Nova politika za novo vreme

Ako naš međunarodni ugled treba da se zasniva na tome da mi prećutkujemo svoj nacionalni interes, onda nam taj ugled baš i ne treba mnogo.

Dr Zoran Đinđić, Banja Luka, 21. februar 2003.

U našoj javnosti prošlo je poprilično nezapaženo jedno predavanje koje je predsednik Srbije Boris Tadić održao studentima privatnog univerziteta „Megatrend“ u Beogradu krajem oktobra ove godine.1 Tema predavanja bila je „Srbija, Evropa, svet“. Ovo Tadićevo izlaganje bi se po mnogo čemu moglo oceniti kao potpuno neobično, ako ne i revolucionarno. Pogledajmo šta je ovim povodom, između ostalog, Predsednik rekao, u interpretaciji RTS-a:

„U novonastalim okolnostima Srbija svoje interese mora da brani novim sredstvima i političkom inventivnošću... Ako Srbija pronađe odgovore na iskušenja Sveta, Evrope i vlastita iskušenja, 21. vek može izgledati sasvim drugačije za našu zemlju i ljude nego 20. vek u kome smo imali milionske žrtve, i u kome nismo izbegli nijedan od globalnih sukoba... U ovom trenutku niko ne može da predvidi kako će izgledati svet u drugoj deceniji 21. veka, i zato finansijska kriza koja je zahvatila svet poziva na odgovornost i ozbiljnost više nego bilo kad u našim životima... Ovo je trenutak kada moramo da analiziramo zbivanja, da sagledamo uzroke i posledice. Ako to ne uradimo, bićemo vođeni stihijom, a nećemo upravljati našim sudbinama i našom zemljom... U osnovi problema koji Srbija ima sa Kosovom i Metohijom nalaze isti uzroci koji su doveli do kraha svetskog finansijskog poretka – a to je postojanje uverenja u delu međunarodne zajednice da svet može funkcionisati bez ikakvih regulacija... Svet na početku 21. veka počeo je da poima da se budućnost sadrži u ukidanju svake regulacije, da deregulacija treba da bude karakteristika ekstrahovana iz doktrine slobodnog tržišta neoliberalnog koncepta u svet ekonomije i finansija... Svetu je potrebna nova politička, bezbednosna i ekonomska politika kako bi prevazišao sadašnje probleme... Svet je bio zanesen idejom neoliberalizma. Postojale su deregulacije na svakom nivou, pa i u UN. Taj olaki život u deregulaciji psihološki gledano jeste život u osećanju da ne postoji granica nad nama, da ne postoji okvir i sistem pravila kojem se moramo pokoriti... Pošto je takvo poimanje međunarodnih finansija i politike doživelo krah, ni svet, ni Srbija, ne mogu više da se služe političkim instrumentarijumom korišćenim u 19. i 20. veku... Rešenje je u novom poretku stvari, da krizu iskoristimo za odabiranje instrumentarija koji nas vodi u sigurniju budućnost, koji nas možda vodi u jednu novu ideologiju... Nadam se da ovaj finansijski slom neće biti tako destruktivan po ekonomiju, ali opasnost se iz sfere finansija kao cunami kreće ka svetskoj ekonomiji, a tako i prema ukupnom sistemu vrednosti civilizacije i modernog sveta. Zato je trenutak da zastanemo i zapitamo se šta nam se dešava, šta nam se desilo i šta nam je činiti...“.

Svetu i Srbiji neophodne promene

Šta je to toliko neobično, ako ne i revolucionarno u ovim odlomcima? Naime, Predsednik Srbije se javno i otvoreno ogradio od dogme neoliberalizma, te najstrašnije duhovne i ideološke pošasti koja je čitav svet dovela do ruba propasti. Mora se priznati: veliki pomak za Srbiju, koja je do sada samo slepo kopirala sve elemente ove ideologije.

Istina, danas je kritika neoliberalizma opšte mesto svetskog mišljenja, a oni koji su na tim pozicijama poodavno do skora su proglašavani mračnjacima i mrziteljima ljudskog progresa i blagostanja. Uprkos tome, važno je da je sa najvišeg mesta dato za pravo svima onima koji ovu tezu zastupaju već godina.

