Рушевине и темељи – о једној иманентној критици Запада

Алекса Ђилас је у књизи Рушевине и зидови сабрао есеје, полемике и интервјуе у којим се лако, као по атласу, прати стрма ивица по којој се наше друштво кретало, и ломило, у деценији за нама.

Оштрина тог руба у јаком је контрасту с меким трагом који је аутор ове књиге оставио тамо где су се други саплитали и падали. Осећај за равнотежу је тај који овом лондонском доктору наука, научном сараднику Харвардског универзитета и београдском ерудити, није дао да сиђе у арену у којој се други јавни интелектуалци надмећу за положаје, звања и привилегије.  

Можда му зато боље него било коме на нашој јавној сцени пристаје назив независног мислиоца у изворном значењу те речи. Само што је Алекса Ђилас прототип либералног прозападног интелектуалца потпуно различитог од оног што се под тим речима у Београду обично подразумева. Ово је модел који је, како би Американци рекли, изашао у само једној величини. 

Откако се 1990. године вратио у земљу из политичке емиграције, Ђилас се није повезао ни с једном политичком партијом или неформалном групом, институтом или часописом. Он је „ангажовани посматрач” чији угао осматрања подразумева значајну дистанцу од политичке и финансијске моћи. Не саветује политичаре нити нуди програме за политички препород нације.

Па ипак ћете у Рушевинама и зидовима наћи оквир, а можда чак и темељ на коме би требало градити наш политички живот, посебно онај његов аспект који се односи на наш пут ка Европи, и Западу уопште.

Зашто баш код Алексе Ђиласа, пре него код толиких извиканих јавних интелектуалаца које медији цитирају, политичари преферирају, а Брисел и Вашингтон обасипају донацијама?

Питање свих питања за Србију опет је, и у овом веку, однос са Западом. Невоља је у томе што нас је Запад поразио у бомбардовању Југославије које је симболички означило крај двадесетог века. После тога, наш однос са Западом не може бити исти као код суседа, са чије су територије НАТО бомбардери полетали, или су је са њиховом дозволом прелетали, па макар Алекса Ђилас и био у праву када каже да „наш једини стратешки циљ треба да буде Европа”. Јер, вели он, јесте да нас је „разочарала, повредила, увредила”, али је ипак, цитирам, „најмирније, најдемократскије и најхуманије подручје света”. 

Вредност ове књиге је у томе што не морамо да се слажемо са аутором да бисмо од њега веома много научили. Он нам показује како да разговарамо са Западом, а да Запад не одбаци наше аргументе као балканску емотивност, незнање или непросвећени национализам.

Иронија је у томе што је ову књигу полемички интонираних есеја написао највећи критичар западне политике код нас, а у исто време неко ко је овде једини у стању да критикује Запад по западним стандардима, на равној нози, мерећи западну политику њеним властитим аршинима, прихваћеним у најелитнијим западним академским и другим установама. Он се не труди да буде већи западњак од западњака, већ брани нашу националну ствар. И то тако да ни у једном тренутку не долази у искушење да угрожава друге, поготово не нама суседне народе. 

И само он увиђа врхунац ироније: да је управо национализам исконски грех западне политике према нама. У есеју „Вајмарска Србија?”, објављеном у НИН-у од 15. јануара 2004, читалац ће наћи његову тврдњу да политика Запада према Србији више подсећа на ону према Немачкој после Првог светског рата, када су победничке западне силе према пораженим Немцима поступале неправедно, сурово и понижавајуће, него на ону из времена Маршаловог плана.

Овај есеј настао је као одговор на узбуну коју је дигла „друга Србија” после неочекиваног успеха Српске радикалне странке на ванредним републичким изборима у децембру 2003. Узбуњивачи су тврдили да је Србија пуна гнева, мржње и жеље за осветом, као Немачка после Првог светског рата, уместо да буде као Немачка после Другог светског рата: да прихвати свој пораз као заслужен и да се суочи са злочинима почињеним у њено име…Ђилас њихову тезу окреће наопачке, употпуњавајући расправу историјским чињеницама које тобожњи либерали изостављају, неспремни да виде одговорност Запада. Он ту одговорност уочава.

