Naši preduzetnici u politici

Mi smo imali u vreme stare Jugoslavije, pre Drugog svetskog rata, političke preduzetnike. Sada se pojavljuju preduzetnici u politici i to je značajna razlika, izjavio je Žarko Puhovski nedavno na međunarodnoj konferenciji nove borbe za emancipaciju. Ovo razlikovanje između političkih preduzetnika i preduzetnika u politici svakodnevno možemo prepoznati u našem političkom životu, ono je najočitiji izraz gubljenja poštovanja i zastupanja osnovnih moralnih i demokratskih načela u savremenoj politici. Predominacija preduzetnika u politici svedoči o tome da je ona prestala da bude društvena aktivnost prožeta moralnim načelima i temeljnim demokratskim idealima, ali takođe i očiti izraz sveopšte degradirajuće pragmatizacije politike i nestajanja potrebe da se ona osmišljava na osnovu određenog korpusa političkih ideja i teorijskih koncepata. To je svedočanstvo o dubokoj sraslosti ličnih i političkih interesa koji su u potpunosti poravnani.

Danas vidimo da se ostvaruje predviđanje da u politici moral nema šta da traži jer on je rezervisan samo za one koji ne shvataju dinamiku savremenog političkog delovanja. Teri Inglton je govorio o ideološkom razoružavanju Zapada jer on više ne veruje ni u šta, a pred sobom ima neprijatelja koji veru ostvaruje u svom neposrednom postojanju. I mi u našim političkim prilikama možemo gotovo opipati svu prazninu i besmisao ideološkog razoružavanja i nedostatka pouzdanja i vere u temeljne demokratske ideje i moralne ideale humanog društva.

Naša verzija politike shvaćene kao društveni prostor iz koga je iščilela svaka načelnost i ideološka principijelnost mogli smo jasno prepoznati u izjavi lidera SPS-a Ivice Dačića: „U politici nema mnogo stalnih prijatelja i neprijatelja. Kao što Englezi kažu, stalni su samo interesi“.

Imamo aktuelnu situaciju u kojoj politika spada u najprezreniju delatnost, a političke stranke u najomraženije organizacije koje su jedino u funkciji odbrane svojih partijskih vlastodržačkih interesa.

Prva reakcija na ovako sročenu izjavu mogla bi biti sadržana u onoj znamenitoj rečenici Nikole Pašića: „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston“. Međutim, u pitanju su mnogo važnije odrednice savremene politike u praktičnom i teorijskom smislu. Pre svega ova krilatica o stalnosti interesa više se vezuje za zastupanje državnih interesa Gordog Albiona u vođenju njihove spoljne politike, ali teško da bi se moglo braniti njeno univerzalno važenje u oblikovanju politike u demokratskom društvu u kome i preduzetnici u politici moraju da se pridržavaju određenih demokratskih principa i moralnih običaja. Naše shvatanje preduzetništva u politici se doživljava kao brisani prostor političkog pragmatizma u kome je ostanak na vlasti jedini interes koji važi pre svega u partijskim trgovinama i političko interesnom preduzetništvu čija je posledica potpuno razaranje svake načelnosti u politici. Zato i imamo aktuelnu situaciju u kojoj politika spada u najprezreniju delatnost, a političke stranke u najomraženije organizacije koje su jedino u funkciji odbrane svojih partijskih vlastodržačkih interesa. Ovu tendenciju možemo prepoznati i u izjavama drugih funkcionera vladajućeg režima. Dušan Petrović, potpredsednik DS, najbolje je demonstrirao do koje mere se više ne odvajaju stranački i državni interesi. “Vlada Srbije i Demokratska stranka će do kraja 2011. ili početkom 2012. godine izaći pred građane s vrlo jasnom rekapitulacijom svega onoga što smo učinili i s jasnim planom koji će biti preizborni program“.

O jadnom stanju demokratije u Srbiji najbolje govori nastup predsednika DS i Republike Srbije na proslavi dana Bezbednosno-informativne agencije. “BIA je dala suštinski doprinos razvoju društva, rešavanju niza bezbednosnih izazova sa kojima se zemlja suočavala prethodnih decenija, što je doprinelo i političkom kredibilitetu Srbije u svetu, kao i ugledu srpskog naroda. Rezultati su postignuti i da nije bilo njih, ne bi bilo ni demokratije na ovom nivou u Srbiji. Demokratija je danas na najvišem nivou imajući u vidu celokupnu istoriju.“

Ako je BIA najvažniji garant razvoja demokratije u Srbiji onda zaista moramo biti veoma zabrinuti za razvoj demokratskog kapaciteta našeg društva. Posebno je problematična ocena o najvišem nivou demokratije u našoj celokupnoj istoriji. Time se samo demonstrira zabrinjavajuća neobjektivnost i odsustvo sagledavanja realnih političkih procesa. Socijalistička partija Francuske je preuzela američki model neposrednog izbora kandidata za predsedničke izbore. Vođena je burna izborna kampanja u kojoj je učestvovalo više veoma ozbiljnih kandidata. U drugi krug ovih stranačkih izora izašlo je više od pet posto ukupnog biračkog tela Francuske (2.665.000 birača) iako francuska Socijalistička partija ima oko 200.000 članova. Ako uporedimo održavanje neposrednih izbora u Demokratskoj stranci pre nekoliko meseci, doći ćemo do poražavajućih zaključaka jer su izbori izvedeni po modelu starog dobrog jednopartijskog sistema u kome su upravo službe bezbednosti imale veoma značajnu ulogu.

Svi aktuelni protesti koji se danas odvijaju širom sveta govore o dramatičnom krahu ovako partitokratski shvaćene politike koja je sama sebi postala cilj urušavajući pri tome politiku kao zalaganje za ostvarenje javnog dobra i društvenog interesa.

