Nečastivi advokat lažno prijavljuje

Advokat Srđa Popović je 10. novembra 2010. godine protiv Vojislava Koštunice podneo lažnu krivičnu prijavu. Prijava je podneta i protiv drugih lica, ali kao poznavalac prilika u DSS i osoba koja je bila na nizu položaja u stranci, gotovo dve decenije (od 2001. do 2003. član predsedništva), ograničiću argumente samo na onu osobu za koju pouzdano znam da nema nikakvu ulogu u ubistvu Zorana Đinđića – Vojislava Koštunicu. To naravno ne znači da smatram da su ostale osobe koje je prijavio Popović, odgovorne za ono za šta ih taj advokat optužuje, već se njima naprosto ne bavim, zbog toga što u njihove postupke nisam upućen. Lažno prijavljivanje je krivično delo a ne ono što u prijavi protiv Koštunice navodi Popović. Advokat Popović je privatno, subjektivno, sasvim siguran i poseduje potpunu svest da prijavljuje nevino lice, i zna da su tvrdnje iznete u prijavi neistinite, ne samo u subjektivnom već i u objektivnom pogledu. Advokat Popović je stoga podneo lažnu krivičnu prijavu iz političkih razloga i zbog toga što je siguran da neće odgovarati zbog krivičnog dela lažnog prijavljivanja (siguran je zbog toga što je izbor sudija obavljen po partijskom ključu, ključu političkih prijatelja advokata Popovića).

Treba naglasiti da se ova krivična prijava podnosi sa zakašnjenjem od čak devet godina, što najbolje potvrđuje da se radi o politički motivisanoj, a činjenično lažnoj prijavi.

Treba naglasiti da se ova krivična prijava podnosi sa zakašnjenjem od čak devet godina, što najbolje potvrđuje da se radi o politički motivisanoj, a činjenično lažnoj prijavi.

Teren za ovu lažnu prijavu, koja osvetljava deo političkih razloga za njeno podnošenje, jeste pripreman odavno. Skorije, priprema terena se vidi u intervjuu predsednika Tadića, datom Politici u drugoj polovini oktobra, u kome on govori o spremnosti vlasti da prekine „kontinuitet zla dug dve decenije“ oličen i u onima “koji su ranije podržali protest naoružanih pripadnika JSO u `radnim uniformama`“, u oktobarskoj izjavi specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radosavljevića, u vezi sa protestom JSO, „da je došlo do pozitivnih koraka u rasvetljavanju tog događaja, kao i o ulozi pojedinih lica u njemu“. Razlozi za podnošenje ove lažne prijave su odavno poznati. To je još jedan očajnički pokušaj da se Vojislav Koštunica dovede u vezu sa ubistvom Zorana Đinđića, tako što će biti označen kao ključno lice političke pozadine ovog atentata. Ovog puta stekle su se okolnosti da i trenutni režim oličen u Tadiću, DS-u, LDP-u, i cela drugosrbijanska kamarila kojoj pripada advokat Popović, svako iz svojih razloga, još jednom posegnu za ovom neistinitom, nedostojnom i neinteligentnom optužbom . Najnoviji razlog je verovatno (kažem verovatno, jer ko bi pouzdano mogao da pronikne u motive ekstremista i petokolonaša?) to što je režim u teškoj krizi, to što DSS ne pokazuje znake da želi da umre a Koštunica da se povuče, već predstavljaju jedinu smislenu opoziciju kojoj pri tome rejting raste.

Zbog toga se zloupotrebljava deo nesrećne porodice Zorana Đinđića (majka i sestra, u čije ime formalno radi advokat Popović). Sasvim je sigurno da je advokat Popović samo jedan od eksponenata onih koji zloupotrebljavaju tuđu nesreću, neupućenost, labilnost i razumljive slabosti. Da ne postoje advokat Popović i krugovi koje zastupa, da li verujete da bi majka i sestra Zorana Đinđića samoinicijativno podnele krivičnu prijavu protiv Vojislava Koštunice, devet godina posle protesta JSO? Da se radi o zloupotrebi tuđe nesreće svedoči i činjenica da udovica Zorana Đinđića, Ružica, nije podnela nikakvu krivičnu prijavu. Gospođa Ružica Đinđić nije pasivna već aktivna ličnost, koja vodi Fond Demokratske stranke i da je želela mogla je da se pridruži ovoj prijavi ili da joj uputi podršku.

Sasvim je sigurno da je advokat Popović samo jedan od eksponenata onih koji zloupotrebljavaju tuđu nesreću, neupućenost, labilnost i razumljive slabosti.

