„Ne vidim bolje ideje od onih koje mi sprovodimo“

Negativizam se kao nova politička i socijalna pošast širi Srbijom. Na ovu pogubnu pojavu već su ukazivali funkcioneri vladajućih partija, a to je nedavno učinio i predsednik Republike Boris Tadić. On je obilazeći gradilišta, što postaje njegova gotovo svakodnevna marketinška predstava, izrekao sledeće ocene o delovanju opozicije i njenim idejama o promenama u društvu: „Svaka politička ideja koja dolazi iz opozicije ili NVO je ‘dobroodošla’, ali u tim predlozima ne vidim bolje predloge od onih koje vlast već sprovodi. Moj posao je da radim, a voleo bih da svi u Srbiji koji obavljaju i državne dužnosti, i oni u opoziciji takođe rade. Ništa lakše nego sesti na stolicu i reći: Ovo bi trebalo da bude ovako ili onako. Ali ne vidim bolje predloge i ideje od onih koje mi sprovodimo.“

Da li je moguće da u našem društvu nijedna ideja i predlog koji dolaze van etabliranih državnih i paradržavnih krugova nema smisla i kapacitet da poboljša stanje. Ovim stavom predsednik Republike je iskazao i do sada često viđen politički autizam, ali i svojevrsnu osionost. Ovakav stav ne izaziva samo nevericu i osećaj da smo se ovakvih tirada o zloj, neradničkoj i nesposobnoj opoziciji naslušali u našoj političkoj istoriji, već otvara mnogo važnije pitanje o smislu demokratije i ostvarivanju jednog od najvažnijih prirodnih ljudskih prava, prava na slobodno i kritičko mišljenje koje je u temelju demokratije. Zato i javnost u demokratiji ima toliku važnost. Bez obzira na to što čitava koterija marketinških magova i stručnjaka za odnose sa javnošću pokušava da ublaži i preoblikuje stavove predsednika Republike, ostaje gorak ukus i sve očigledniji utisak da predsednik iskazuje sve manju sposobnost za dijalog a da sve više voli da sluša svoje vizije i predloge koji se unutar njegovog dvorskog i koterijskog kruga ne dovode u pitanje..

Kada predsednik Republike kaže da oni u opoziciji ne rade ništa i da ne vidi bolje predloge od onih koje sprovodi vlast, onda se iznova otvara problem shvatanja uloge opozicije i kritičkog mišljenja u razvoju svakog demokratskog društva. Shvatati opoziciju pre svega kao stranačko pitanje, a ne uzimati u obzir stotine aktivnih udruženja i organizacija, uglednih pojedinaca i stvaralaca kao deo pulsirajućeg građanskog društva, prevaziđen je način političkog razmišljanja. Na taj način se opozicija i dalje tretira kao remetilački faktor, to su ljudi koji ne rade ništa i čiji se predlozi ne mogu uzimati u razmatranje.

Kao da se nalazimo u nekoj vrsti političkog vremeplova jer je takav odnos prema opoziciji stvar daleke političke prošlosti i delovanja režima u kome se tek osvajala sloboda govora i mišljenja. Ako se danas u našoj javnosti na ovakav bahat i osion način negira i nipodaštava postojanje kritičkog mišljenja i otvoreno bagatelišu i dezavuišu ideje i predlozi koji dolaze od udruženja građana, pojedinaca, partija koji su van vlasti, onda se može i mora govoriti o ozbiljnom deficitu demokratije.

Sve češće se dešava da realna životna situacija prevazilazi i samog predsednika, tako da se on pojavljuje kao „Alisa u zemlji političkih čuda“, dajući nesuvisle izjave o svemu i svačemu.

Kada vlast apsolutizuje svoje ideje (ako ih uopšte ima), veoma je kratak put do uvođenja sistema apsolutne vlasti koja je u Srbiji već uveliko na delu. Očigledno je da sada predsednik Republike već učestalo izlazi izvan okvira svojih ustavom određenih nadležnosti i pokušava da pokrije sve očitiju prazninu i neefikasnost vladajuće politike a sve nastojeći da unese privid reda i organizacije u uveliko devastirani državni sistem. Međutim, sve češće se dešava da realna životna situacija prevazilazi i samog predsednika, tako da se on pojavljuje kao „Alisa u zemlji političkih čuda“, dajući nesuvisle izjave o svemu i svačemu.

