Нужност пресецања Гордијевог чвора наше политике

У многобројним расправама о природи и карактеру нашег савременог политичког живота једна од константи садржана је у оцени да живимо у времену велике идеолошке конфузије, недоследности, лицемерја, моралне деградације, хипокризије и недостатка поштовања и спровођења основних демократских и цивилизацијских начела.

Очигледна последица оваквог стања је да у нашим друштвеним околностима одавно не постоји јасно разликовање између владајуће партије и опозиције јер оно што им је заједничко то је неодољива жеља за влашћу, и то по цену жртвовања елементарних изборних, програмских и идеолошких постулата. Тако и долази до стварања политичких савеза и коалиција, који оличавају апсолутну негацију било какве начелности и моралности у нашој политици. Није случајно што политичари, а и сама политика као делатност, уживају најмањи углед и уважавање у нашем друштву.

Последица овакве помешаности опозиције и владајуће партије је да чланство странака и њене функционере држи на окупу само ситуација у којој странка после успона на власт постаје нека врста политичке берзе и пијаце на којој се намирују фаланге старих и новопридошлих страначких присталица и активиста.

Дешава се и обрнути процес - да до тада странка која је учествовала у власти или била њен водећи део губитком власти се убрзано растаче или веома брзо нестаје са политичке сцене. То је сасвим очекивана појава у друштву у којем у политичком животу не постоји чвршћа везаност за одређене идеје и политичке идеале јер је политика испражњена од сваког садржаја и сведена на огољену политичку трговину у којој су могући и најнепринципијелнији савези и договори.

Зато се и дешава да присуствујемо неприличним појавама отвореног политичког конвертитства, претрчавања у победнички табор, изражавања спремности да се беспоговорно служи новом политичком вођи, без обзира на то што су до јуче ти исти људи припадали потпуно другачијем политичком и идеолошком светоназору и при томе били „жестоки“ противници садашњег владајућег система.

И то је најразорнија чињеница за функционисање политичког живота у коме више нема никакве јасно профилисане идеолошке позиције или политичке концепције јер се губе основне демаркационе линије, што доводи до нестајања разлике између владајућих и „опозиционих“ странака које сада стоје у дугачком реду и отужно се препоручују да буду примљене у окриље владајуће коалиције. Зато је успостављање јасно политички и идеолошки профилисане опозиције која неће правити непринципијелне и труле компромисе са владајућом олигархијом од изузетне важности за стабилизовање опозиционе политичке концепције и стварање јасне програмске и идеолошке алтернативе владајућем режиму.

Ово је једна од последњих озбиљних прилика да се реафирмише сам појам резолутног и смисаног опозиционог деловања у време успостављања већ препознатљивог ауторитарног поретка који све чини да идеолошка и политичка конфузија у нашем друштву буде што већа и свеобухватнија јер то је идеалан простор за ширење популизма, антинституционализма и личног облика владавине у коме се сваки критички глас сматра за неприхватљив, субверзиван и неприродан јер доводи у питање историјске и епохалне успехе напредњачке власти које тек треба да у блиској будућности осетимо (мада се тај рок надолезећег бољег живота стално помера). Она се иначе ослања на популарност њеног актуелног напредњачког премијера који наставља већ уведену праксу непрестаног ослањања и позивања на високи рејтинг у бирачком телу и истиче своју одлучујућу параканцеларску улогу у спровођењу до сада невиђених реформи за које пљуште признања са свих страна. Али популарност у политици је изузетно заводљив, али и нестални и несигуран савезник.

Јаков Игњатовић је у својим мемоарским списима забележио: “Популарност је само средство каквој цели а још није оличен кумир: и ко ли се само у популарност узда, тај по таласима гази, као још не свети Петар и тражи од каквог Исуса спасеније. Популарност је уздигла дивног Колу Ренција да га као испресиван лимун о земљу тресне. И популарност нико не тражи, она ће сама наћи свог човека: а ко је сам тражи тај ће наћи љуску без језгра и још за живота се преживи“.

Ми свакодневно присуствујемо том бауљању и левитирању по таласима популарности и све више препознајемо ту огољену љуску без језгра јер је очигледно уздање у популарност премијера најважнија одлика и упориште владавине ове охлократске политичке олигархије. Зато је настојање Демократске странке Србије да створи што прецизније одређену и програмски јасно профилисану опозициону концепцију оличену у стварању патриотског и суверенистичког блока од посебне важности јер представља одлучан корак да се повуче јасно и очито разликовање између владајуће коалиције и њој супротстављене опозиционе структуре која ће имати пре свега јасно профилисану идеолошку и политичку позицију оличену у тежњи да се створи делатни политички покрет у коме неће деловати само странке већ ће се ослањати на ширу друштвену основу.

