Naš gost, DŽozef Bajden

(NIN, 30.04.2009)

Prva zvanična poseta DŽozefa Bajdena Beogradu odigrala se pre šesnaest godina i nije dobila gotovo nikakav publicitet u beogradskoj štampi. Bio je april 1993, a tadašnji predsednik Pododbora za Evropu u Odboru za spoljnopolitičke odnose Senata SAD nije želeo da se pojavi na pres konferenciji sa Slobodanom Miloševićem. Osoblje američke ambasade u Beogradu reklo mu je da će Milošević verovatno želeti da se u propagandne svrhe zajedno sa Bajdenom pojavi pred novinarima. Rekli su mu i to da državna televizija neće verno preneti senatorove reči kritike prema politici Beograda u Bosni i Hercegovini, već će ih prekriti glas spikera koji će uveravati gledaoce da je gost iz Vašingtona došao da izrazi poštovanje predsedniku Jugoslavije kao važnoj svetskoj ličnosti.

Ako u maju ove godine poseti Srbiju, kao što izgleda namerava, američki potpredsednik neće izbegavati ni kamere ni pojavljivanje u javnosti sa vrhom srpske vlasti. Odnosi između Srbije i Sjedinjenih Država ni sada nisu idilični, ali do Bajdenove posete ne bi ni došlo da Vašington nije odlučio da načini veoma javan, jasan i simboličan gest podrške vrhu sadašnje srpske vlasti.

Tu ništa ne menja na činjenici da DŽozef Bajden nije na glasu kao čovek naklonjen Srbima i njihovim nacionalnim interesima, niti pak kao pravičan broker i nepristrasan poznavalac prilika na Balkanu. On je pre poznat kao izrazito proalbanski nastrojen političar koji je, i pre kosovske krize, na svakoj etapi jugoslovenske drame, zagovarao uvek istu politiku bombardovanja Srba.

(A kada je 1999. godine konačno počelo i bombardovanje Srbije, odnosno Jugoslavije, Bajden je bio razočaran što Klinton nije želeo da ide korak dalje i u startu obeća kopnene trupe. Na televiziji NBC tvrdio je da ne treba zazirati ni od američkih žrtava u ratu sa Srbijom, da treba otići u Beograd i nametnuti okupaciju sličnu onoj nad Nemačkom i Japanom posle Drugog svetskog rata.)

No, Bajden je danas potpredsednik u administraciji izrazito popularnog Baraka Obame i zasad je disciplinovan član tima, kom je u februaru povereno da ocrta obrise nove američke bezbednosne i spoljne politike (to je onaj čuveni, pomirljivi govor na konferenciji u Minhenu, u kom je, naizgled sa uverenjem, zagovarao potrebu da se u američko-ruskim odnosima pritisne dugme za resetovanje). Njegove ranije jastrebovske izjave o Rusiji nisu mu u tome predstavljale nikakvu smetnju, kao ni podrška koju je ovaj nekad otvoreni pristalica gruzijskog članstva u NATO letos pružio Mihailu Sakašviliju (rekavši, posle posete Gruziji, da je “ruska invazija” prilika da Zapad pokaže hoće li stati u odbranu “prava slobodnih naroda u celoj regiji”).

Zvanični Vašington ni sada, posle odlaska po pitanju Kosova nepopustljivog Vojislava Koštunice, nije zadovoljan stavom Beograda prema nezavisnosti Kosova. Čini mu se da ni pristanak na Euleks nije dovoljan ustupak u odnosu na američka očekivanja od najproameričkije srpske vlade od petog oktobra. Obamina administracija se nada da će Beograd postepeno da izvrši “spoznaju nužnosti” i da odustane čak i od “jeremićevske” retorike u odnosu na Kosovo. Uza sva povremena priznanja značaju Srbije u regionu, ljubimac Amerike na Balkanu ostaje Kosovo, te će Bajdenova poseta regionu, koja uključuje i obaveznu posetu Prištini, verovatno pre doneti neku opipljivu korist albanskom vođstvu na Kosovu nego srpskom u Beogradu.

No činjenica je, svejedno, da Amerikanci na posete svojih visokih dostojanstvenika nekoj zemlji pre svega gledaju kao na dragocene političke poklone toj zemlji i njenoj vladajućoj eliti. Smatra se da domaća vlast od takvih poseta uvek profitira: to važi i za zemlje čiji građani nisu proamerički nastrojeni. U našem slučaju, Vašington želi da pomogne Borisu Tadiću, a DŽozef Bajden se tu ne nalazi ni u kakvom konfliktu interesa. Naprotiv.

Kada je, posle martovske provale nasilja protiv Srba na Kosovu, prvog aprila 2004. ustao da u Senatu nedvosmisleno i oštro, bez okolišenja, osudi postupke albanskih izgrednika, Bajden je rekao da Sjedinjene Države moraju da učine sve da “osnaže umerene” političare na Kosovu i u Srbiji, ali da je takvih “dobrih momaka” nažalost malo. Nakon što je pohvalio tadašnjeg “prelaznog” kosovskog premijera Redžepija i generala Čekua, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Senata je objasnio i šta stvarno misli o odgovornosti političkog vođstva žrtava kosovskih nemira.

