Ona se pre svega nadovezuje na kneževinu Srbiju, koja je rezultat Prvog i Drugog srpskog ustanka. Oba ustanka su bila ustanak srpskog naroda protiv stranog zavojevača i represije, kao i rezulata volje narodnih elita da stvore jaku i nezavisnu nacionalnu državu. U trenutku tih ustanaka, skoro da nije postojala nijedna od bitnijih nacionalnih institucija (čak ni SPC kao takva), koje su morale da se izgrađuju. Te institucije su odslikavale nacionalni duh i rezultat su tih borbi. U procesu ostvarivanja tog cilja (nezavisne nacionalne države), srpske elite su se služile raznim strategijama (diplomatijom i silom), ali su te strategije uvek bile u službi jačanja nacionalnih interesa. U tome je učestvovao ceo srpski narod, bez obzira na geografsko poreklo. Prvi i Drugi ustanak nisu predstavljali pobune nadahnute ideologijama, već doslovno borbu za opstanak, u trenutku kad se strana represija više nije mogla izdržati. Dakle, uzrok prvoj Srbiji su nacionalni ustanci Srba protiv zavojevača i opšta želja da se ima nezavisna država (da se bude svoj na svome).

Šta je uzrok drugoj Srbiji (sadašnjoj republici)? Šta je nju stvorilo? Tu treba postaviti pitanje: šta je prethodilo republici Srbiji? Da li je to bila kraljevina Srbija? Svakako da ne. Naime, sadašnja država Srbija nastaje kao rezultat raspada zajednice Srbije i Crne Gore, koji je iniciran izdvajanjem Crne Gore iz nje. Dakle, nastanak sadašnje države Srbije je posledica odluke Crne Gore i njenog rukovodstva, ne rezultat rukovodstva Srbije koje je samo pasivno prihvatilo tuđu volju. Tu se već nazire pravo lice današnje države u kojoj živimo. Odvajanje Crne Gore je bilo suštinski samo završni čin procesa raspadanja SFRJ. Republika Srbija je krajnji produkt raspada SFRJ, tj. njen krajnji otpadak. Dok je nastanak prve moderne slobodne države Srbije bio rezultat aktivne borbe Srba za nezavisnost, sadašnja država Srbija je rezultat želje svih naroda bivše SFRJ (izuzev Srba) za nezavisnošću. U prvom slučaju Srbi su bili subjekt istorije, a u drugom njen objekt. Naravno, izvan Srbije su i Srbi pokazali želju da budu politički subjekt, ali se ovde bavimo samo sadašnjom  državom Srbijom kao takvom i njenim stanovnicima.

Srbija je dakle otpadak i kontinuitet SFRJ, dok su njene institucije otpadak i kontinuitet SFRJ, a njena politika je takođe otpadak i kontinuitet iste. Sadašnja Srbija je bukvalno prisiljena da postane Srbija, pre svega zbog volje drugih republika da ne žive u zajedničkoj državi, pa je jednostavno bila prisiljena da vrati stara državna obeležja iz perioda pre Jugoslavije i da dobije „državnost“.Srbija je postala država nevoljno, bez ikakve unutrašnje volje da bude država pod nazivom „Srbija“. Dakle, sadašnja država Srba je suštinski gledano ostatak ostataka SFRJ, sa državnim znamenjima stare kraljevine. Naravno, neko može da kaže da je Jugoslavija tvorevina kraljevine Srbije, pa stoga ovaj kontinuitet ne ukazuje na nešto loše. U ovom slučaju treba razlikovati prvu Jugoslaviju, koja se može donekle smatrati kontinuitetom Srbije (uprkos brojnim štetnim stvarima), dok SFRJ predstavlja oštar diskontinuitet sa istom, kao rezultat politike KPJ, koja je nastala upravo u radikalnoj opoziciji prema istorijskim srpskim nacionalnim institucijama i srpskom državnom faktoru[1], gde su Srbi bili samo sredstvo a ne cilj.

Pored toga, kao što je rečeno, SFRJ je održavala tesnu vezu sa Zapadom, od koga je finansijski zavisila, iako se javno predstavljala kao samostalna država. Svo to nasleđe je prešlo Srbiji, u kome srpski narod i rukovodstvo igra ulogu pasivnog statiste tuđih interesa. Sve institucije u Srbiji su tvorevine SFRJ i nemaju nikakav kontinuitet sa kraljevinom Srbijom na koju se pozivaju. SFRJ je bila nadnacionalna apstrakna tvorevina, bazirana na potiskivanju srpskog faktora (zbog uravnilovke), a to je suštinski i sadašnja Srbija. Vojska Srbije nije naslednik stare srpske vojske, na koju se licemerno poziva i sa kojom nema veze, već je direktni naslednik JNA, čije uniforme sa drugim oznakama i danas nose njeni oficiri. Pravni, policijski i bankarski sistem Srbije je naslednik pravnog, policijskog i bankarskog sistema SFRJ. Da li mi od takve države možemo da očekujemo da štiti interese srpskog naroda?

Kao otpadak SFRJ, Srbija je internalizovala politiku SFRJ, tako da pokrajine unutar Srbije igraju ulogu nekadašnjih republika u odnosu na centar. Odnos Srbije prema Srbima i prema privilegovanim manjinama unutar Srbije je preslikan iz doba Jugoslavije. Ono što je novo je pojačavanje kontrole SAD i Zapada nad Srbijom, u kojem je ona praktično neo-kolonija.[2] Zanimljivo da je tu istu poslušničku ulogu tadašnja SR Srbija imala u odnosu prema centralnim vlastima SFRJ i drugim republikama. Dakle, sadašnja Srbija je antipod nekadašnjoj Srbiji i njena obrnuta slika u ogledalu. Dok je prva proizvod borbe i volje Srba, druga je proizvod raspada apstraktne nadnacionalne države i tuđe volje. Sadašnja Srbija je stoga puki objekt i otpadak druge države, ne država Srba, iako po to trebala da bude.