Da se radi o orkestriranom postupku svedoči poduža, munjevita i nepotrebna izjava ministarke pravde iz redova DS Snežane Malović, data 11. novembra, da „očekuje da će tužilaštvo uzeti u obzir ovu krivičnu prijavu prilikom rada na istrazi o političkoj pozadini atentata na premijera Zorana Đinđića“. Postavlja se pitanje na koji je način ministarka, koja je nedorasla svojoj funkciji, a jeste pravnik, izvesno utvrdila da je istraga u vezi sa protestom JSO koja se zbila u novembru 2001. godine u bilo kakvoj vezi sa ubistvom Zorana Đinđića koje se zbilo marta 2003. godine, pri čemu je ceo sudski proces u vezi sa tim atentatom okončan? Postavlja se i sledeće pitanje: Ako je u toku istraga o političkoj pozadini atentata na Zorana Đinđića, zašto ministarka ne dozvoli da se ta istraga neometano odvija, već politički instruira tužilaštvo da poveže dve odvojene istrage (ukoliko se uopšte vodi istraga o protestu JSO?) i dva odvojena događaja? Radi se o događajima koji su doživeli svoje epiloge. I sudske (atentat) i političke (protest JSO je rešila vlada Zorana Đinđića). Stoga je jasno da nedorasla ministarka politički motivisano, kao kadar DS, instruira tužilaštvo da se bavi nemogućim poslom – da izmisli Koštuničinu ulogu u atentatu na Đinđića. I kao na čarobni štapić, ministarka upućuje tužilaštvo na „štof“ u podnetoj krivičnoj prijavi. Ovu lažnu krivičnu prijavu treba ozbiljno shvatiti, bez obzira na potpuno odsustvo argumenata i činjenica, zbog okolnosti o kojima govorim. Treba znati da će biti vršen neviđeno snažan pritisak na tužilaštvo, mnogo jači od ministarkinog, da se krivična prijava ne odbaci.

U preambuli krivične prijave se Koštunici stavlja na teret: „Zato što je osumnjičeni Vojislav Koštunica, u to vreme u svojstvu predsednika SRJ i komandanta Vojske, propustio da izvrši svoju ustavnu dužnost iz člana 135 stav 1 u vezi člana 133 stav 1 tada važećeg Ustava Savezne Republike Jugoslavije (Sl. list SRJ, br.1\ 92) i da kao komandant Vojske preduzme korake da uguši pobunu, već je naprotiv u javnom istupanju na konferenciji za štampu (Tanjug, 15. novembar 2001) pobunu opravdavao i podsticao neosnovano je kvalifikujući kao opravdani štrajk, iako je znao da je pripadnicima policije u to vreme bilo Ustavom zabranjeno da štrajkuju (član 57, stav 3 Ustava SRJ)“.

U obrazloženju, koje predstavlja politički pamflet i prepričavanje i citiranje izjava iz medija, naširoko se (preambula je na jednoj strani a obrazloženje na oko 30) priča bajka o umešanosti Koštunice i DSS-a u protest JSO a time, po Popoviću i u ubistvo Đinđića. Istina je samo jedna i jednostavna, ni Koštunica, ni DSS, nisu umešani ni u protest JSO, ni u ubistvo Zorana Đinđića. To što su Koštunica i DSS bili politički suprotstavljeni Đinđiću i DS-u i to što i danas ne prihvataju diktat zapada jeste jedini njihov greh.

. Istina je samo jedna i jednostavna, ni Koštunica, ni DSS, nisu umešani ni u protest JSO, ni u ubistvo Zorana Đinđića. To što su Koštunica i DSS bili politički suprotstavljeni Đinđiću i DS-u i to što i danas ne prihvataju diktat zapada jeste jedini njihov greh.

Vratimo se na optužbu. Ona se sastoji iz dve nejednake tvrdnje, obe toliko očigledno neutemeljene, da zapanjuju i gotovo izazivaju paralizu odbrane od gluposti (mnoge će ova sramna optužba navesti na zaključak da je ne treba udostojiti odgovora, ali to predstavlja grešku – ovakva optužba nema utemeljenje i treba je pobiti hladno i racionalno, tačku po tačku – takođe, ovakve optužbe upravo i računaju na to da će optuženima biti ispod časti da odgovore). Prva optužba se tiče nečinjenja Koštunice kao Predsednika SRJ. Po Ustavu SRJ Predsednik SRJ nije bio ovlašćen da samovoljno donosi odluke, tj. da komanduje vojskom. Predsednik SRJ je mogao delovati samo na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane. Toliko o članu 135. Član 133. kaže da vojska brani suverenost, teritoriju, nezavisnost i ustavni poredak. U novembru 2001. godine niko iz Vlade Srbije nije rekao, tj. Vlada Srbije, pod čijom nadležnošću je bila JSO, kao deo RDB, nije rekla da su ugroženi suverenost, teritorija, nezavisnost i ustavni poredak, niti su oni zaista i bili ugroženi. Tadašnja Vlada Srbije na čelu sa Zoranom Đinđićem je odmah pristupila rešavanju problema iz svoje nadležnosti i ubrzo ga je i rešila. Stoga nije bilo razloga ni da se sastane VSO. Stoga Koštunica nije kriv zbog nečinjenja, tj. nije propustio da izvrši svoju dužnost.  Da je Koštunica tada postupio kako danas zahteva advokat Popović, postupao bi neovlašćeno, mimo VSO, mimo Vlade Srbije i izložio bi državu rizicima suprotstavljanja dve oružane sile. Umesto toga Koštunica je postupio onako kako Ustav i zakoni nalažu, uz to i državnički mudro.