Bilo bi lakše imati simpatije prema vapajima Beograda da se kosovskim Srbima zajamče specijalna prava, da srpski političari nisu bili takvi demagoški nacionalisti u sedmicama i mesecima pre nasilja. Nova srpska vlada pod vođstvom premijera Koštunice kao da je rešena da vređa onu istu međunarodnu zajednicu čija joj je podrška potrebna oko Kosova, i drugih stvari.

Koštuničina vlada je, pre svega, iskazala nepoštovanje Haškom tribunalu. U jednom govoru krajem februara, Koštunica je otvoreno rekao: “Ova zemlja ne može biti obični isporučilac ljudske robe Haškom sudu.” Nikakvom se političkom kampanjom ne može opravdati ovakvo neznalačko huškaštvo sa njegove strane.

A prošlog je utorka srpski parlament otišao i korak dalje od toga, kada je velikom većinom izglasao da svi srpski optuženici u Hagu primaju novčanu kompenzaciju za supruge, roditelje, za decu i telefone, za avionske karte i poštanske usluge, kao i pravnu pomoć”.

Teši nas to što se tome usprotivilo nekoliko manjih stranaka u parlamentu, uključujući i stranku ministra odbrane Borisa Tadića, istinskog demokrate i čoveka od principa. Za vreme kosovskog nasilja, Tadić, koji je izvršio robusnu reformu srpskih vojnih i bezbednosnih snaga, dokazao je da je uspostavio civilnu kontrolu time što je držao pod kontrolom usijane glave koje su tražile srpsku vojnu intervenciju. Učinio je to u saradnji sa američkim admiralom Gregorijem DŽonsonom. Postoji šansa da će gospodin Tadić ove godine da se kandiduje za predsednika Srbije protiv nekoga iz Šešeljeve stranke, rekao je Bajden.

Kao što je poznato, martovski nemiri poslužili su Amerikancima kao izgovor da pritisnu međunarodnu zajednicu da odustane od politike “standardi pre statusa”. Tako nešto nagovestio je Bajden u govoru čije smo delove upravo citirali. Američka vlada mora da promeni svoju politiku, rekao je tadašnji predsednik Spoljnopolitičkog odbora, objašnjavajući da su standardi suviše strogi i da već naredne, 2005. godine treba otpočeti sa razgovorima o konačnom statusu pokrajine. Tako je i bilo, a sve ostalo je istorija, što bi rekli Amerikanci.

Prošlo je deset godina otkako je Bajden, čija se retorika tokom bombardovanja pregrejala, objašnjavao da je glupavo pričati da se na Kosovu odvija građanski rat: “Ljudi kažu da je ovo građanski rat. To je kao da kažete da je nacističko istrebljenje Jevreja bilo građanski rat. O čemu mi ovde govorimo? Govorimo o čoveku koji upravo vrši genocid” (CNN, Lari King lajv, 5. aprila 1999). Desetog juna 1999, ponovo je za Si-En-Enu rekao: “Naći ćemo da su zverstva bila gora od svega što je bilo ko mogao da zamisli. Naći ćemo masovne grobnice sa hiljadama tela, i moraćemo to da razotkrijemo pred očima Srba i celog sveta, kako se više nikad ne bi desilo”...

Sada su druga vremena, i Beograd će imati priliku da vidi i čuje jednog novog i donekle drugačijeg DŽozefa Bajdena. Balkan više nije visoko na listi američkih prioriteta, svi ciljevi su ovde manje-više postignuti, NATO se uspešno širi i srpski otpor američkoj politici praktično je sveden na simboličnu meru (poput odustajanja od slanja oficira na NATO vežbe u Gruziji). Na vlast se u Vašingtonu vratila čitava jedna generacija političara i diplomata koji su ispekli zanat i prošli vatreno krštenje na Balkanu, suprotstavljajući se srpskom nacionalizmu i Slobodanu Miloševiću. Imaju razloga za zadovoljstvo kada vide kako Balkan sada izgleda. Milošević je pod zemljom, srpski nacionalisti nemaju nikakvu moć i predstavljaju veću opasnost za same sebe nego za Amerikance i njihove balkanske saveznike. Srbija više ne predstavlja pretnju nikome osim samoj sebi. Zato ćemo u maju imati priliku da u Beogradu vidimo ono što su, mnogo pre nas, videli Rumuni i Bugari: kako izgleda zadovoljan američki zvaničnik, koji nije došao da preti, uslovljava i ucenjuje, već da podrži, ili obnovi, ono što Amerika ovde vidi kao zapadnu vrednost i perspektivu.

Što ne znači da Vašington neće očekivati nove protivusluge od Beograda: “realizam” u odnosu na dalje međunarodno osamostaljivanje Kosova, pristajanje na susrete sa kosovskim zvaničnicima, “konstruktivan stav” u odnosu na zapadne pritiske na Milorada Dodika i slično. A to možda nije jedini rizik za vlast skopčan sa ovom posetom. Postoji i ona manje opipljiva, simbolična ravan. Bajden će posetiti i Sarajevo i Prištinu: tamo će mu biti priređen doček kom Srbi verovatno neće moći da pariraju, čak ni ako to vlada u Beogradu bude želela.