Pošto institucije Srbije nemaju nikakve veze sa narodom, već su puki otuđeni pasivni proizvod raspadanja druge države (koja nema veze sa istorijskom Srbijom), ne treba se čuditi njihovom potpunom poslušnošću stranom imperijalnom faktoru. Pošto ne živimo u nacionalnoj državi, već otpatku druge nadnacionalne države, nije za čuđenje što njene institucije tretiraju građane i tu naciju kao da su i sami otpaci. Dakle, sadašnja Srbija nije država Srba, nije naša država, niti je uopšte država, iako bi to trebalo da bude. Ona je puka ispostava svačijih interesnih grupa izuzev većinskog naroda u njoj. Srbi ne mogu da očekuju da organi Srbije brane njihove nacionalne interese, jer su ti organi otpadak jedne nadnacionalne države i njene politike. Ti organi se zbog toga više poistovećuju sa drugim nadnacionalnim strukturama poput EU i SAD, koje poslušno slede,  nego sa srpskim narodom. To ne bi bio toliki problem, da SAD i EU prema Srbima ne sprovode skoro otvoreno neprijateljstvo. U najvećoj meri su ti „organi države Srbije“ pre svega ispostava i instrument interesa Zapada u odnosu na „problematične“ Srbe i instrument njihove pacifikacije.

Čuvena „preuranjena čestitka“ od strane EU aktuelnom predsedniku tera nas da postavimo neka pitanja. Kako je EU znala da će Nikolić da pobedi? Kako je to znala pre nego što su biračka tela zatvorena? Kako je ispalo da je baš Nikolić pobedio, iako zvanično nije imao nikakve šanse? Kako to da je Dačić odlučio da pravi vladu sa SNS-om, uprkos prethodnim dogovorima? Očigledno da je sve to moguće, ako se ishod izbora znao unapred. Pošto se ovde radi o EU, znači da iza moguće nameštaljke stoji Zapad, iz čega sledi da je isti postavio sadašnju vlast da ispunjava njegove želje. To nije ništa novo, pošto je skoro javna tajna da su predhodnu Tadićevu vladu praktično pravili strani ambasadori.[3] Nije za čuditi da u novoj vladi učestvuju mnogi ljudi iz prethodne, poput Dačića i Dinkića, poznatih po „kooperativnosti“ sa Zapadom. Da je ova vlast postavljena od Zapada, pokazuje i njeno ponašanje. Ona je ekspresno počela da ispunjava strane direktive skoro odmah po svom učvršćivanju, iako se to u potpunosti kosi sa svim onim što su zastupali pre izbora. Demokrate su odradile svoj deo posla i prepustile vlast „svežim“ snagama, koje sprovode zapadne naloge sada pod maskom „patriotizma“, umesto nepopularne „građanske“ priče. Zbog prirode svog položaja, vlast u Srbiji glumi „dobrog policajca“ prema Srbima, za razliku od Zapada i njegovih brojnih balkanskih marioneta koji glume „lošeg policajca“. Onaj ko zna strategiju „dobar-loš policajac“ zna da ona vodi ka istom konačnom rezulatatu. Cilj strategije „dobrog policajca“ je da odobrovolji Srbe za odluke na njihovu štetu, kao i da im vešto zaobiđe „odbrambeni sistem“, koji najbolje radi kada je izložen direktnom neprijateljstvu.

Deo te strategije je i sistematsko medijsko „sluđivanje“ javnosti kroz davanje potpuno protivrečnih izjava od državnog vrha. Tako, na primer, premijer Dačić prvo izjavljuje da Kosmet već deset godina nije srpski[4], a nedugo posle toga izjavljuje da Tači može doći na sever (tog navodno već 10. godina izgubljenog) Kosmeta samo sa oružjem[5]. Nešto slično radi i ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi, koji prvo izjavljuje da Amerika ne želi „novu Republiku Srpsku na Kosovu“[6] (što takođe govori i o negativnom stavu SAD o RS), da bi posle krajnje cinično izjavio da „SAD nikome ne drže stranu“[7]. Svrha tih protivrečnih izjava je strategija „zbunjivanja protivnika“, pri čemu je taj protivnik srpski narod i javnost. Takve protivrečne izjave imaju za cilj mentalnu paralizu Srba, kao i da bi neki od njih sebe zavarali da državni vrh Srbije ipak vodi nekakvu borbu za njih koristeći snalažljivu strategiju. Kao što je poznato, nije bitno šta političar priča, nego šta radi. Ono što se zaista radi je da su vladajuće strukture Srbije već unapred prepustile kosmetske Srbe i Kosmet albanskim paradržavnim organima, a da se sada pregovori odvijaju povodom nekakve autonomije Srba unutar „države Kosovo“, što se spinuje preko kontrolisanih medija kao primer odlučne borbe za nacionalne interese[8] i ustav Srbije, preko koga se nemilosrdno gazi.

Neko može da zaključi, povodom gornjih konstatacija o državi Srbiji, da ukoliko se takva od Srba otuđena država odrekne Kosmeta koji joj pripada, nema nikakve štete. To je pogrešno razmišljanje, jer jedno je država kao puki formalni okvir, a drugo je država kao institucija. U ovom drugom slučaju, Srbija nema nikakve veze sa Srbima, dok u prvom ima. Srbija je, barem formalno, teritorijalno i okvirno država Srba i njihovo matično jezgro, sa srpskim nacionalnim istorijskim obeležjima, kao i celovita zemlja po ustavu. Realno, politički i institucionalno, ona je otpadak SFRJ i suštinski podjednako antisrpska, kao sadašnja Crna Gora, koja je takođe istorijski bila nezavisna država srpskog naroda. Taj puki formalni okvir daje Srbiji mogućnost da postane i realno ono što je samo formalno, tj. da postane ono što je bila istorijska Srbija. Ne treba zaboraviti da je Prvi i Drugi srpski ustanak započeo u nekakvom formalnom okviru Beogradskog pašaluka (tj. Sandžaka Smederevo), koji je činio jezgro ustanka i objedinjavanja naroda. Zato strane sile gledaju da je maksimalno redukuju do nepostojanja, u čemu imaju podršku marionetskih institucija same Srbije. Dakle, Srbija još uvek može da predstavlja polje nacionalnog objedinjavanja Srba. Ukoliko bi ti Srbi završili u nekoj novoj (pseudo) državi, više ne bi imali ni formalni zakonski okvir za delovanje. Zato Zapad i dalje insistira na redukciji Srbije, uprkos njenoj kolonijalnoj i jugo-otpadnoj prirodi, koja im leži na ruku. Ovde su problem Srbi kao narod, kao antiimperijalistički i potencijalno proruski neprijatelj, a cilj je razbiti njihovo nacionalno jezgro kroz stvaranje pseudo država od Srbije i novih nacionalnosti od Srba, kao i prepuštanje ostalih Srba van jezgra izuzetno neprijateljskim narodima i pseudo-narodima sa genocidnim namerama.