У бурној полемици са америчким професорима Сабрином Рамет и Џоном Лемпијем, Ђилас ће 2007.године устврдити да је и према Титовом режиму политика Запада била националистичка: западне владе су отворено ласкале Јосипу Брозу а нису охрабривале ни наше критичке интелектуалце и дисиденте, ни реформски настројене југословенске комунисте. Ђилас с правом закључује да, за разлику од интелектуалаца на Балкану, Американци немају чак ни свест о сопственом национализму. 

Сличне Ђиласове опаске о политици Велике Британије изазвале су 2002. незадовољство британског амбасадора у Београду Чарлса Крофорда, које је овај поделио са читаоцима Вечерњих новости. Полемика с Крофордом један је од најзабавнијих пасажа у Ђиласовој новој књизи. Почело је тако што је аутор критиковао наше вође „који својим понашањем у самој земљи као да позивају Запад да нас све јаче притискује”, те упоредио коментаре британског министра спољних послова Џека Строуа о нашим унутрашњим проблемима с понашањем Совјетског Савеза према источноевропским сателитима.

Крофорд је поређење оценио „неприкладним”, што је Ђиласу дало прилику да примети како је Совјетски Савез морао да сноси последице своје политике према источноевропским сателитима па је водио рачуна да не претера у притисцима да не би избиле побуне сличне оној у Мађарској. И да поентира, цитирам: „Британија, међутим, ни на који начин неће сносити последице ако код нас буде још више беде, незадовољства, политичке нестабилности. И зато не мора да има никаквих обзира”. 

Када је Крофорд британско мешање у наше унутрашње послове назвао пријатељством Србије и Велике Британије, Ђилас је одговорио: „Тешко ми је да сузбијем горчину. Јер нису прошле ни три године од НАТО бомбардовања, од протеривања готово свих неалбанаца с Косова, под носом НАТО трупа у којима су били и Британци. Ако то данашњи Британци чине пријатељима, страх ме је и да помислим како поступају с непријатељима”.

Како је британски амбасадор остао при тврдњи да се никако не могу поредити некадашњи недемократски Варшавски пакт и данашња демократска Европска унија, у којој, како рече, „свака земља мора да преузме одговорност за добробит својих чланова”, Ђилас је реторички узвратио: „ЕУ је против напада на Ирак који управо припремају САД, а Британија не само што подржава Американце већ ће и ратовати на њиховој страни. На који начин онда Британија води рачуна о добробити Европске уније?”

Лако је закључити ко је однео превагу у овим полемикама, и какав контраст оне представљају у односу на снисходљивост наших политичара и њихове „дворске интелигенције” према Западу. Али снага Алексе Ђиласа није само у исправности његове основне тезе: да усвајање европских вредности није исто што и прихватање туђих спољнополитичких ултиматума, јер, цитирам, „нема стране државе којој њени властити спољнополитички интереси нису важнији од демократије у некој другој земљи”.

Предност Ђиласовој књизи, у контексту савремене публицистике, доносе тон и стил, у којима је надвисио противнике. У његовим текстовима готово да нема оштрине, горчине или грубости, а тон му је у целини хуманистички и благ. Такав је и када полемише, а и када се брани од грубих и безобзирних напада, на пример професорке Сабрине Рамет. Овде се очито ради о дубљем опредељењу за једну врсту више политичке цивилизације. Ни у једној од четири полемике на страницама ове књиге, које чине живо, чак и узбудљиво штиво, Ђилас не користи аргументе ад хоминем. А не устручава се да каже оно што мисли, и све каже до краја, као да се влада по оном латинском диктуму „у начину благо, у делу јако” (суавитер ин модо, фортитер ин ре).

И када најжешће критикује Сабрину Рамет, чини то академски учтивим тоном. „Раметова”, примећује Ђилас, „верује да је чак Жан Боден на њеној страни када она напада Србију као нелегитимну државу будући да је француски правник из шеснаестог века сматрао да ‚нема тога што би се могло назвати суверенитетом осим где власт поступа у складу са природним правом и божанским законом’.”

