Negotinska verzija irakokratije

Izborni trijumf vladajućih stranaka je najčešći naslov kojim su propraćeni rezultati lokalnih izbora u Negotinu. Na taj način se dodatno osnažuje vladajuća koalicija jer se šalje jasna poruka da i pored duboke socijalne i ekonomske krize ona i dalje pobeđuje na lokalnim izborima.

Kada se objektivno analiziraju rezultati ovih izbora, videće se da Demokratska stranka nema velikog razloga za postizborni trijumfalizam jer su osvojili isti broj mandata koliko i u prethodnom sastavu opštinskog parlamenta u Negotinu. Očigledno je da se pre može govoriti o stagnaciji nego o značajnijem pomeranju izbornog tela u korist stožerne stranke vladajuće koalicije. Poseban je slučaj kako je Liberalno demokratska partija proslavila svoj veliki izborni uspeh pokazujući još jednom da se polako ali sigurno uklapa u sistem funkcionisanja naših političkih stranaka u kome je jedino važno da se preskoči cenzus, bez obzira na to što se pri tome krše osnovni politički i programski principi.

LDP je inače najdosledniji kritičar politike Demokratske stranke Srbije, ali ovoj beskomisnoj partiji nije smetalo da svoj izborni uspeh veže za bivšu gradonačelnicu Negotina, inače do ovih izbora istaknutu članicu upravo DSS-a. Prvi put su izborni plakati LDP-a štampani na ćirilici i to se tumačilo kao marketinška potreba da se pošalje poruka brojnim glasačima sa sela. Toliko o političkoj doslednosti.

Međutim, postoji konsenzus u svim analizama protekle izborne kampanje da je ona više nego ikada donela otvorenu kupovinu glasova. Mediji su se prosto utrkivali u opisivanju najbizarnijih detalja trgovine biračke volje. Očigledno da potkupljivanje glasova više ne spada u kršenje demokratskog izbornog procesa, već postaje sasvim normalan način dolaženja do izbornog uspeha. I to je ono što mora zabrinuti svakog ko drži do poštovanja demokratskih principa. Sigurno je da se kupovina glasova ne može smatrati za veliko dostignuće demokratije. Granica je očigledno pređena i više se niko ne obazire na to što su izborne utakmice pretvorene u političke pijace. Stranke su samo modernalizovale metodologiju kupovanja glasova, a posebno se vladajuće stranke ne libe da koriste sva moguća sredstva. Upotrebljavaju se službena vozila, simpatizeri i birači se autobusima dovoze iz okolnih gradova na glamurozne kampanje, organizuju se koncerti estradnih zvezdica, priređuju skijaški vikendi, deli se sportska oprema, štampaju skupi bilbordi, ne izostaje ni podela ulja i paketa prehrambenih proizvoda. Važno je samo prebaciti magičnu granicu izbornog cenzusa. Političkom trgovinom se naknadno pokriju svi prikriveni tragovi i troškovi.

Bilo bi interesantno povući paralelu sa nedavno održanim parlamentarnim izborima u Iraku gde je potkupljivanje glasača postalo praksa. Mora se priznati da su kandidati na iračkim izborima pokazali izuzetnu maštovitost. Biračima su deljeni zamrznuti pilići na kojima je bio slogan „Pile u svakom loncu“. Na jugu zemlje deci su se delile igračke, telefonske kartice za odrasle i ćebad za najugroženije stanovništvo. Premijer Nurija el Maliki je plemenskim liderima podario prokrijumčarene pištolje, govoreći da mu je žao što nije mogao da svima koji podržavaju vladu u borbi protiv terorističkih bandi pokloni pištolje. Ovakve kampanje i potkupljivanje birača označeni su kao poseban način vladavine – irakokratija. Vrhunac degradacije pojma demokratskih izbora dostignut je u saopštenju aktuelne američke administracije gde se izražava zadovoljstvo kako su protekli irački parlamentarni izbori, bez obzira na sporadične pojave nasilja u kojima je poginulo 38 a ranjeno više od stotinu. Najvažnije je da je i pored toga na izbore izašlo između 55 i 60 odsto glasača.

Reći danas da je demokratija u dubokoj krizi već je notorna činjenica, ali otvorena kupovina birača je poslednji stadijum u razaranju njenih osnovnih principa. Postavlja se pitanje koliko smo mi blizu našem obliku irakokratije. U isto vreme, u našoj javnosti prošla je gotovo bez ikakve ozbiljne reakcije vest da nijedna politička partija u predviđenom zakonskom roku nije predala završni račun Agenciji za borbu protiv korupcije. Umesto da se pridržavaju odredbi zakona o računovodstvu, stranke od 2004. godine primenjuju međustranački dogovor u skupštinskom odboru za finansije da se stranački izveštaji mogu dostavljati do 15. aprila.

Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera kako se stranke stavljaju iznad zakona i samim tim urušavaju osnovne principe vladavine prava. Zato i ne treba da nas čudi što se trgovina izbornom voljom građana više ne smatra drastičnim kršenjem samih pretpostavki postojanja demokratije.