Neki od spomenutih Srba žive u zabludi da su naše institucije nefunkcionalne i neodgovorne, pa da se sve ovo dešava zbog javašluka u njima. Nažalost, to nije slučaj, jer su te institucije izuzetno efikasne kada to treba da budu, ali skoro nikad kada se radi o pravima većinskog naroda u Srbiji. Najbolja ilustracija je policija Srbije, a povodom primera bicikla ukradenom japanskom turisti[9], što su propratili i mediji u Srbiji. Već se ovde može videti neo-kolonijalni i vazalni karakter medija u Srbiji, kao i osećaj pokornosti i pijeteta prema strancima iz proameričkih zemalja. Policija Srbije je ekspresno našla ukradeni bicikl i uhapsila počinioca[10], dok je Japancu bicikl vratio lično premijer Dačić, što su preneli mediji[11]. Zamislimo da neko našem čoveku ukrade bicikl u Francuskoj, da li bi on ikada bio nađen, a ukoliko bi i bio nađen da li bi mu ga vratio lično premijer Francuske? Naravno da ne. Takođe treba da postavimo pitanje, da neko ukrade bicikl u Srbiji građaninu neke zemlje koja nije američki saveznik (poput Kine, Irana, Rusije...) da li bi mediji u Srbiji na to uopšte obratili pažnju i da li bi policija i premijer ovako efikasno reagovali? Naravno da ne. Treba se setiti kako policija Srbije nezaiteresovano reaguje povodom krađa automobila naših građana, da ne govorimo o ukradenim biciklima građana Srbije.

Šta nam to govori? Ne da je policija nesposobna, već da ne želi da reaguje kada se zakon krši u slučaju povrede interesa Srba. Ona ne reaguje, jer jednostavno nije u opisu njenog posla niti prioritet da se uopšte bori protiv kriminala u Srbiji kada se on tiče Srba. Kada joj stigne direktiva da reši slučaj, kao što vidimo, ona ga rešava ekspresno. Treba se setiti da je uloga policije (kao i drugih institucija) u SFRJ bila pre svega društvena kontrola, a ne odbrana prava građana i sprovođenje zakona. Ona pre svega sprovodi interese vladajućih struktura nad građanima, a u savremenom slučaju interese gazda tih vladajućih struktura u Srbiji. Tako da kod nas imamo latinoamerički neokolonijalni scenario gde organi države, poput policije, ne postoje da bi branili prava građana, već da bi ih držala u pokornosti, strahu i represiji. U državi gde sam državni vrh krši zakon, organi fizičke sile (vojska, policija i specijalne snage) mogu samo da budu organi fizičke sile bezakonja.

Dakle, jasno je da je Srbija vazalna neo-kolonija[12], dok njene vazalne instutucije (mediji, vlada, pravni sistem, političari, agencije, obrazovne i akademske institucije i sl.) rade u potpunosti u službi Zapada, protiv interesa ne samo Srba, već i svih građana Srbije, a za interes tog istog Zapada, pri čemu se prvenstveno radi o SAD, a sekundarno o Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Te institucije su potpuno kompromitovane, predstavljaju nasleđe propalog nadnacionalnog projekta, nemaju nikakve veze sa srpskim narodom i toliko su korumpirane, otuđene i vazalne da se ne mogu reformisati. Uopšte je nebitno što pojedinci u tim institucijama mogu čak biti lično protiv takve politike, jer samo učestvovanje u toj institucionalnoj mašini čini njih (ne)voljnim saučesnicima u zločinu. Vera i nada Srba u te institucije je nalik veri Jevreja u jevrejsku geto policiju, koja je radila u službi nacista. A analogija sa jevrejskim getom je najbolja da objasni naš položaj. Institucije Srbije Srbi pre svega treba da doživljavaju kao udruženi zločinački poduhvat protiv njih samih.

Politička garnitura u Srbiji je postavljena kroz nameštene izbore, sa zadatkom. Ona taj zadatak ispunjava veoma uspešno za svoje gazde i pristaće na sve zahteve Zapada. Ne treba da nas zavaravaju trenutni „zastoji“ u farsičnim „pregovorima“ povodom Kosmeta. Navodna briga za kosmetske Srbe je samo medijski paravan, jer kako se čini Zapad neće čak ni da im omogući simboličnu autonomiju u albanskoj pseudodržavi. Posle malo odglumljenog „zatezanja“ pristaće na sve, pod „patriotskom“ maskom. Posle prepuštanja Kosmeta, stići će novi zahtevi povodom ukidanja Republike Srpske, kao i odvajanja Vojvodine, koja je pravno jednaka sa Kosmetom, pa stoga joj moraju biti date iste nadležnosti kao i „Kosovu“ po logici stvari. Na to će sve da se pristane po istom scenariju, iako to možda neće odraditi isti ljudi, pa će medijski istureni i omraženi Dačić verovatno biti zamenjen „svežim“ Vučićem, koga mediji po direktivi kuju u zvezde i pripremaju mu teren za buduća dejstva. Oni koji apeluju da se ovakva Srbija u politici okrene Istoku i Rusiji, ne uviđaju da se obraćaju onima koji su instrument Zapada. Od tog okretanja Rusiji nema ništa sa ovakvom Srbijom i njenim institucijama. Bahata i nadmena samouverenost, koja se graniči sa bezobrazlukom, vladajućih elita u Srbiji je rezultat toga što osećaju da za svoje nezakonito ponašanje neće snositi posledice. Naročito jer institucije koje treba da ih nateraju da snose posledice svog bezakonja i same učestvuju u tom bezakonju i vazalstvu spram banditizma Zapada.