Druga, manje bitna optužba, koja služi samo da bi potkrepila onu prvu, tiče se jedne Koštuničine izjave date medijima povodom protesta JSO. Po izveštaju B92, Koštunica je rekao: „Išlo se ka jednom razrešenju uz dosta okolišanja i izgubljenog vremena, ali ipak se išlo ka rešenju koje vodi ka smirivanju. S druge strane radi se o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost države, osim  kada je reč o funkcionisanju saobraćaja. Njihov posao je takav da nemaju druge uniforme – oni su se pojavili u onom što je njihova radna i svakodnevna uniforma. Da su se stvari rešavale ranije ovog problema ne bi bilo“. Ovakvu Koštuničinu izjavu advokat Popović kvalifikuje kao krivično delo i „opravdavanje i podsticanje pobune“. Sasvim je jasno da Koštunica u prvom delu izjave iskazuje razumevanje za poteze Vlade Srbije i Zorana Đinđića, a u drugom govori o svom viđenju protesta JSO, a njegov stav nije predstavljao ni opravdavanje ni podsticanje, već konstatovanje. I  vrapcima je jasno da ova izjava ne predstavlja krivično delo, niti je sporna na bilo koji način.

Sam Zoran Đinđić je na dvema sednicama vlade, slično Koštunici, govorio o protestu JSO. Stenogrami sa te dve sednice su objavljeni u NIN-u sredinom 2007. godine i Đinđićevi stavovi o toj temi su dobro poznati.

Sasvim je jasno da Koštunica u prvom delu izjave iskazuje razumevanje za poteze Vlade Srbije i Zorana Đinđića, a u drugom govori o svom viđenju protesta JSO, a njegov stav nije predstavljao ni opravdavanje ni podsticanje, već konstatovanje. I  vrapcima je jasno da ova izjava ne predstavlja krivično delo, niti je sporna na bilo koji način.

Na 61. sednici Vlade Republike Srbije, održanoj 11. novembra 2001. godine, Đinđić je rekao:

„Treća tačka – Vlada je prihvatila Izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova u vezi sa ispoljenim nezadovoljstvom jedinica MUP-a smeštenih u Kuli, bez daljih kvalifikovanja. Znači, prihvatili smo Informaciju bez nekog posebnog zaključka“.

„Ministarstvo unutrašnjih poslova će u skladu sa svojim nadležnostima doneti kao i kod rudara, u ovoj zemlji su svi kršili zakone u izražavanju svojih protesta. I rudari, i sindikati i u svakom od tih slučajeva smo rekli – hajde da vidimo da nadležno ministarstvo nađe neko rešenje koje neće dolivati ulje na vatru. Imamo dovoljno vremena sutra, ako se stvar zaoštri, da reagujemo oštrije (...)

U ovom trenutku treba da spuštamo loptu. Ne treba da pravimo paniku. Znači, ovo saopštenje treba da znači podršku ministarstvu i u principu ovo je emitovanje poruke da je sve u redu i da je sve pod kontrolom“.

Na 62. sednici Vlade Republike Srbije, održanoj 14. novembra 2001. godine, Đinđić je rekao:

„Čim sam se vratio sa puta, dobio sam poziv od organizatora ovih protesta da posetim njihovu jedinicu u Kuli i da razgovaramo o problemu koji je nastao. Razgovarao sam sa njima tri sata. Ja sam im i dao jedan predlog, ostavio im vremena da razmisle o tome i očigledno je bilo da to nisu prihvatili, jer sam u toku noći, odnosno u 3 sata, dobio informaciju da su oni krenuli sa borbenim kolima i vozilima ka Beogradu, ali sam u međuvremenu, iz njihovih redova dobio i informaciju da će to biti miran protest i da se ne radi o pokušaju nikakvog državnog udara ili oružane pobune“.