А на врхунцу неслагања са Лампеом, аутор вели: „Запањен сам колико се не слажем са ове две кратке реченице”.  

Ђилас пише језиком који скоро да нема туђица, показујући да је и најапстрактније идеје могуће тако изразити. Један је од ретких савремених настављача такозваног „београдског стила”, онога који су засновали Јован Скерлић, Богдан Поповић и Слободан Јовановић.

Ова је књига значајна не само за нашу политичку публицистику, већ и културу у ширем смислу, јер показује да се и о најсложенијим темама може писати стилом који се лако прати и ништа не упрошћава, толико јасним да је готово прозиран. 

Невоља је што ни тај стил, ни овај аутор нису у јавном животу присутни колико би требало. Ђилас је пре две године приметио да се простор слободног информисања и критике код нас последњих година сужава: америчке и европске дипломатије и друге службе, њихов капитал и медији, подржавају гурање на маргину свих оних који озбиљно критикују њихову политику. На жалост, сам је изабрао да се у јавности појављује тек сваких неколико година, када објави књигу. Као што је сам одлучио да после НАТО бомбардовања више не одлази на сусрете и пријеме у амбасаде водећих НАТО држава, па је тако једина домаћа личност која је у јесен 2003. одбила позив на вечеру у америчкој резиденцији у част прве постпетооктобарске посете Ричарда Холбрука и Бернара Кушнера Београду.

Наш јавни простор у међувремену заузимају пропагатори западних вредности који једино на Западу никад ништа не налазе да критикују, центри за антиратну акцију којим једино највећа оружана сила у историји света не боде очи, центри за људска права који бране људска права једино оних којима Запад држи страну. То је та „мека моћ Запада” коју јавност осећа као неку врсту претходнице Шесте флоте.

Можда би либералне вредности овде имале бољу прођу да је Запад био мање пристрасан, да је НАТО био мање бруталан, и да су западне вредности заступали људи искрених уверења којима нико не би могао да приговори да су „антиратни профитери”?

Вероватно никад нећемо знати. Али сасвим је извесно да код Алексе Ђиласа нема ни трага оне патологије интелектуалца коју Џорџ Орвел означава као склоност да се „сагне пред тренутним победником, да постојећи тренд прихвати као неповратан”. Разлика између Ђиласа и тог типа мислиоца велика је као и разлика између српских политичара којима савремени српски интелектуалци ласкају да подсећају на Де Гола, и стварне историјске личности, генерала и државника Шарла де Гола који је вратио славу Француској, јачао суверенитет националне државе и сањао о Европи од Атлантика до Урала која ће се супротстављати хегемонији америчке велесиле.

Ђилас каже да би тај визионар, о коме је пре три године на Универзитету у Базелу држао предавање које је уврстио у ову књигу, био велики противник француског признања независности Косова. Де Голу би намах било јасно да ће, цитирам, „независно Косово постати амерички сателит и послушни савезник америчке империјалне политике, ако треба и против Европе”. Ђилас за Де Гола каже да би му, цитирам, „његов таленат за разликовање трајних од пролазних феномена помогао да схвати да Срби никада неће заборавити Косово и да се косовски проблем не може дугорочно решити само притисцима на Србе и претњама”. Ауторова је поента да би аутентична европска политика инсистирала на истинском компромису између Срба и Албанаца. И да то може, да мора да буде и наша политика.   

У књизи Рушевине и зидови Алекса Ђилас чини једну од најтежих ствари на свету: указује на очигледно. Његов је стил јасан јер уме јасно да мисли, али је његов глас човека који каже шта мисли, и који мисли све што каже, у данашњем Београду усамљен. Но зато су његови читаоци на добитку.

Предавање одржано на промоцији књиге: Алекса Ђилас, Рушевине и зидови – Есеји, портрети, полемике, интервјуи, Албатрос Плус, Београд 2013. Промоција је одржана 11. јуна 2013. у Пресс Центру Удружења новинара Србије, Београд.