Grdno se varaju oni koji misle da će sa Kosmetom biti okončani zahtevi i agresija Zapada. Uz domaće saradnike, oni će raditi da demontaži same Srbije. Zašto, iz kojih razloga i kako to rade, objasnio sam u jednom svom ranijem tekstu[13]. To je nažalost realnost, hteli mi to ili ne i nikakve lepe želje sa naše strane to neće promeniti. To se radi oprezno korak po korak, po strategiji „kuvanja žabe“, gde se voda u kojoj se žaba kuva veoma sporo zagrejava do tačke ključanja, pa se žaba u njoj skuva a da sama ne primeti da joj je život ugrožen, iako bi sama žaba odmah iskočila iz vode koja bi odmah postala vrela. To je proces polaganog stezanja „svilenog gajtana“ oko guše Srba, tako da oni i ne primećuju svoje lagano umiranje.

Srbija u najvećoj meri podseća na Varšavski geto, čija je sudbina svima unapred poznata, osim onima u getu i koji čeka na likvidaciju od strane nacista. Kao u Varšavskom getu, u kome su nacisti vodili sve više i više Jevreja u Treblinku, dotle su drugi Jevreji jalovo životarili nadajući se da neće doći po njih. Najviše Jevreja je stradalo upravo jer su verovali marionetskoj jevrejskoj „vlasti“ nadležnoj za geto i svojim sunarodnicima u geto policiji[14] koje su doživljavali kao svoje. Stvar je u tome što su te jevrejske marionete efikasno služile nacistima u uništenju svojih sunarodnika i to iz čisto ličnih interesa i privilegija, kao što su veoma doprineli zbunjivanju i pasivizaciji ostalih Jevreja u getu. Isto tako su održavali nacističku priču o „evakuaciji“ Jevreja, koja je eufemizam za fizičku likvidaciju, pa stoga mnogi nisu ni pružali otpor pri odvođenju. Kao što se geto smanjivao, do konačne likvidacije, tako se smanjuje i Srbija. Naravno, kad je bilo jasno kakvi su planovi nacista, Jevreji su se digli na ustanak[15], koji iako jalov je doprineo da bar neki od Jevreja spasu živote, dok je drugima barem pružio priliku dostojanstvene smrti u borbi, umesto u dušegupkama Treblinke. Da su slušali nacističke jevrejske marionete, svi do jednog bi završili kao ovce za klanje. Zato Zapad i njihove marionete u Srbiji rade korak po korak, da bi se izbegao taj scenario, ali finale koje su nam spremili je sličan (nacionalna smrt). Kao kod Jevreja iz Varšavskog geta, kod nas je potrebna jasna svest o onome šta nam se sprema. Jevreje u Varšavi je konačno otreznila likvidacija Krakovskog geta[16] i sudbina njihovih sunarodnika tamo. Šta je nama potrebno?

Stanje u narodu

Stvarne okolnosti u kojima se nalazi srpski narod u Srbiji, veoma podsećaju na okolnosti koje su postojale u vreme Prvog srpskog ustanka. Jedinu razliku čine „parasrpske“ institucije u Srbiji, koje u stvari rade u potpunosti za strane interese ili su u potpunosti nezainteresovane za taj narod, iako verbalno tvrde da rade za njega. U doba Prvog srpskog ustanka nije praktično bilo nijedne narodne institucije (pa čak ni crkve), već samo običan narod i lokalne narodne glavešine. Takva situacija je i sada, iako mnogi iz naroda to ne uviđaju, pa uporno polažu nade u „naše“ institucije koje su potpuno kompromitovane.

Razlika je u tome što je tadašnja situacija bila mnogo jasnija po Srbe, nego sadašnja, jer Turci nikad nisu ni tvrdili da su „srpska“ vlast, nasuprot lažno srpskim institucijama Republike Srbije. Možda je ta vera u „naše“ institucije i „državu“ najtragičnija kod kosmetskih Srba, kao što je bila i vera u Srbiju i „srpske“ vlasti kod krajiških Srba

Mnogi u narodu uporno apeluju na te institucije, ne uviđajući da one učestvuju i doprinose onome što je uzrok tog protesta. Narod se uporno čudi i ponavlja kako je situacija strašna i očekuje od nekog ih tih institucija da učini nešto za njih. Naravno, od svega toga nema ništa. Apelovati na savest, osećaj sramote i odgovornost naših sadašnjih vlastodržaca je potpuno uzaludna, jer oni ta svojstva nemaju, nego su ljudi postavljeni od stranih centara moći da odrađuju određene zadatke za njih. Iako su mnogi u našem narodu svesni da sa institucijama ove zemlje nije sve u redu, oni gaje zabludu da je to zbog nesposobnosti i neodgovornosti ljudi u njima. Oni ne uviđaju da je to zbog antinarodne prirode samih tih institucija, a da ljudi u njima slede institucionalnu politiku po inerciji.

Još iz doba Jugoslavije, Srbi su naučeni da budu pasivni i da prepuštaju svoju sudbinu institucijama države. U doba SFRJ (mada u nekim elementima i pre nje), ljudi su shvatili da ako se ne mešaju u politiku i ne kritikuju režim, mogu da vode materijalno siguran i neuznemiravan život, dok su se prepuštali industriji zabave, koja je bila u velikoj meri prekopirana od Zapada, kao i privatnim uživanjima. Time su se oblikovale ličnosti koje imamo sada. Narod je izdresiran još tada u duhu: „Ne uznemiravaj tatu i idi se igraj“. Ljudi su naučeni da ako naprave razne trule kompromise i prelaze preko raznih bezakonja onih koji drže moć, mogu da iz toga izvuku neku ličnu korist za sebe i svoju porodicu, kao i da izbegnu neprijatnosti. Taj mentalitet je izražen kod velikog broja Srba i postao je neformalni sistem ophođenja.