Hiperaktivni predsednik ne može da pokrije sve nedoslednosti i promašenosti u vladajućem sistemu, za šta je on preuzeo političku odgovornost. On na teren stiže kao neka vrsta političkog supermena ili političkog demijurga koji će smiriti situaciju, uliti toliko potreban optimizam i suzbiti svaki pokušaj da se formuliše ozbiljnija politička alternativa. U politici se harizma teško stiče i održava, ali se može i veoma lako izraubovati. Očigledno je da je izborna harizma predsednika Republike u velikoj meri istrošena i on sada pribegava poznatim političkim trikovima, razgovorima sa nezadovoljnim građanima. Istrošenost harizme je sve očiglednija a to pokazuje i njegov odnos prema opoziciji. Kada predsednik Republike na ovako otvoreno potcenjivački i diskvalifikatorski način govori o ulozi i značaju opozicije i otvoreno nipodaštava drugačije ideje, on time ne demonstrira svoju političku snagu, naprotiv, u pitanju je očigledan izraz slabosti i nemoći da se u društvu otvori proces ozbiljnog i kvalitetnog dijaloga i prožimanja ideja i koncepcija kako bi se došlo do najboljih i najperspektivnijih rešenja. Međutim, kako je predsednik Boris Tadić uveren u jedinu ispravnost sprovođenja ideja vladajućeg režima, onda se uveliko nalazimo u predvorju negiranja ne samo snage kritičkog mišljenja već i dovođenja u pitanje postojanja samog pojma opozicije. Setimo se samo na koji način je Slobodan Milošević u poslednjoj predsedničkoj kampanji govorio o opoziciji, domaćim izdajnicima i kolaborantima. Taj ton se i danas javlja u političkoj praksi. Sveprisutnost predsednika Republike i njegova hiperaktivnost ostaju i dalje deo medijske kampanje, ali bez ozbiljnog suočavanja sa izuzetno teškim socijalnim i političkim problemima u kojima se Srbija danas nalazi.

Čak je nedavno u maniru starog opozicionara predsednik Republike izjavio da je proces privatizacije u našoj privredi veoma loše izveden, mada kaže da ima i pozitivnih primera. Ta pljačkaška privatizacija i pranje prljavog tajkunsko-mafijaškog kapitala velikom delom su obavljeni u vreme njegovog predsedničkog mandata. Kome onda predsednik Republike upućuje negativnu ocenu i šta od te njegove „oštre i konstruktivne kritike“ imaju stotine hiljada radnika.

Očigledno je da je izborna harizma predsednika Republike u velikoj meri istrošena i on sada pribegava poznatim političkim trikovima

Zato se i postavlja pitanje: da li je predsednik Republike samo glasogovornik stranačko-tajkunskih oligarhija ili je njegova politička i ustavna obaveza da kao funkcioner biran na opštim izborima stvori uslove za oblikovanje i uvažavanje svih najvažnijih ideja. Ne sećam se da se predsednik Republike konsultovao sa najvećim kritičarima ovako sprovedenog koncepta privatizacije, naravno da nije, jer su oni marginalizovani i deluju kao neka vrsta intelektualne gerile. A bilo je mnogo ozbiljnih upozorenja u kom pravcu ide i kakve će katastrofalne posledice imati na ovaj način vođena privatizacija. Govoriti sada o nepristojno bogatim ljudima, monopolima, neblagovremenom plaćanju liči na buđenje iz političke hibernacije i ulazak u igru da bi se odsvirao kraj utakmice.

Upravo bi predsednik Republike morao da bude politički garant procesa objedinjavanja i povezivanja najvrednijih ideja, koncepcija i predloga u našem društvu i to bez obzira na političku ili strukovnu pripadnost.

Upravo bi predsednik Republike morao da bude politički garant procesa objedinjavanja i povezivanja najvrednijih ideja, koncepcija i predloga u našem društvu i to bez obzira na političku ili strukovnu pripadnost. Očigledno je da je izjavom o opoziciji kao baštiniku ogoljenog negativizma, nesposobnosti, lenjosti i nihilizma predsednik Republike reagovao pre svega kao političar i zagriženi partijski aktivista, a ne kao državnik koji će neprestano podsticati i obogaćivati dijalog i razmenu ideja i ne zatvarati društvo u marketinški isprazne krugove u kojima ne postoji toliko potrebno suočavanje sa nadirućom socijalnom i ekonomskom krizom.