NSPM ili kako se kod nas postaje izdajnik

Kada je u pitanju spor na tzv. nacionalnoj desnici proistekao iz reagovanja na stavove, pre svega Slobodana Antonića, a delom i Đorđa Vukadinovića povodom poslednjih događaja vezanih za odluku Međunarodnog suda pravde i predlog srpske rezolucije u Generalnoj skupštini, veoma brzo se rasprava kao po nekom nepisanom pravilu izrodila u neprincipijelan i grub ideološki i politički obračun ne samo sa ovom dvojicom autora već sa ukupnim delovanjem i opredeljenjem Nove srpske političke misli. Kao da se negde samo čekala dobra i pogodna prilika da se pokrene već pripremljena kampanja i da se ovaj sajt provuče kroz svojevrsnog verbalnog toplog zeca i predstavi kao nedovoljno „patriotski“ orijentisan i „nacionalno“ određen i profilisan.

Kod nas je, inače, veoma tanka i porozna linija ideoloških i političkih podela, pa se često, kao i ovoga puta, dešava da i najistaknutiji borci za nacionalne interese, napadani godinama za nacionalizam i širenje nacionalističke ideologije, postaju najveći izdajnici, oportunisti i političke slugeranje. Kao da se jednim potezom pera briše sve što su sada žestokim napadima izloženi autori napisali u proteklim godinama i učinili na afirmaciji srpskog nacionalnog identita i interesa. Tako Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović postaju volšebno najgrlatiji i najveći „glasnogovornici“ vladajućeg režima, „portparoli“ ministarstva spoljnih poslova i konačno Demokratske stranke. Kao da se zaboravlja da je politička analiza živa delatnost u kojoj je najvažnije održati neophodan nivo objektivnosti i valjane i seriozne argumentacije. A upravo je to najteži poduhvat i to zna svako ko se bavio ovim često nezahvalnim i varljivim poslom.

U našim sporovima se veoma brzo prelazi na nivo ličnih i političkih diskvalifikacija, difamacija i denuncijacija. To se, nažalost, dogodilo i ovog puta. Nova srpska politička misao nikada nije bila sektaški i jednostrano ideološki ustrojeni politički projekat. Saradnici ovog, bez sumnje, uticajnog časopisa i sajta nisu bili istomišljenici u mnogim prilikama i političkim pitanjima i ocenama. To se odnosi i na veoma osetljive probleme vezane za odbranu i artikulaciju nacionalnih interesa.

Najveća snaga NSPM-a je i bila u nastojanju da se u našem društvu otvori i podrži ozbiljan teorijski i društveni dijalog koji neće biti puka simulacija idejnog pluralizma, tolerancije i kritički inonirane misli. Novu srpsku političku misao nisam nikada doživljavao kao nekakav ozloglašeni bastion nacionalističke desnice, već kao delatnu intelektualnu zajednicu, kakvih je veoma malo u našoj javnosti. Koliko je ona to i danas, ne zavisi samo od njenih saradnika, već i od drugih okolnosti. Zato se ovde i ne radi o fatalnoj pukotini već o nastojanju da se uspostavi svojevrsni monopol na određivanje stepena patriotske i nacionalne podobnosti i delovanja, o davanju tapija na ekskluzivno pravo da se drugima dele lekcije o izdajništvu.

Može se reći da je NSPM bio neka vrsta polazne tačke za mnoge autore koji učestvuju u ovoj umnogome nedostojnoj polemici, koji sada učestvuju u javnom životu i pišu na novim sajtovima i drugim časopisima. To samo podiže vrednost i značaj Nove srpske političke misli. Na ovom sajtu nije postojala i, verujem da ne postoji, predominantna ideološka struja, ali postoji jasno negativno određenje prema neoliberalnom konceptu vođenja ekonomske politike, pljačkarskoj privatizaciji, izneveravanju demokratskih principa, populistički vođenoj kulturnoj politici. Zato govoriti o izdaji ideologije koje su uz neznatne izmene preuzeli Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović od devetnaestovekovnih kafanskih patriota i Dobrice Ćosića može samo Svetislav Basara koji je ovu raspravu iskoristio da zada konačan udarac svojim arhipolitičkim protivnicima. Kao i mnogo puta do sada, osim iznošenja pregršt uvreda i čaršijskih abrova on je promašio temu. Ali ipak nije propustio priliku da se pridruži samozvanom hiperpatriotskom horu (kakav paradoks) koji tvrdi da su Antonić i Vukadinović i NSPM prevrnuli ćurak naopako i sada su umesto tajnih savetnika DSS-a postali dvorski telali Demokratske stranke.

Da li neko uopšte čita tekstove Slobodana Antonića čija je konstatacija o tome da Tadić i  Jeremić nisu jednodimenzionalni kvislinzi izazvala toliko osporavanja njegovog celokupnog dosadašnjeg delovanja.Taj toliko osporavani tekst se ne razlikuje od mnogobrojnih tekstova koje je napisao Slobodan Antonić i sadrži veoma preciznu analizu političkih i društvenih događanja nakon donošenja odluke Međunarodnog suda pravde, da Deklaracija o proglašavanju nezavisnosti Kosova nije povredila međunarodno pravo. A upravo je na sajtu Nove srpske političke misli objavljeno na desetine tekstova koji predstavljaju veoma ozbiljnu i argumentovanu kritiku tzv. međunarodnog prava i politike koju vode velike sile na Kosovu. Sve je to bačeno u vodu, a NSPM je proglašena za nedovoljno patriotski orijentisanu oportunističku i slugeranjsku.

Nemam nameru da u ovom tekstu branim Slobodana Antonića i Đorđa Vukadinovića, oni to znaju i sami. Ne mogu da prihvatim ovakvu vrstu političkog obračuna i poništavanje višegodišnjeg napora i htenja mnogobrojnih autora koji su gradili i stvarali uticaj i ugled Nove srpske političke misli, časopisa i sajta, koji nije oličavao jednoumlje i ideološku unisonost. A u našim političkim i društvenim prilikama, u kojima nesumnjivo vlada ideološka i politička isključivost, to nije zanemarljivo dostignuće.