Ljudi su toliko navikli i otupeli od raznih bezakonja, nedoslednosti i bahatosti domaćih moćnika, da je to postao sistem međuljudskog opštenja. Tolerisanje bezakonja i ludila je postalo deo karaktera mnogih ljudi. Drugim rečima, kod velikog broja ljudi se usadio komformizam, kukavičluk i pasivnost kao karakterne crte. Naravno, nisu ti ljudi sami krivi zbog toga, jer institucije moći, a naročiito kontrolisani mediji (koji su uglavnom skoro svi veći mediji kod nas) stvaraju sistematsku nesigurnost, depresivnost i teskobu kod ljudi[17], kao i po nalogu zapadnih centara moći utiču na stvaranje „kolonijalnog mentaliteta“[18] u narodu. Tako je stvorena raspolućenost u svesti ljudi, gde oni na rečima u potpunosti osuđuju razne negativne pojave, poput korupcije, mita, dolaženja preko reda i sl.; dok u trenucima praktičnog delanja i sami u potpunosti koriste iste načine da bi se snašli. Sa jedne strane postoji svest o društvenoj patologiji, a sa druge strane postoji prećutna saglasnost da se ta patologija sprovodi. Dakle, postoji jedan rascep između mišljenja i delanja. To je pre svega posledica prakse da ljudi od uticaja pri vrhu vlasti (političke, ekonomske, kulturne), sami svojim ponašanjem daju stalno negativan primer i legalizuju takav sistem. Ako mogu predsednik i premijer da otvoreno krše najviši pravni akt zemlje i predizborna obećanja, to znači da zakon i društveni ugovor ovde ništa ne važe, pa se mogu kršiti po volji, ukoliko to ne ugrožava poziciju vlasti nekog moćnika.

Što se tiče realne opštenacionalne situacije, ona uopšte nije toliko crna kao što izgleda. Pored same Srbije, realno postoji Republika Srpska, sa prilično snalažljivim rukovodstvom i jedinstvenim narodom. U Crnoj Gori, antisrpska politika je rezultat trenutnih vlasti i veštačke je prirode, a uprkos tome znatan broj njenih stanovnika sebe vidi kao Srbe. Zbog pragmatične, kriminalne i prevrtljive prirode crnogorske vlasti, nije uzaludno pomisliti da u nekoj skorijoj budućnosti, ukoliko se strani centri moći koji održavaju antisrpske tendencije, budu prestali baviti Balkanom; da će se Crna Gora vratiti svojim prirodnim korenima. Na Kosmetu su i dalje Srbi, a na severu čine kompaktno stanovništvo, na kome još uvek (dok se ovo piše) funkcioniše država Srbija. Nažalost, ono što je problem u celoj priči je sama Srbija, koja intenzivno radi da uništi ovu situaciju na terenu, na štetu Srba. Za Srbe, kao narod, zapadna kolonija Srbija i njene istitucije su najveći problem i sredstvo njihovog postepenog uništenja, kako fizičkog, tako i duhovnog.

Kao posledica trke za lične, porodične i posebne interese, zavladalo je u Srbiji tipično postmoderno otuđenje ljudi, dok se prijateljstva i ljubavne veze sve više svode na interese i korist. Tako da je u najvećoj meri razbijen duh zajedništva. Već i sama ideja povezanosti ljudi u celinu sada postaje pitanje. Ono što živi većina pojedinaca u Srbiji nije život, nego jalovo životarenje koje je polagano umiranje, a koje u potpunosti sledi slom srpskog društva.

Naravno, zbog sveopšteg licemerja i kompromitacije skoro svih kreativnih ideja, rešenja i pokreta koji ih zastupaju, ljudi su postali zgađeni politikom, pa sama pomisao na društveni otpor, koji zahteva političku svest, već unapred izaziva mentalni otpor. Nažalost, iako je veliki broj ljudi kod nas neizainteresovan za politiku i ne bavi se njome, to ne znači da se ta politika ne bavi njima. Kao što je jasno, kod nas je svakodnevni život povezan i zavisi od te politike, dok političke odluke imaju direktne posledice na obične ljudske živote.

Problem je što svako delanje da se bezakonju moćnika i propadanju stane na put izaziva posledice. Većina ljudi (naročito porodični ljudi, navikli na sigurnost doma) se plaše tih posledica, pa stoga očekuju da neko drugi umesto njih reši to bezakonje i stane na put moćnima. To je opšte razmišljanje, i građani se plaše da preuzmu odgovornost, koja povlači određene posledice i lične žrtve.

Drugim rečima, ljudi čekaju nekog drugoga umesto njih (politički mesijanizam) ko će rešiti sve njihove probleme. To ukazuje na veliku nezrelost. Stoga mnogi uporno apeluju na „narod“ da reaguje i buni se, pa posle razočarani pasivnošću tog naroda kreću da ga preziru i vređaju. Ono što ne shvataju je da su i oni taj narod, kao i da većina naroda razmišlja potpuno isto kao oni. Svojom ljutnjom i apelima na narod da „dela“, oni u stvari pokazuju sopstveni praktično pasivni stav.

Nažalost, za nas (kao narod) je vremena sve manje, pa se postavlja pitanje šta takav narod, prepušten sam sebi i prevaren od svojih „nacionalnih“ institucija i zavaran „nacionalnim“ političarima može da čini?

Zaključak: Šta da se radi?

U velikom broju slučajeva, čitaoci zameraju autorima tekstova na teoretisanju, kao i na odsustvu praktičnih predloga. Mnogi su već umorni od praznih priča i ukazivanja na činjenice, pa očekuju konkretne predloge za delanje. Može se reći da tekst koji govori kako da se dela je protivrečan po sebi. Pre svega, sam tekst nije delanje, već u najbolju ruku teorijsko razmatranje nekog mogućeg delanja, jer je tekst po svojoj prirodi teorija. Naravno, da bi neko mogao da deluje, prvo mora da uvidi gde su bile greške onih koji su pokušali da nešto učine, kao i da shvati šta je to što ga sputava. To se najbolje može uvideti kroz ukazivanje šta ne treba činiti, kome ne treba pružiti poverenje i kako se ne treba organizovati. Kroz negativan stav, može se uspešnije uvideti kako treba delati, nego kroz pozitivni.

Prvo treba sažeto izneti neke već spomenute stvari:

- Politika sadašnjih državnih organa je samo nastavak politike prethodnih državnih organa na koju se nadovezuju. To ukazuje na sistematsku politiku, koja ide na štetu Srba, ali i građana Srbije.

