NATO il' sloboda zlatna - za šta se mi ono borismo, rođače

U mojoj familiji prenosila se na mlađe pričica o „ratnim zaslugama“. Moj predak Svetislav Smikić iz Kosovske Mitrovice je po oslobođenju Kosova (1912), već u godinama, služio kao posilni mladom načelniku Mitrovačkog sreza (Tanaskoviću). Načelnik nije bio srećan postavljenjem na Kosovu koje je bilo sve samo ne nagrada za ratno junaštvo. Načelništvo je značilo dalje borbe sa kačacima Ise Boljetinca, daleko od glamura i oficirskih balova.

Svetislav je kao Portin državljanin služio sedam godina u turskoj vojsci i sad punog srca dočeka da služi Srbiji i Srbinu. Prvog jutra pokuca on kod načelnika, uđe i taman što zausti dobar dan, a ovaj ga najuri napolje. Svetislav, misleći greška, pokuca i otvori vrata ponovo, a načelnik ga istera i drugi put.

I tako iznova, skoro do podneva, dok ne utvrdiše jutarnji pozdrav. „Čuješ ti, Svetislave, kada uđeš i rečeš dobar dan, ne časi da ti odgovorim već glasno upitaj: za šta ste se Vi gospodine načelniče borili“? Opet Svetislav, kakvog ga Bog dao upornog, izađe, kucnu i gurnu vrata, zakorači pa grlat izusti: „Dobar dan, gospodine načelniče! Za šta ste se Vi, gospodine načelniče, borili“? „Za krst časni, k... krasni i slobodu zlatnu“ odseče grleno načelnik. I tako utvrdiše protokol na mnoga leta.

Prvo pitanje kod hitnog unošenja u naš pravni poredak Zakona sa NATO (predugog imena: Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade RS i Organizacije NATO za podršku i nabavku (NSPO) o saradnji u oblasti logističke podrške, 2016, dalje: Zakon) koje mi pade na pamet upravo je načelnikovo: za šta smo se mi borili? Ako je NATO našom dobrom voljom dobio sve što je ultimativno traženo u Rambujeu (1999), je li imalo uopšte smisla boriti se? Pobili su nam narod, razorili imovinu, kontaminirali zemlju i dobili, na tacni, gratis, sve što su iskali. A pre svega Kosovo i Metohiju izvan države Srbije. Civilnim i vojnim sporazumima - „Briselskim“ i raznim vojnim „partnerstvima“ – polako dođosmo i do ovog Zakona.

Sam po sebi, ovaj zakon nema ništa spektakularno neočekivano. Njegova najveća važnost je to što je NATO postao zakonska kategorija u našem ustavnopravnom sistemu (čak i nadzakonska jer su ratifikovani međunarodni ugovori jače pravne snage od zakona). NATO je od neprijatelja i agresora blagodarno metamorfozirao u deo našeg pravnog poretka. Mašala.

Sadržinski, ovaj zakon je prevashodno pravni osnov i podsticaj kupoprodaji NATO vojne opreme. Sve se vrti oko člana koji predviđa zaključenje „posebnih ugovora za realizaciju saradnje u oblasti podrške, kao što su prodajni ugovori ili aranžmani, sporazumi o partnerstvu i dr.“ (čl. 3.1). To ide uz uobičajeni NATO paket: naše „snošenje troškova u oblasti podrške ili usluga“ koje zatražimo i dobijemo od NATO-a, kao i troškova u slučaju otkaza ugovora (čl. 4.1); dužnost da obeštetimo NATO „u pogledu svih odštetnih zahteva treće strane bez obzira na njihovu vrstu“ (čl. 5.2); da izradimo i sprovedemo „plan industrijske bezbednosti na osnovu Bezbednosne politike NATO (...) i njenih pratećih direktiva“ (čl. 7.1); da NATO izuzmemo iz „svih poreza i drugih dažbina (...)“  (čl. 9); da NATO osoblju potvrdimo „sve imunitete i privilegije (...)“ koje uživa još od 2006. godine (čl. 10.1); da im odobrimo „pristup državnim ili privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one gde se vrše ispitivanja i probe (...)“ što će i NATO odobriti nama (sic!) (čl. 11.1).

U slučaju slučaju spora, ugovorne strane su se odrekle prava obraćanja sudu ili trećim licima, već će „nesuglasice“ rešavati „međusobnim pregovorima“ (čl. 15). Kako ćemo eventualni spor „ispregovarati“ dalo bi se već sada pogoditi.

Suštinski cilj ovog zakona takođe nije velika tajna. Kapitalizam je, rečima Slobodana Jovanovića, uvek imao potrebu za kolonijalnim tržištima. Nekad su ona od nas bila i fizički i vrednosno daleko, a sad i mi, čini mi se, postajemo upravo to – kolonijalno tržište. U vezi s tim, složeni NATO koncept nipošto nije samo vojna sila. On je udarna pesnica kolonizacije. Njegova pojava i „poziv na saradnju“ manjim, osiromašenim, razjedinjenim državama (a planira se da i one najveće dođu na red), sami su po sebi dovoljna pretnja da se „saradnja prihvati“.

Pod plaštom NATO „zaštite i saradnje“ prodaje se roba (oružje) i raste kapital kapitalistima. Države plaćaju „bezbednost“, ujedno nudeći kapitalizmu kao kupcu sve što u zemlji iole vredi. Šta takva država vremenom postaje do kolonijalno tržište.

Srbija je podaleko odmakla u ovom pravcu. Ovaj zakon je potvrda tog pređenog puta i smernica daljih koraka. Ima li nazad? Ako i ima, kolika je cena? To niko ne zna – sigurno je skupa, ali danas još uvek manja nego što će biti sutra kada pređemo još nekoliko koraka u čeličnom zagrljaju NATO.