Rastuća stopa apstinenata dovoljno govori da ovakvo partijsko trbuhozboračko zastupanje i shvatanje politike samo proširuje prostor apatije i dezangažovanje građana. Svi aktuelni protesti koji se danas odvijaju širom sveta govore o dramatičnom krahu ovako partitokratski shvaćene politike koja je sama sebi postala cilj urušavajući pri tome politiku kao zalaganje za ostvarenje javnog dobra i društvenog interesa. U našim političkim okolnostima kao da se ovaplotio neprincipijelni kompromis i beskičmeni oportunizam o kome je govorio Artur Kestler u svojoj autobiografiji karakterišući program nemačkih socijalista u vreme trajanja Vajmarske Republike. Zato nije iznenađenje da se građani najčešće doživljavaju kao topovsko meso za lične interese političkih lidera i njihovih aparatčika kako je to označio Milan Bešić zaključujući svoj komentar političkih odnosa u Crnoj Gori. Ova ocena se može u potpunosti preuzeti i za stanje u Srbiji.

Gubitak vezanosti za tradicionalne političke vrednosti levice i desnice nastao je kao logični i očekivani rezultat opšte političke relativizacije svake ideološke koncepcije nastale kao izraz apsolutizacije isključivo partijski shvaćenog intersea u kome nema mesta za velike i ozbiljne terijske rasprave i afirmaciju osvedočenih ideja i ideala humanizma i demokratije. Levica nije, čini se, primetila da je postala vrlo slična desnici, ocenio je Ž. Saramago. To je najizrazitiji primer kako se svevažeći politički pragmatizam javlja kao središnja tačka u razaranju neophodne potrebe da se jasno razgraničavaju i profilišu političke i ideološke pozicije, a ne da se prihvati sve agresivnija i pogubnija postpolitika u kojoj više demokratske ideje, politički ideali i elementarna načelnost nemaju više nikakav ozbiljan uticaj. Važno je da se ostvaruju neprikosnoveni partijski interesi jer su jedino oni večni i omogućavaju potpunu relativizaciju političkog života i otvaraju mogućnost za stvaranje vladajućih koalicija u kojima su partije nemaju nikavih stvarnih političkih i ideoloških dodira. Zato je i sasvim logično da se već odvija priprema terena za mogući ulazak Liberalno demokratske partije u vlast kao deo farsičnog političkog pomirenja koje je omogućilo funkcionisanje sadašnje vladajuće koalicije.

Nakon ovako ostvarenog političkog dogovora i beskrupulozne partijske trgovine probijena je i ona poslednja barijera koja je otvorila mogućnost da su u Srbiji prestali da važe i deluju osnovni standardi koji čine politički život demokratske zajednice: podržavanje i zastupanje određenih programski jasno profilisanih političkih načela, poštovanje volje birača iskazane na izborima, promovisanje i pridržavanje osnovnih moralnih vrednosti, ali i iskrena privrženost političkim principima zastupanim u izbornoj utakmici, podela vlasti, delatna javnost i razvijanje kritičke svesti i dijaloga, politička odgovornost i poštovanje ustavom zagarantovanih prava i sloboda. Sve je to danas pogaženo da bismo tri i po godine nakon ovako besprincipijelno konstutuisane i vođene vladajuće koalicije došli u sitaciju da glavni politički slogan bude sadržan u tvrdnji da su samo interesi u politici bitni i presudni.

Gubitak vezanosti za tradicionalne političke vrednosti levice i desnice nastao je kao logični i očekivani rezultat opšte političke relativizacije svake ideološke koncepcije nastale kao izraz apsolutizacije isključivo partijski shvaćenog intersea u kome nema mesta za velike i ozbiljne terijske rasprave i afirmaciju osvedočenih ideja i ideala humanizma i demokratije

To su katastrofalne posledice preovlađujućeg političkog ubeđenja da je preduzetništvo u politici oslobođeno svakog obzira, pristojnosti, načelnosti i privrženosti određenom korpusu ideja i vrednosti od kojih je i satkana politika. Tako smo i došli na ivicu ogoljene politike u kojoj vlada samo duh pragmatičnog preduzetništva jer se on može obezbediti samo najprizemnijom političkom trgovinom i neprincipijelnim koalicijskim angažmanima. Očigledno je da su naši politički pragmatisti na putu bez povratka jer njih više ne zanima bilo kakav smisao politike, već samo isprazna glorifikacija infantilnog zalaganja da su jedino njihovi interesi važni i da samo oni određuju svrhu postojanja jedne političke zajednice. Međutim, politika je drevna ljudska delatnost nastala još u vreme kada su političke ideje i ideali imali veliku pokretačku snagu i moć jer se ona jedino tako i može razvijati i legitimizovati, a neprihvatljivo je svako njeno svođenje na tzv. pragmatičnu veštinu zaključivanja koalicija u čijoj osnovi je upravo negacija osnovnih ideja na kojima počiva demokratsko društvo. To može vladajućim strankama doneti ostvarivanje njihovih posebnih interesa, ali dugoročno stvara pogubne posledice. One se ogledaju u sve većem okretanju leđa biračkog tela velikim partijama, zabrinjavajući nedostatak novih ideja i ljudi, sve očitija nemogućnost da se na adekvatan način da odgovor na izazove vremena.

Politika tako postaje samo neugledni i sve manje cenjeni privezak političkih stranaka u čijoj matici je odbrana partijskih interesa, a sve ostalo je nemoćna i suvišna intelektualistička tlapnja koja ne može da zaustavi proces u kome prevagu odnosi sveprožimajući i svemoćni politički pragmatizam i unosno političko preduzetništvo.