- Većina, ili skoro svi političari u koje je narod imao (i ima) poverenja su stvarno i u potpunosti doprineli demoralizaciji i izgubljenosti tog naroda.

- Velika većina ili skoro sve poznate „patriotske“ organizacije nisu patriotske, već spadaju u ideološke sekte.

- Evrointegracije su izgovor za dezintegraciju srpskog naroda i za dezintegraciju Srbije.

- Institucije Srbije su nastavljači institucija SFRJ i njene nadnacionalne politike, kao što je njihov odnos prema Srbima preslikan iz unutrašnje politike te države prema Srbima.

- Te institucije su pod velikim uticajem (bolje rečeno kontrolom) Zapada i SAD, čiju filijalu predstavljaju. Dakle, radi se o obliku kolonijalnih i vazalnih institucija.

- Kao vazalne kolonijalne instutucije, one imaju zadatak da izvrše dobrovoljnu dezintegraciju sopstvene države i naroda, kroz strategiju „korak po korak“ (kuvanje žabe), koju im određuje sam Zapad. To maskiraju raznim razlozima (često međusobno protivrečnim) umotanim u masku raznih  spinovanih značenja („nije šija nego vrat“).

- Te institucije zbog tih i drugih razloga nije moguće reformisati, jer one  uostalom nisu produkt nacionalne volje i konkretnog života, već su stvorene od strane nadnacionalne apstraktne ideologije. To sve ih čini veoma podložnim identifikaciji i pokornosti sa drugim nadnacionalnim ideologijama i tvorevinama (poput SAD i EU).

- Institucije države Srbije nisu samo smetnja za srpski narod, već njegov prikriveni neprijatelj.

- Velik deo srpskog naroda se i dalje poistovećuje sa tim institucijama i očekuje pomoć od njih. To je kobna zabluda.

- Kao rezultat svega toga, narod je u potpunosti demoralisan, pasivan, paralizovan i zbunjen sveopštom prevarom, licemerjem i izdajom svih očekivanja.

Pre svega, situacija u kojoj se Srbija nalazi i u koju je sve dublje guraju vazalne državne strukture se tiče nas svih, bez obzira na političko opredeljenje i osećaj pripadnosti ili nepripadnosti naciji. Voluntaristički i proizvoljni stav koji imaju državne strukture prema zakonima, ugrožava opstanak svakog ko je građanin Srbije. Te strukture umesto da prilagođavaju svoju volju zakonima, prilagođavaju zakone svojoj volji. Ovde bi svi trebalo da se zapitaju, da ako vlasti tako postupaju sa zakonima, znači da ovde sve zavisi od hira moćnika. Ako je tako, onda ovde niko ne može planirati svoj život ili očekivati da ima budućnost. Pošto Zapad aktivno učestvuje i podržava sve to, znači da on legitimizuje bezakonje i zakon sile.

Ukoliko su vlasti i institucije Srbije spremne da tako olako prevare kosmetske Srbe, koji žele da žive u Srbiji i gde među njima još funkcioniše ta država Srbija, to znači da su spremne da ostave na cedilu i prevare bilo koga od nas. Ono što se radi oko Kosmeta nije samo pitanje srpskog nacionalizma i nacionalnog ponosa. To je stvar proste logike. Među kosmetskim Srbima ima ljudi raznih uverenja i ideoloških sklonosti, kao i među ostalim građanima Srbije. Oni se svi kolektivno prepuštaju stranim etnošovinističkim strukturama, koje u njima isključivo vide Srbe i koje prema njima gaje kolektivne genocidne namere, što redovno potvrđuju praksom. U trenutku potpunog odlaska, pa makar i simboličkih, organa Srbije, oni postaju građani „Kosova“ – albanske rasističko-šovinističke i otvoreno antisrpske tvorevine, pod zaštitom i prijateljstvom SAD.

Kao što je pogrom Srba pre nekoliko godina pokazao, kosmetski Albanci imaju potpunu podršku stranih armija i pokriće zapadnih medija za svoje genocidne namere prema Srbima i drugim nealbancima. Prepuštanjem Srba i nealbanaca albanskim šovinistima, Srbija gubi svako pravo da se meša, pa čak i da protestvuje u slučaju novog pogroma i etničkog čišćenja nad Srbima, koje se verovatno sprema, jer to postaju unutrašnje stvari „Kosova“. Tu čak više Srbija ne može da žali ni Rusiji ili Kini, jer je dobrovoljno odbacila svoje državljane i narod. Ko misli da će to ipak da odjekne u svetskoj javnosti, treba da se seti proterivanja krajiških Srba, ili tog pogroma na Kosmetu, gde su u stvari Srbi predstavljani kao oni koji napadaju Albance u zapadnim medijima. Tako i među kosmetskim Srbima ima nekih koji slušaju savete vlasti Srbije, ali ne uviđaju da je to isto, kao da slušaju savete predstavnika SAD-a. Možda je najkobnije njihovo verovanje tim vlastima Srbije, a zašto je kobno objašnjeno je ranije.

Posledice vazalne kolonijalne politike struktura Srbije se tiču svakog građana Srbije, bilo mu stalo do Kosmeta ili ne, jer se ta politika potpune poslušnosti i rastakanja neće zaustaviti samo na Kosmetu. Kosmet je samo simbolična linija „fronta“, koja se povlačenjem sa njega prenosi dublje u Srbiju. Kao što je jasno, Vojvodina ima isti pravni status kao i Kosmet, pa se na nju moraju primeniti isti oni ustupci koji su urađeni i na Kosmetu, po logici stvari. Naravno, tu će na delu biti više „crnogorski scenario“, nego ratni kosmetski. „Naše“ strukture će pristati na sve to, pre ili kasnije. Pored toga postoji Sandžak (Raška), istočna Srbija, južna Srbija i sl. Pitanje Kosmeta se ne tiče „ratovanja“ oko istog, kako neki lažno predstavljaju stvari, već jednostavnog odbijanja davanja daljih ustupaka na našu štetu. To ne uključuje rat, već jednostavno „ne“. Isto kao što Kipar ne čini ustupke Severnom Kipru, ili Moldavija Pridnjestrovlju.