Predsednik je, dakle, ustvrdio da je stari svet neoliberalne hegemonije dostigao svoj kraj i da se otvara prostor za Novi svet. I tu stao. Nismo uspeli da saznamo na kojim to novim osnovama Predsednik misli da treba temeljiti i Srbiju i čitav Svet u budućnosti, ali smo barem razjasnili da je sve što smo radili do sada bilo pogrešno. Ili sam ja to pogrešno razumeo? Sa jedne strane bi se ovo predavanje moglo čitati i kao Predsednikovo pokajanje za vlastito učešće u širenju zablude neoliberalizma u Srbiji i kao spremnost na izgradnju potpuno novog vrednosnog sistema, dok, sa druge strane, ovo može biti samo pravovremeno Predsednikovo bežanje sa broda koji tone i, po uzoru na novog američkog predsednika, ideološko pretrčavanje na teren nove nade za novi svet. Taj Novi svet, međutim, može da ide u pravcu povratka autentičnim, tradicionalnim vrednostima i nacionalnim posebnostima, a može biti samo ideološka maska za još veću globalizacijsku uniformnost i totalitarnu Svetsku vladu, koja bi se samonametnula kao rešenje za ogromne svetske probleme. Iz ovog predavanja nismo mogli zaključiti u kom od ova dva pravca je zagledan predsednik Srbije.

U svakom slučaju, dovoljno je rečeno: svet neoliberalnih deregulacija, duhovnih, moralnih, političkih, međunarodno-pravnih, finansijskih, zasnovan na sistemu vrednosti koji nije poštovao nikakav autoritet niti verovao u bilo koju svetinju izuzev ličnog profita, raspao se. Traže se „nova sredstva, politička inventivnost, odgovornost i ozbiljnost, nova politička, bezbednosna i ekonomska politika, nov poredak stvari, nova ideologija”. Ostali smo ovoga puta uskraćeni da čujemo šta je sadržina toga novoga puta, ali je veliki napredak što smo konačno doveli u pitanje jednu poraznu i razarajuću ideološku sliku sveta, koja je nasilno dominirala našim umovima poslednje dve decenije.

U ovom istorijskom trenutku u kome treba „da zastanemo i zapitamo se šta nam se dešava, šta nam se desilo i šta nam je činiti“ raduje Predsednikova spremnost da se o tome govori i da se da šansa novom pogledu na svet. Opasnost leži u tome da sve ove mogućnosti ostanu mrtvo prigodno slovo na papiru ili da budu date u ruke onima koji su donedavno slavili neoliberalizam i surovo ga uvodili u Srbiju, a sada bi verovatno što pre da promene stranu. Iskrenost Predsednikovog stava najlakše ćemo izmeriti pomoću toga koliko će se omogućiti zaista novim idejama i ljudima da kažu svoju reč na društvenoj sceni Srbije.

Granice Predsednikove inventivnosti

Po pitanju Evrope, predsednik Tadić nije se založio za neophodne promene, kao u slučaju Sveta i Srbije. Po pitanju ulaska Srbije u Evropsku Uniju, predsednik ipak nije bio toliko inventivan: „U traganju za rešenjima na sadašnje i buduće izazove, Srbija ne sme odustati od evropskih integracija, jer one nemaju alternativu“.

U poslednje vreme nam se dešava sve više potpuno obrnutih istorijskih procesa. Nekada smo, recimo, svoju decu školovali na Zapadu i vraćali ih u Otadžbinu da se stave na raspolaganje narodu i državi. Danas svoju decu o našem trošku školujemo u Srbiji i potom izvozimo u inostranstvo, gde tuđe države besplatno dobijaju gotove stručnjake, koji više ne osećaju nikakvu obavezu prema mestu i finansijeru svoga školovanja. A taj finansijer pored roditelja u dobrom procentu bila je i država Srbija.

Slično je i po pitanju ulaska Srbije u EU. Jedan od glavnih argumenata za evrounijatske integracije bilo je korišćenje pretpristupnih fondova i druge investicije koje će doći ako se odlučimo za put ka EU. Sada smo, međutim, došli do jednostrane primene Sporazuma o pridruživanju koja će usled ukidanja carina ozbiljno oštetiti naš državni budžet, što bi se dalo tumačiti kao naše finansiranje posustale ekonomije Evropske unije. Plemenito, nema šta, ali potpuno nenormalno.

U ovom trenutku Predsednik Srbije nije imao hrabrosti da dovede u pitanje tragikomične evrounijatske integracije, ali mu moramo dati šansu i za to. Do pre samo nekoliko meseci bilo je nezamislivo da ćemo od njega čuti kritičku reč o neoliberalizmu, pa smo i to dočekali. Ne treba da nas iznenadi da po istom principu uskoro od Predsednika dobijemo uveravanja da je svet briselske deregulacije, po pitanju Srbije, i totalitarne regulacije po svim drugim pitanjima, na rubu propasti i da dolazi vreme za jednu novu ideju ujedinjene Evrope, u kojoj bi se mnogo više cenio Šarl De Gol nego Havijer Solana. „Nova politika” po pitanju EU može se očekivati čim marketinški stručnjaci procene da je narodu dosadila EU šargarepa i još više štap, i da se na toj priči više ne može pobeđivati na izborima. Bez obzira na motive, i taj Predsednikov ideološki iskorak nam je potreban što pre.