О томе најбоље сведоче ставови Сандре Рашковић Ивић, председнице Демократске странке Србије, која је отворено изразила потребу да се коначно успостави јасна опозициона концепција која ће показати да држање власти по сваку цену и борба за голу власт не могу бити изнад поштовања основних политичких идеја које су заступљене у стварању и деловању патриотског блока. Он мора избећи досадашњу немогућу позицију да се једном ногом буде у напредњачкој градској власти, а да се друга налази у лебдећем положају неодређености и политикантских калкулација.

О томе сведочи и њена изјава након седнице Председништва Демократске странке Србије: “Председништво је једногласно одбацило неаргументоване наводе за сазивање ванредне изборне скупштине. Очекујем подршку Главног одбора за страначку политику. То је позиција оштре опозиције. Било је прича да је странка под контролом Вучића и Српске напредне странке. Сад се види да смо Председништва и ја брана за то“. Та позиција оштре опозиције може имати своју веродостојност и значај ако се у нашем политичком живот коначно успостави елементарно осећање начелности и одреди се граница политичког компромиса која не угрожава морални интегритет и дигнитет одрређене политике.

Оваквим залагањем да се изађе из владајуће коалиције у Београду и Новом Саду Демократскa странка Србије сигурно сада себи отежава већ и онако незавидан положа, али на дужи рок овакав став ће створити много већи и веродостојнији простор за одлучнији и уверљивији програмски и опозициони наступ ове странке и патриотског блока у коме се она налази.

Оваква позиција се изнова може видети у ставу Сандре Рашковић-Ивић када је у питању однос према пројекту „Београд на води“. То за њу није локално политичко питање или питање аутономног деловања локалних страначких одбора јер се ради о много принципијелнијем и важнијем питању политике коју води ова странка. „Али штетни пројекат - Београд на води-  омогућен је републичким законом, па тако и главни град је постао државно питање. Не може нико да ми оспори право да изнесем став да власт у Београду треба напустити. Ако останем у мањини и прегласају ме унутар странке прихватићу одлуку“.

То је суштинска вододелница не само за ову странку у нашем политичком и партијском животу, прекидање са погубном праксом да се остајање у локалним органима власти искључиво правда као прихватање специфичности локалних политичких прилика, али када су у питању изузетно значајна државна и политичка питања, онда тај често изнуђени и неуверљиви алиби губи свој значај. Тако је и са учешћем представника Демократске странке Србије у садашњој напредњачкој управи у Београду, које озбиљно доводи у питање пре свега веродостојност и принципијелност вођења опозиционе и алтернативне политике, а поставља се и суштинско питање поштовања елементарних моралних принципа без чега свака политика губи свој смисао и убедљивост.

Како ће се Демократска странка Србије и даље залагати против продаје „Телекома“ када њени истакнути функционери учествују у раду градске власти која спроводи незакониту и нерационалну приватизацију „Пољопривредног комбината Београд“. Сличних примера има напретек, зато се једном мора пресећи овај Гордијев чвор наше политике, да се и најприземнији интереси одређене заинтересоване групе страначких функционера проглашавају за врхунске политичке принципе, док се суштина политике - доследност у поштовању основних моралних и програмских начела - губи у круговима клијентелизма, опортунизма и одбрани огољених личних интереса.

Само враћање начелности и моралног интегритета може бити залога за оживљавање опозиционог деловања на нашој политичкој сцени, која је сада права каљуга у којој се губе сви покушаји да се формира респектабилна и достојна политичка алтернатива, која ће пре свега пружити грађанима доказ да ће поштовати своја програмска и идеолошка опредељења и да неће подлећи првом позиву да, у име одржања политичке стабилности, учествује у оваквој непринципијелној и ауторитарној власти.

То је први и најважнији услов који треба испунити да би се у нашем друштву вратило поверење у сам појам политике, које је сада на најнижем нивоу. То је изузетно тежак подухват, али неће бити могуће остварити га ако се и даље будемо давили у мртвом мору недоследности, непринципијелности и недостатку поштовања моралних врлина и темељних политичких идеала слободе, одбране националних интереса и демократије.