Mnogi koji gledaju samo ekonomiju i materijalnu korist ne uviđaju koliko je ekonomija povezana sa politikom i integritetom države. U zemlji gde vladajuće strukture krše zakone, dok stranci krše međunarodne ugovore, ne može biti osnova za ekonomiju i materijalni napredak. Ova zemlja bukvalno umire sve sa nama u njoj, a glavni saučesnici u tom ubistvu su institucije te zemlje. Zemlja koja je neo-kolonija jednostavno ne može napredovati i ne može imati budućnost. U zemlji gde su vladajuće strukture legalizovale bezakonje, proizvoljnost i hirove kao osnovu delovanja, niko ne može da planira porodicu, posao ili sopstvenu budućnost. Kako se urušava zemlja, ta budućnost će biti sve gora do granice užasa. Što se tiče onih, koji zbog svega toga planiraju da emigriraju, trebaju da znaju da njihov emigrantski status zavisi od prirode zemlje iz koje odlaze. Tako da nemaju isti početni status emigrant iz Nemačke i emigrant iz Sijera Leonea. Što više vladajuće strukture Srbije budu redukovale i upropašćavale ovu zemlju, to će biti gori status i polazna pozicija nekog ko emigrira, pa samim tim i njegove mogućnosti uspeha u inostranstvu. To pre svega treba da uvide upravo oni kojima Kosmet ništa ne znači, kojima ništa ne znači sopstvena nacionalnost, kao ni nasleđe. Kao što je rečeno ne radi se ovde toliko o svemu tome, koliko je pitanje Kosmeta prelomna tačka na kojoj se dovodi u pitanje i stavljaju na iskušenja najosnovniji principi koji se tiču svih ljudi, pa stoga sve ovo što se dešava tiče i njih, želeli oni to ili ne.

Umesto da se počne sa nekakvom megalomanskom idejom kakva bi Srbija trebala da bude i šta bi trebalo činiti da to postane, pružiće se mnogo skromnije smernice, koje se više tiču onoga šta ne treba i načela negacije:

1. Potpuno je jasno da u Srbiji dva čoveka ne mogu da se dogovore skoro ni oko čega, a posebno u sferi politike. Da ne govorimo o ideološkoj ostrašćenosti raznih levičara i desničara, kao i činjenici da skoro svaki pojedinac ima svoju viziju kakva bi Srbija trebala da bude. Ponekad se te vizije slažu, ponekad i uglavnom ne. Svako pokušava da nametne svoj pogled, što vodi u sukob. To je još izraženije kod raznih organizacija i udruženja građana. Kako se takvi ljudi mogu ujediniti oko bilo čega? Da bi se ljudi ujedinili za nešto, ili složili oko nečega, prvo se mora odstraniti ono što ih razjedinjuje. Da se primetiti da su glavni izvori društveno-političkog razdora kod nas određene ideje i uverenja koja se tiču uređenja zemlje, njene budućnosti i spoljne politike. Dakle, razilaženja postoje oko afirmativnih i pozitivnih stvari. Iz tih pozitivnih ideja (šta treba) proizilazi sukob i negacija suprotnog stava (negativna posledica). To sve vodi u potpunu paralizu i osećaj nemoći.

2. Ukoliko su izvor nesloge i razdora pozitivne ideje ili ideološki konstrukti, šta je sa negativnim idejama (šta ne treba)? Već je poznato iz istorije da je ljude lakše okupiti oko negativnih, pa i destruktivnih ideja, nego oko pozitivnih. To proizilazi iz prirode negacije, koja je jednostavnija i efektivnija, kao što vodi jednostavnom i očekivanom rezultatu (destrukciji). Tako je mnogo lakše oduzeti nekome život, nego ga stvoriti i negovati. Neko ko se čvrsto odlučio da nekome oduzme život, u tome će najverovatnije uspeti, dok neko ko ima pozitivne životne planove čeka neizvesna budućnost i velika mogućnost neuspeha. Možemo videti na Balkanu da je jako lako ujediniti različite narode, koji imaju jako malo zajedničkog (Hrvate, Muslimane, Albance, Milove Crnogorce) protiv nekog, tj. protiv Srba, kroz šovinizam, sadizam i mržnju. Šovinizam je tu moćno sredstvo ujedinjavanja i koordinacije. Kakve veze to sve ima sa političkom situacijom kod nas? Jasno je da su vlasti i institucije Srbije destruktivne u odnosu na Srbe i na samu tu Srbiju. One imaju jednostavan rušilački zadatak, koji leži u njihovoj negativnoj prirodi. Narod je razjedinjen oko pozitivnih ideja, pa se zbog toga  nalazi u složenoj situaciji. Zato narod mora da prigrli negativne ideje. Jedini način da na efektan način zaustavi negaciju sebe, je kroz negaciju te negacije. Negiranje negacije je po sebi afirmacija. Dakle, tim činom se ne čini ništa loše u moralnom smislu (kao u primeru navedenog šovinizma), već naprotiv, zaustavlja rušilaštvo i propadanje (dakle čini se dobro), korišćenjem osnovnog načela koje leži u njihovoj osnovi - negacije.

3. Objašnjeno jednostavnije, da li sadašnji propadajući i kolonijalni položaj Srbije može da bude zadovoljavajući bilo kom čoveku, koji drži do nekih doslednih moralnih načela i kome je stalo? Naravno da ne. Nijedan autentičan i iskren srpski desničar ili levičar ne može biti zadovoljan činjenicom da je njegova zemlja kolonija Zapada i da je njene elite ubijaju. Za desničara je taj otpor stvar nacionalnog dostojanstva i nezavisnosti, dok je za levičara to borba stvar pravde i protiv kolonijalizma. U toj negaciji imaju zajeničku tačku, koja može biti osnova prevazilaženja sada već pomalo zastarele i sektaške podele na desnicu i levicu.

