Nepodnošljiva lakoća obmanjivanja

U zemlji u kojoj interesovanje za najveće i najspektakularnije afere splašnjava posle tri do pet dana, okolnost da se jedna tema gotovo čitav mesec održava u fokusu interesovanja javnosti preporučuje je kao više nego zanimljivu i intrigantnu. Kada se tome pridoda činjenica da dugo unazad jedan izveštaj zvaničnog državnog organa nije bio predmet oštre i bespoštedne hajke najviših zvaničnika te iste države, postaje jasno da je u pitanju prilično retka zver, koja se, uz to, izgleda, otrgla kontroli. Begunac kojeg treba izolovati, a ako postane neophodno i anestezirati, kad ga već nije zgodno ustreliti.

Naravno, reč je o Izveštaju o finansijskoj reviziji Završnog računa budžeta Republike Srbije za 2008. godinu, koji je 27. novembra 2009. godine predstavila Državna revizorska institucija. Ovaj izveštaj izneo je na videlo ogromnu neodgovornost u trošenju novca građana, koju su pokazale kontrolisane institucije – 14 ministarstava, Uprava za trezor, Uprava za javne nabavke, Uprava za zajedničke poslove i Direkcija za imovinu.

Ukratko, najvažniji i najmarkantniji nalazi o nepravilnostima i nezakonitostima u trošenju budžetskih sredstava odnose se na sistem javnih nabavki. Utvrđeno je da je u ovoj oblasti više od dve milijarde dinara u sivoj zoni!

Pored nezakonitosti u oblasti javnih nabavki, u izveštaju su, između ostalih, pobrojane i nepravilnosti koje se odnose na okolnosti da nije uspostavljena kompletna i ažurirana evidencija državne imovine, da u nekim slučajevima nisu pronađeni dokazi da su izvršene usluge za koje se plaća stalna naknada, a da u nekim drugim nije ni postojala potreba da se ti ugovori zaključuju, da nijedna pozajmica iz sredstava privatizacije iz 2005. i 2006. godine, u ukupnom iznosu od 15 milijardi dinara nije vraćena u ugovorenom roku, a nije utvrđeno ni da su preduzete bilo kakve mere za naplatu tih potraživanja.

Reakcije koje su usledile istog dana po objavljivanju izveštaja, a protegle su se do duboko u decembar, klasičan su pokušaj diskreditovanja Državne revizorske institucije i njenog izveštaja. Neozbiljnost, nestručnost, nesposobnost, bili su najčešći epiteti kojima su najviši funkcioneri kontrolisanih institucija, dakle najčešće ministri sprske Vlade, karakterisali rad državnih revizora.

Da nije reč o pojedinačnim izlivima nezadovoljstva onih koji su direktno pomenuti u izveštaju, već o ozbiljnom pokušaju spinovanja i omalovažavanja građana Srbije, kreiranom iz vrha vlasti, pokazale su izjave najviših državnih funkcionera, predsednika Republike i predsednika Vlade Republike Srbije.

Najpre se oglasio predsednik Tadić, izjavom od 01. decembra 2009. godine. Imajući u vidu okolnost da je predsednik ujedno i najveći javni zagovarač borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, bilo je očekivano da će u svom prvom nastupu po objavljivanju izveštaja snažno podržati rad Državne revizorske institucije i u svom maniru, još jednom pozvati nadležne organe da urade svoj deo posla. Međutim, očekivana reakcija je izostala. Umesto toga, predsednik je poručio da će svako ko je dobio negativan izveštaj revizora morati da “napravi ispravku”. U istom duhu produžio je i predsednik Vlade Mirko Cvetković, 10. decembra 2009. godine, pomenuvši najpre ogromne uspehe koje je „njegov tim” postigao, da bi u osvrtu na izveštaj Državne revizorske institucije naglasio da je u razgovoru sa ministarima u Vladi Srbije “dogovoreno da se organizuje interni seminar za službenike u svim ministarstvima koji su zaduženi za knjigovodstvo“, jer je u izveštaju navedeno da je najviše nepravilnosti bilo u vođenju knjigovodstva budžetskih korisnika koji su bili kontrolisani.

Nakon ovakvih izjava dva najviša državna funkcionera, logično se nameće pitanje kakva je to poruka odaslata građanima Srbije? Takođe, ostalo je nejasno gde se i zbog čega istopio onaj neviđeni entuzijazam predsednika i premijera za obračun sa „mangupima iz sopstvenih redova”? Da li su to, u međuvremenu, isti unapređeni u „nestašne momke”, koji će se, uz mali ukor, vremenom popraviti?

Očigledno je da je ovakvim izjavama napravljen pokušaj relativizacije i banalizacije čitavog izveštaja, kako bi se u javnosti stvorio utisak da je reč o sitnim greškama koje se mogu ispraviti knjigovodstvenim putem, a ne o ozbiljnim kršenjima zakona, koja zahtevaju odlučnu akciju pravosudnih organa i odgovornost nadležnih političkih funkcionera. Dakle, reč je o direktnom pokušaju aboliranja odgovornih, suprotno svim načelima vladavine prava i duhu evropskih vrednosti, na koje se i predsednik i premijer tako često i olako pozivaju.

Još je opasnije što se ovakvim postupcima dodatno cementira društveni i politički ambijent koji pogoduje korupciji i proneverama u sistemu javnih finansija. Ovaj ambijent, nesumnjivo kreiran je iz samog vrha vlasti, dovodi do urušavanja materijalnih i moralnih perspektiva građana Srbije, koji, po svim pravilima spinovanja, do samog udara ne bi smeli da primete da se olupina u koju je ova zemlja pretvorena ubrzano približava ledenom bregu. Jer, u čamcima za spasavanje, nikada nema mesta za sve.