Šta radi Predsednikov nesuđeni premijer?

Ne znam koliko u vezi sa prethodno rečenim, ali kao da u poslednjih nekoliko meseci imamo novog ministra spoljnih poslova Srbije. Iako je u pitanju ista ličnost koja je na čelu ovog Ministarstva već dva mandata, imamo utisak da se radi o novoj diplomatskoj poziciji. Dosadašnja spoljna politika Srbije, sužena u kilavu sintagmu „I Srbija i EU“, mogla se tumačiti jedino kao golo održavanje minimalnog patriotskog kursa u cilju opstanka na vlasti. Stručnjaci za politički marketing odavno su posavetovali naše političare da se u Srbiji ne može biti na vlasti ako vam je politika lišena patriotizma. Ministar spoljnih poslova, donedavno, bio je idealni prototip poslušnika ove vrste marketinškog saveta: držao je patriotsku diplomatsku notu taman toliko da ništa ozbiljno ne kaže i nikom se ne zameri, a da ne može da mu se prigovori da baš ništa nije rekao u državnom interesu.

U međuvremenu došlo je do određenog zaokreta. Spoljna politika Srbije počela je da pokazuje znake života, probudila se iz anacionalne kome i napravila nekoliko davno neučinjenih pokreta. Počelo je sa Kosovom i Metohijom i povratkom statusnog pitanja u Ujedinjene nacije, nastavilo se sa istinom o stvaranju savremene Nezavisne države Hrvatske i mogućnošću kontratužbe za genocid, da bi sve vrhunilo u postavljanju ključnog i krajnje nezgodnog pitanja Evropskoj Uniji: šta je sa našim evropskim integracijama i zašto su i dalje na ledu? Najedanput mladi i talentovani ministar, koji je predstavljao „cvet naše prozapadne inteligencije”, našao se na spiskovima nepoželjnih osoba od Prištine, preko Zagreba do Brisela.

U ovom svom nastupu Vuk Jeremić nas neodoljivo podseća na Zorana Đinđića u poslednjih nekoliko meseci života, kada je došlo do ogromnog zaokreta u njegovim političkim stavovima. Najveći problem pokojnog premijera bio je taj što je bitku za Kosovo i Metohiju poveo sam i što nije dobio podršku ni sa jedne strane. Slična stvar, da ostane usamljen u svojoj diplomatskoj borbi za srpske nacionalne interese u regionu, Evropi i svetu, ne bi smela da se dogodi i Vuku Jeremiću.

Problem poverenja

Naravno da se kao i u slučaju pokojnog premijera odmah postavlja pitanje motiva za ovu promenu državne politike. Da vidimo šta je lično Đinđić odgovorio na ovo pitanje: „Neko je rekao: to su marketinški motivi. Šta meni treba ovog trenutka taj marketing? Niti u Srbiji ima izbora, niti ja mogu međunarodnu podršku za to da dobijem. Naravno, ja sam mnogo više izgubio lično, nego što sam dobio, ali vrlo svesno. Znači, ja sam onaj svoj kredit koji imam za ovih poslednjih desetak godina kao jedan demokratski političar na Balkanu stavio na tas za jednu stvar za koju mislim da je od državnog i nacionalnog interesa. Ako moji prijatelji u svetu kažu: E sad si nas razočarao, onda oni nisu moji prijatelji, jer ako ja kažem: Meni je jedna stvar važna i za moju zemlju je važna i podržite me u tome, a oni kažu: Ne, mi te podržavamo samo u onome što je za nas važno, to onda nisu prijatelji. I to je jedan dobar test po kome će se videti ko nas zapravo podržava, a ko nas podržava samo zato što misli da će tako da nas uljuljka i da nas odvrati od toga da rešavamo svoje probleme“ (intervju za državnu televiziju Republike Srpske, 21. februar 2003).

Da li je mlađani ministar spoljnih poslova Srbije bio poslednji od koga smo se nadali da će se zauzeti za nacionalnu stvar? Da li smo u njemu videli samo eksponenta zapadnih centara moći? Da li smo u njegovom postavljenju na to mesto videli i mnogo drugih spornih elemenata? Teško je sada reći drugačije! Uostalom, nemamo razloga da definitivno odustanemo od sumnji i maksimalne opreznosti. Ali imamo razloga da primetimo nekolike poteze koji govore o povratku na đinđićevsko političko zaveštanje iz poslednjih meseci.

Da li Vuk Jeremić na svoju ruku vodi spoljnu politiku, bez odobrenja Predsednika? To je nezamislivo!