4. Velika greška skoro svih političkih pokreta u Srbiji je u činjenici da im je cilj i glavna želja dolazak na vlast. To je zato što ih vode pozitivne ideje. Zbog te činjenice i te želje sa njima je lako manipulisati i korumpirati ih u toj borbi i želji za vlast, pa su podložne korupciji i infiltraciji od strane kako režima, tako i stranih centara moći. Pored toga sve manifestacije koje oni organizuju imaju promotivni karakter, tj. služe više za reklamu tih pokreta, nego za borbu protiv sadašnje situacije. Naravno, to je zato što je borba za „nacionalne interese“ kod tih organizacija i pokreta izgovor za promociju njihovih vođa, a ne briga za te iste interese. Oni misle da to što su zalepili par promotivnih plakata i napravili miting, znači da su uradili sve što treba. U stvari nisu uradili apsolutno ništa, sem sopstvenog reklamiranja. To licemerje i politički egzibicionizam stvara kod mnogih ne samo otpor prema tim manifestacijama, nego kompromituje samu ideju bunta. Zbog toga želja da se dođe na vlast ne treba da vodeća želja i cilj nekakvog novog i izvornog bunta protiv ovakve situacije (pogledati tačke 1. i 2.). Ako se i stvori neki izvorno narodni pokret u Srbiji, šta garantuje da on neće biti infiltriran od strane Zapada (SAD) i marionetskog sistema u Srbiji? Sa većinom javnih organizacija se to dogodilo. To je pre svega što su javne, što sebe javno prezentuju i što svako zna ko su njihove vođe, koje se reklamiraju svuda. Samim tim spoljni centri moći znaju koga treba da vrbuju ili kompromituju. Stoga, rukovodstvo, članstvo i strategija nekakvog pokreta protiv sadašnje situacije ne treba da budu javni.

5. Sama reč „pokret“ ne mora nužno da nosi samo značenje koje se odnosi na grupu ljudi. Pored grupa sa istom idejom, postoje i pojedinci. Iako je zajedništvo bitno za bilo kakav pokret, svaki bunt prvo počinje u umu i srcu pojedinca, koji ga kasnije povezuje sa drugim pojedincima koji misle i osećaju isto. Stoga ne treba nametati kolektivizam po svaku cenu i negirati značaj pojedinca i pojedinačne volje. Takođe, iako je centralizovan i hijerarhijski sistem načelno jači od decentralizovanog, on je lakši za za kontrolu i lakše se slama od policentričnog (decentralizovanog) sistema, ukoliko je vrh hijerarhije kompromitovan. Pokret u nastanku je vrlo slab i ranjiv, pa sebi ne može da priušti luksuz stvaranja hijerarhijske centralizovane organizacije. Zato pokret o kome je reč ne bi trebalo da bude centralizovan.

6. Treba imati u vidu da SAD i Zapad ne bi sedeli skrštenih ruku, ukoliko bi neko doveo u pitanje i ugrozio kolonijalne institucije Srbije koje oni kontrolišu. Njihova reakcija bi bila brza i brutalna, jer oni ne odustaju tako lako od kontrole nad nekom zemljom. Obično narodi, koji se usude na tako nešto plaćaju krvavu cenu. Treba izvući lekcije iz Latinske Amerike, Bliskog istoka i Vijetnama. To treba stalno imati u vidu, pa ne bi bilo mudro biti nesmotren i delati pod naglim izlivima osećanja.

7. Svi dosadašnji protesti, štrajkovi, apeli i peticije su se pokazali kao potpuni promašaj, a svojom pasivnom i verbalnom prirodom su samo pogodovali sistemu, jer omogućavaju „izduvavanje“ negativne energije kod ljudi u prazno. Negativna energija i raspoloženje nije loša stvar, kada je opravdano, jer može da bude nosilac promena. Trošenje te energije na jalove „mirne i dostojanstvene“ proteste i šetnje, predstavlja gubljenje dragocene društvene energije i vremena; dok institucije sistema ostaju potpuno gluve na sve te apele, jer iza njih ne leži sila, novac i moć, a iza zapadnih gazda leži. Stoga ne bi trebalo činiti navedene aktivnosti.

8. Iako su osećanja bitan, pa i neophodan izvor energije bunta (što je rečeno pod tačkom 7), ona ne bi trebalo da budu njegov glavni nosilac. To naročito postaje jasno zbog opasnosti navedene pod tačkom 6. Preterano oslanjanje i zavisnost od trenutnih osećanja je opasno, pre svega jer su ona prolazna. Sa prestankom trenutnog emotivnog impulsa za delanje, prestaje samo delanje. To se vrlo često može videti kod nas. Zbog toga delanje ne može biti zasnovano na trenutnim osećanjima. Isto tako, osećanja su promenljiva, pa se često, na primer, dešava da hrabrost pređe u kukavičluk. Iz svih tih razloga ne treba trošiti vreme na mržnju prema marionetskim političarima i institucijama u Srbiji, jer su oni ljudi koji obavljaju određen posao za njihove gazde. Drugim rečima, oni su ljudi na zadatku i tu nema ništa lično, pa zbog toga prema njima se ne trebaju gajiti lična osećanja. Upravo tu sledi pitanje, koji zadatak i posao imaju ljudi, koji su ugroženi od strane tih kolonijalno-marionetskih vlastodržaca i struktura?

Ovo su neke naznake šta ne bi trebalo raditi. Na savesti je ljudi da li će i kako delovati, ili ne; da li će se uopšte složiti sa ovde napisanim ili ne. Svakako da autor teksta nema moralnog prava da ljudima apeluje šta treba da čine, jer se nalazi u istom nesigurnom položaju kao i oni. Ulazimo u veoma mračno vreme za sve nas i dolazi trenutak kada više nećemo više moći da se stalno povlačimo u privatnost svojih domova. Svaki proces razaranja (pa makar i postepenog) ima svoje finale, a mi se polako i neumitno bližimo njemu. Cilj ovog teksta je da ukaže na taj proces i da po mogućnosti ukaže na neke zablude koje nas drže u obamrlom stanju. Detaljnije shvatanje neokolonijalne politike SAD i Zapada u odnosu prema nama i drugima, pored već datih objašnjenja same prakse, zahteva poseban tematski tekst, drugačije prirode od ovog. Suštinski, ni jedan tekst nije isto što i rešenje, već samo u najboljem slučaju smernica i ukazivanje na mogućnost. Naravno, na kraju, najveća bitka se ne vodi na političkom planu, već u nama samima i u našoj savesti. Od razrešenja te unutrašnje bitke zavisi budućnost našeg društva, naroda i nas samih.