(Ne)vesele lekcije iz Slovenije

Naravno, ne može se automatski tvrditi da se većinsko glasačko telo u Sloveniji opredelilo za sadašnju vladajuću koaliciju samo na osnovu tog dela njihovog programa - ili čak da je to pretežno uticalo na to za koga su Slovenci davali svoj glas na prethodnim izborima. Ali ostaje činjenica da je Slovencima jasno, transparentno i pošteno stavljeno do znanja od jednog dela njihove političke klase da će, u paketu sa drugim stvarima, glasati i za potpunu zakonsku ravnopravnost homoseksualnih i heteroseksualnih parova koji žele da formalizuju svoj odnos, što uključuje i pravo na usvajanje dece. Time su taj program i sadašnja zakonska inicijative slovenačke vladajuće koalicije dobili i svoj politički legitimitet.

Može biti i to da se jedan deo birača koji je glasao za jednu od sadašnjih vladajućih stranaka tek sada „probudio“ i shvatio za šta je zapravo glasao. Možda mnogi nisu ozbiljno shvatali taj deo izbornog programa ovih stranaka. Ili se možda mnogima tada još to nije činilo dovoljno važnim, računajući da je to – zvuči li poznato? – možda, stvar „na dugom štapu“, do koje će proći još dosta vremena, a do tad ćemo već videti šta ćemo. Možda su neki mislili da je to – zvuči li poznato? – samo verbalno zalaganje tempirano na dobijanje podrške EU krugova pre izbora, nakon kojih bi se mogli nalaziti razni izgovori zašto „to ne može baš sad“, ali da će, ipak, biti „kad-tad“, a zatim se nekako izmuljalo do kraja mandata. Možda su – zvuči li poznato? – i neki glasači, zauzeti naizgled važnijim stvarima, jednostavno bili vođeni dobro poznatim maglovitim nadanjima tipa „neće valjda?“.

Sve to može da bude, ali to, nažalost, nije politički bitno. Bitno je jedino to da su svi, ali baš svi, bili blagovremeno upozoreni za šta glasaju, tako da će, politički gledano, oni koji se možda sada osećaju „prevarenim“ morati da stegnu zube bar do sledećih izbora, na kojima će možda malo više razmisliti o tome koliko im je to pitanje stvarno važno. Ili da se izbore za održavanje referenduma, kao u Kaliforniji, što je takođe legitimno.

U Srbiji su se, naravno, prave namere sadašnjih vladajućih stranaka, i po ovom i po drugim pitanjima, saznale tek kada je bilo kasno, tj. tek posle izbora, kada je vlada već sastavljena. I zato je neosporno pravo svakog „prevarenog birača“ u Srbiji da se suprotstavlja čak i vaninstitucionalnim sredstvima stvarima koje nisu bile ni u najavi pre izbora, koje nemaju nikakav politički legitimitet.

Uteha je u tome što se bar sad zna šta stranke vladajuće koalicije misle po tom pitanju, što će biti od velike koristi za naredne izbore. Dakle, Demokratska stranka, G-17+, SPS-PUPS i LSV stoje na stanovištu apsolutne ravnopravnosti „gej“ i „strejt“ populacije (ovde treba dodati i LDP, počasnog člana vladajuće koalicije). Muslimanske i mađarske stranke su po ovom pitanju uglavnom mudro ćutale. S druge strane, mada se Jedinstvena Srbija u liku Dragana Markovića Palme, izjasnila protiv održavanja „povorke ponosa“, to još ne znači da joj je to pitanje dovoljno bitno da bi otkazala podršku vladajućoj koaliciji (što, na kraju, važi i za prethodno pomenute muslimanske i mađarske stranke).

Dakle, čak i ako to pitanje ne budu pominjale stranke tokom naredne predizborne kampanje – a nije uopšte isključeno da opet neće – birači će ipak biti u poziciji da posredno znaju – bar što se sadašnjih vladajućih stranaka tiče, gde stoje po tom pitanju (a, poučeni iskustvom, mnogi će verovatno pitati i sadašnje opozicione stranke za njihov jasan, nedvosmislen stav). Može se pretpostaviti da će za dobar deo verski-orijentisanog dela biračkog tela, taj stav biti veoma bitan, za neke čak i opredeljujući, za to kome će poveriti svoj glas. Možda će čak neki koji nisu nameravali da glasaju glasati samo da bi sprečili da se slovenački scenario ponovi u Srbiji – ako, naravno, budu imali za koga da glasaju, tj. ako neka stranka ili grupa građana bude imala petlju da se jasno i nedvosmisleno oglasi po ovom pitanju.

Bilo kako bilo, u svakom slučaju ćemo imati čistiju situaciju nego što imamo sada, bar kada je reč o političkom legitimitetu ravnopravnosti homoseksualnih i heteroseksualnih parova u Srbiji. Ali to će biti tek nakon sledećih izbora. Do tada, status kvo je jedini legitiman. Dakle, nema „povorki“, nema istopolnih brakova, nema homoseksualnog usvajanja dece – koliko god to sadašnji ministar za ljudska prava želeo. Ili će se 20. septembar postati lajtmotiv sadašnje vlasti. Jer, u tom slučaju, vlast i radikalne LGBT grupe su ti koji su generatori nasilja – nasilja nad biračkom voljom građana Srbije, koju se nisu udostojili ni da konsultuju.