Da li Vuk Jeremić intimno misli ono što priča? To ne možemo znati, ali za Srbiju je u ovom trenutku važno šta priča.

Da li će nastaviti svoju „novu politiku“ i koliko dugo će izdržati? Za to nemamo nikakve garancije, ali ga u tome moramo podržati.

Da li možemo da prenebregnemo činjenicu da se posle ko zna koliko decenija naša spoljna politika vodi kao „srpska“ i da smo sve češće ponosni kada gledamo njegov diplomatski nastup, tj. da nam se postepeno vraća nacionalno dostojanstvo?

Da li to sigurno može i treba još bolje? Nema sumnje. Ali to nije razlog da ne ukažemo na pomake koji su se već desili, a nisu obećavali.

Opasna zamka

Činjenica jeste da je poslednjim dogovorom između Ujedinjenih nacija i Srbije praktično dovedena u pitanje nelegalna nezavisnost Kosova. Prihvatanjem procesa razmeštanja EULEKS-a pod našim uslovima i Evropska Unija je napravila politički otklon od nezavisnog Kosova. Šiptarsko protivljenje i zebnja sasvim su opravdani.

Da li sve ovo znači da možemo spokojnije da gledamo na odbranu Kosova i Metohije u sastavu Srbije? Ne bih prebrzo donosio ovaj zaključak, jer nijednog trenutka ne smemo zaboraviti s kim imamo posla u tzv. međunarodnoj zajednici. Razmeštanje EULEKS-a pod mandatom Ujedinjenih nacija na terenu se može pretvoriti u nešto sasvim drugo, tj. način da se na legalan način uđe na celo Kosovo, posebno na Sever, i potom proglasi „nova realnost“ nezavisnog Kosova pod patronatom Evropske Unije.

Bilo kako bilo, raduje svako pokazivanje nacionalnog stava u srpskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici. Posebno ohrabruje mogućnost da vladajuća politička elita postepeno raskine sa dve svoje najveće političke zablude: slepim kopiranjem svega što dolazi sa Zapada i kompleksom nacionalne manje vrednosti. Ako poslednji nastupi Predsednika i njegovog nesuđenog premijera to znače, onda ih treba pozdraviti.

Već dve godine intenzivno se zalažemo za politički kontranapad kao jedino preostalo sredstvo u borbi za opstanak srpskog naroda i države na Balkanu. Ovaj metod do sada je primenio jedino predsednik Vlade Republike Srpske, Milorad Dodik, takođe odranije izrazito prozapadno opredeljen. Od zaustavljanja daljeg gubljenja državnih ingerencija RS i utapanja u nametnutu BiH, preko očuvanja Policije i spremnosti na referendum o nezavisnosti u slučaju da se nastavi sa negiranjem srpskog entiteta nastalog u Dejtonu, pa do tužbe protiv nekoliko međunarodnih zvaničnika u BiH za „zločinačko udruživanje protiv Republike Srpske i njene demokratski izabrane Vlade”, ovaj miljenik Zapada prešao je interesantan put. Mnogi će se odmah javiti sa tumačenjem da iza svega opet stoji politički marketing u cilju opstanka na vlasti. Na to ćemo odgovoriti da konačno neki politički potezi povučeni u cilju marketinga i borbe za vlast imaju i opštedržavnu korist.

Ovo postaje već previše simptomatično: od Zorana Đinđića, preko Milorada Dodika, pa do Borisa Tadića i Vuka Jeremića, sve više je idolopoklonika Zapada koji se na neki, makar koristoljubivi, način odriču svoje ideološke vere i postaju branitelji srpskih nacionalnih interesa. Pa makar i u golom vlastoljubivom kontekstu. Ovakvom njihovom „novom politikom” otvara se prostor za slobodnu nacionalnu misao i delovanje u Srbiji i Republici Srpskoj, a provera autentičnosti njihovih stavova uslediće veoma brzo.

Što se tiče Evropske Unije, postoji jedan siguran način da razrešimo sve dileme: proglasimo da više nemamo vremena da čekamo da uđemo u EU i da smo otvoreni za alternative, i već sutradan možemo očekivati poziv za ulazak u Evropsku Uniju bez ikakvih dodatnih uslova. Razume se da pre toga treba potpisati veliki broj ekonomskih ugovora sa Ruskom Federacijom. Upravo ono što je uradio Milorad Dodik. Onda će pregovori sa EU ići mnogo lakše.

Neka nas naši političari uskoro iznenade i sa ovom vrstom „nove politike za novo vreme”. Mi, koji smo se za tako nešto odavno zalagali, bićemo tu da i ovu promenu pozdravimo i podržimo.