„Da li iza toga stoji neka druga pozadina i da li je tokom tih protesta stvorena neka druga pozadina, to je neko sasvim drugo pitanje. Sigurno da ne postoji i da je to nezadovoljstvo imalo nekoliko faza i da se kroz te faze karakter tih protesta menjao, ali mi imamo posla sa propustima u Službi koji su ozbiljne prirode (...)“

„Zahtev ovih demonstranata, ili štrajkača, ili protestanata, ili kako god hoćete da ih nazovem, jeste(...)“

„Ne možemo mi da pozivamo uvek Vladu da rešava iskrsle probleme u pojedinim resorima, da pozivamo predsednika vlade kada treba da rešimo pitanje štrajka.Ili štrajk rudara, štrajk policajaca, da predsednik vlade rešava štrajk“.

„Pre nego što sam u nedelju otišao kod njih, ja sam to pitanje postavio i na osnovu odgovora koji sam dobio od relevantnih ljudi, otišao sam u Kulu. Inače, ne bih nikada otišao da razgovaram sa jednom jedinicom od 35.000 ljudi, da sada 100 ili 200 ljudi ucenjuje i traži da dođe predsednik vlade.

Verujte mojoj proceni, ovo je jedan međupotez koji nama omogućava reorganizaciju, koja je neophodna, da rešavamo stvari. To je kao sa „Crvenom zastavom“ (...)

Za mene je to tipično javno preduzeće. Ništa nije bolje stanje u „Elektroprivredi“ Srbije, ništa nije bolje stanje u železnici, ni u jednom javnom preduzeću, s tim što oni imaju specifično sredstvo za rad, ali za mene je struja još gori problem nego „crvene beretke“ (...)

Iz ovih citata se vidi Đinđićevo uverenje da je država Srbija sposobna da reši problem JSO, vidi se da Đinđić ne želi angažovanje Vojske SRJ, jer bi to po njemu predstavljalo uvod u vanredno stanje i pokazalo bi nemoć njegove vlade, vidi se Đinđićevo poricanje mogućnosti da iza protesta JSO stoje politički protivnici okupljeni oko predsednika SRJ.

Kada govorimo o alternativama, treba da zamislimo tu alternativu koja je najmanje povoljna za nas, a to je da sutra oni zauzmu aerodrom, kao što su zakrčili autoput, da dođe naređenje da neko ide tamo i da ih izbaci sa aerodroma i da to naređenje niko ne izvrši. Posle toga da se mi obratimo Vojsci, jer ne možemo međunarodni aerodrom da držimo pod blokadom i da to znači uvođenje vanrednog stanja i kraj. To je vrlo verovatna opcija (...)“

Iz ovih citata se vidi Đinđićevo uverenje da je država Srbija sposobna da reši problem JSO, vidi se da Đinđić ne želi angažovanje Vojske SRJ, jer bi to po njemu predstavljalo uvod u vanredno stanje i pokazalo bi nemoć njegove vlade, vidi se Đinđićevo poricanje mogućnosti da iza protesta JSO stoje politički protivnici okupljeni oko predsednika SRJ. Vidi se da su šefovi RDB Petrović i Mijatović smenjeni na Đinđićev zahtev. Iz stenograma se vidi da Đinđić pripadnike JSO naziva demonstrantima, štrajkačima, protestantima... da poredi taj protest sa protestima radnika EPS, zdravstvenih radnika... on govori o JSO-u kao „o tipičnom javnom preduzeću...“, čiji radnici „imaju specifično sredstvo za rad“.

Kada se imaju u vidu ove reči Zorana Đinđića, sasvim je jasno da lažna krivična prijava advokata Popovića, koja ima za cilj samo politički obračun sa Koštunicom, i kao takva je kratkovida i nepromišljena, optužuje i Zorana Đinđića, o čemu advokat Popović sigurno nije obavestio svoje klijente, majku i sestru pokojnog Đinđića. Đinđića advokat Popović optužuje i više nego Koštunicu, jer je Đinđić, pored nečinjenja nadležnih do protesta JSO, i izjava sličnih Koštuničinoj, povukao niz poteza koji su se pokazali lošim (postavljanje Savića i Bracanovića u vrh RDB). Naravno, ni Zoran Đinđić, kao ni Koštunica, nije ovom prilikom počinio bilo kakvo krivično delo, činjenjem ili nečinjenjem, niti nekom izjavom. Međutim, zlonamerni advokat Popović i krug oko njega, zaslepljeni željom da se obračunaju sa Koštunicom, ne mare što se obračunavaju i sa pokojnim premijerom.

Da bi čovek koji je mrtav i koji ne može da se brani bio zaštićen, treba utvrditi ko sve stoji u krugu oko advokata Popovića i ko sve podržava ove lažne optužbe, upućene živom Koštunici i mrtvom Đinđiću? Te ljude manje-više znamo, ali neka se oni sami jave, jer to ionako vole, tj. vole da se potpisuju u znak podrške raznim pamfletima mržnje. Kao što se advokat Popović svojevremeno potpisao ispod zahteva „svetskih intelektualaca“ upućenog Klintonu da se bombarduje Beograd.