Negacija ustava je negacija države, ili kako je Ustavni sud odustao od sebe

Nadao sam se da će o temi ustavnopravnog nesuđenja Briselskom sporazumu, jer je neverovatno važna, biti pregršt članaka. Ali se to sad pokazalo neosnovanim. Svega nekoliko tekstova o temi koja nije aktuelna samo sad, već će to biti sve dok se bude „sprovodio“ Briselski sporazum – ostaje da upozorava o ovoj dubokoj neustavnosti i našem pristajanju na nju.

Ustavni sud se odrekao prava da sudi u svom, do sada, najvažnijem sporu. Tako je učvrstio mesto u muzeju neslavnih, ali „politički korektnih“ ustavnih i drugih sudova. Proglasivši se (Zaključkom u Sl. glasniku RS od 2. februara 2015) nenadležnim za ustavnopravnu ocenu Briselskog sporazuma, otkrio je da u stvari nije smeo da se nađe na putu evropskih nam integracija. I po cenu gaženja Ustava. Zarad viših, srećnijih ciljeva.

U svom obrazloženju Ustavni sud ipak nije propustio da nam sistematski, a konfuzno i neubedljivo objasni zbog čega taj sporazum nije proglasio neustavnim. Iz obilja reči, misli i stavova izdvajam najprostije. Kaže, Briselski sporazum nije međunarodni ugovor, a nije ni ratifikovan akt, niti je unet u naš pravni sistem.

Dalje, taj sporazum uopšte nije pravni akt, ni pojedinačni, a kamoli opšti, pa stoga nema primenu u pravnom poretku. Ustavni sud smatra da je, između ostalog, Briselski sporazum kao Zaključak Vlade (od 22. 4. 2013) „usmerenje u sprovođenju politike“ ili kao Odluka Skupštine o prihvatanju Izveštaja... (od 26. 4. 2013) on je određeni politički akt donet u sferi vođenja politike bez opšteobavezujuće pravne snage...

Tako opstade Briselski sporazum na račun Ustava i ustavnosti i nasuprot stavova na javnu raspravu pozvanih profesora ustavnog prava (R. Marković, V. Petrov, T. Marinković). I sa glasom protiv od četvoro ustavnih sudija koji ne dadoše čast ni struku (K. Manojlović Andrić, D. Stojanović, O. Vučić, B. Nenadić – troje potonjih takođe su profesori ustavnog prava).

Vredi li žaliti, šta nam je činiti? Kada je onomad premijerskim parafom na Briselski sporazum (2013) ovekovečena namera vlasti da Srbija ode sa Kosova i Metohije, ipak je tinjala nada da i „nad popom ima pop“. Znalo se da će taj sporazum kad tad doći pod udar Ustava i zaštitnika mu Ustavnog suda. A od njih dva, kao što studente ubeđujemo, u ustavnom pravu i celom pravnom sistemu, veće sile nema. Ali taj udar prava sasvim izostade. To znači da u ovako svršenom ustavnom sporu više pravnog leka nema. Ova tek procesna odluka o najtežem ustavnopravnom pitanju (meritumu svih merituma) u dosadašnjoj istoriji Ustavnog suda, jednovremeno je i kraj fame da u srpskom ustavnom pravu Ustavni sud uvek brani svoj Ustav. Kada je najteže, on to niti hoće (ne hvata se suđenja), niti sme (osluškuje signal vlasti), niti ume (u Zaključku kao svoje ispisuje nalaze „vladinih“ veštaka).

Ima li bar političkog leka za neustavni Briselski sporazum? Elem, politički akti vlade bi mogli biti lekoviti po Ustav, a štetni za ovaj sporazum. Vlada na političkom polju može sve, pa i da od Briselskog sporazuma odustane. A po koju cenu? Veliku valjda jer sledbenici sporazuma branili bi realnost, život -  neće valjda nekakva konstitucija i neki ustavni sud da poremeti naš evropski drum popločan ovim prvim i narednim briselskim sporazumima. Ma, makar i otišao Kosmet, makar i šta drugo, mi u Evropu moramo stići. Ali, mora se znati da nevrednovanje ustava, kao državnog simbola, jednako je negaciji sopstvene države. To dalje pravni sistem čini antisistemom, hrpom propisa bez reda. Gde nekakav sporazum sa nepriznatom teritorijom poništava ustav – tamo to onda može i zakon i uredba kakva. I eto nas namah dva veka unazad, u Miloševom vremenu, pa da se opet traži narodna „konštitucija“ i država. Tada beše po cenu glave, il' narodske il' vladarske.

Kako samo bejasmo naivno sigurni da je takvo nevreme davno iza nas.