Nacionalna svest i nacionalni interes u raljama vlasti - i kako ih iz njih izvući

Nacionalna svest predstavlja skup temeljnih vrednosti jednog naroda, putem kojih se pojedinac identifikuje sa zajednicom. To su vrednosti koje su se kroz sva istorijska iskušenja jednog naroda iskristalisale kao trajne i nesporne za većinu pripadnika takve zajednice. Te vrednosti omogućavaju da narod postane organska celina i subjekat, a ne objekat istorije. Kroz njih se iskazuje neprekinuta nit koja povezuje naše pretke sa nama i našim potomcima. Ta svest je, dakle, vrednosni okvir koji treba da obezbedi organsko jedinstvo jednog naroda. Istovremeno, kao takva, ona određuje šta u konkretnom istorijskom trenutku predstavlja nacionalni interes i nepresušni je izvor odgovora na sve probleme sa kojima se zajednica suočava u toku svog trajanja. Naime, ukoliko uvek i u svakom trenutku imamo na umu osnovne vrednosti koje smo u obavezi da sačuvamo, bićemo sposobni da napravimo razliku između bitnog i nebitnog, moći ćemo da napravimo i strategiju i taktiku kako da odgovorimo na brojne izazove koji se pred nas postave. Sa druge strane, ako ne znamo šta branimo, ne možemo ni da se odbranimo.

Ni jedan potez državnih vlasti ne odražava postojanje nacionalne svesti, niti uvažava potrebu odbrane i ostvarenja srpskog nacionalnog interesa prilikom njegovog preduzimanja, već je, upravo suprotno, postupanje države u odsutnim trenucima po pravilu bilo i jeste na štetu srpskih interesa

Ukoliko se prilikom ocenjivanja učinka sadašnje vlasti u Srbiji pođe od prethodno navedenog kriterijuma postojanja nacionalne svesti, te odbrane i ostvarivanja nacionalnih interesa u njenom delovanju, osnovni moral i intelektualno poštenje nalažu da se ona odredi kao glavna smetnja i smrtna pretnja po srpsku nacionalnu ideju. Za vreme ove vlasti uspostavljen je preovlađujući trend urušavanja i obesmišljavanja temeljnih vrednosti na kojima treba da počiva srpsko društvo, usled čega je ugrožen i sam opstanak srpskog naroda. Njeni glavni nosioci su lično i potpuno svesno uložili ogromnu energiju, resurse i novčana sredstva da srpsku nacionalnu svest i iz nje izveden srpski nacionalni interes uklone sa vidika javnosti i iz registra činilaca koji opredeljuju državnu politiku. Ni jedan potez državnih vlasti ne odražava postojanje nacionalne svesti, niti uvažava potrebu odbrane i ostvarenja srpskog nacionalnog interesa prilikom njegovog preduzimanja, već je, upravo suprotno, postupanje države u odsutnim trenucima po pravilu bilo i jeste na štetu srpskih interesa. Uzimanje u obzir nacionalnog interesa prilikom postupanja organa vlasti uniženo je do mere neprepoznatljivosti, tako da njegova primena, i kada se eventualno desi, predstavlja slučajnost, odnosno izuzetak koji potvrđuje pravilo.

 Drugim rečima, ako stvari više ne posmatramo iz optike nacionalne svesti i interesa, pitanje političke odgovornosti za postupanje vlasti koje je njima suprostavljeno više se ne može postaviti, jer se više ne zna ni šta se brani, ni od koga se brani, ni kojim sredstvima

To je činjeno sa predumišljajem, kako bi se iz javnog prostora potpuno uklonila predstava o potrebi da se prilikom izbora vršilaca javne službe primenjuje kriterijum njihove nacionalne svesti i sposobnosti da u vršenju vlasti postupaju u skladu sa srpskim nacionalnim interesom. Iz izjava i postupaka trenutnih vlastodržaca ne može se uopšte utvrditi koje su to osnovne vrednosti koje smo, kao narod, dužni da odbranimo bez obzira na prepreke koje se pred nas postavljaju, kako bismo znali na koji način da se one delotvorno zaštite uz što manje štete, a posledično tome kako bismo mogli da pravilno ocenimo da li su vršioci vlasti uopšte nešto učinili da bi te vrednosti odbranili i zaštitili, te da li su njihovi postupci, ako ih je uopšte bilo, svrsishodni i delotvorni.  Drugim rečima, ako stvari više ne posmatramo iz optike nacionalne svesti i interesa, pitanje političke odgovornosti za postupanje vlasti koje je njima suprostavljeno više se ne može postaviti, jer se više ne zna ni šta se brani, ni od koga se brani, ni kojim sredstvima.

Dakle, kada se pitanje postojanja nacionalne svesti i ostvarivanja nacionalnog interesa kod nosilaca javne vlasti ukloni iz javne sfere, moguće je sprovesti nacionalnu izdaju bez političkih posledica po protagoniste takve politike. Cilj takve politike nacionalne izdaje jeste trajno isključenje srpskog naroda iz procesa odlučivanja o njegovoj sopstvenoj sudbini i njegovo pretvaranje u puki objekat tuđih interesa i tuđe istorije. Upravo je iz tog razloga vlast pokušala i dobrim delom uspela da obesmisli svaki činilac srpske kulture, istorije i tradicije koga se dohvatila, kako bi nacionalnu svest i nacionalni interes zauvek zatomila u raljama svoje potrebe za pukim održanjem, sa jedne strane i preuzete obaveze ispunjavanja naloga stranih činilaca, sa druge strane.

Polazeći od opisanog nacionalnog deficita na strani vlasti, belodano je jasno da delatan otpor takvoj vlasti i jedini način za njenu smenu predstavlja pokret čiji će glavni nosioci imati jasno izraženu nacionalnu svest i koji će u svom postupanju polaziti isključivo sa pozicija srpskog nacionalnog interesa. Imajući u vidu nacionalnu manljivost koja ga karakteriše, ovaj režim se sa izgledom na uspeh može napadati i smeniti jedino sa nacionalne pozicije.

Imajući u vidu nacionalnu manljivost koja ga karakteriše, ovaj režim se sa izgledom na uspeh može napadati i smeniti jedino sa nacionalne pozicije

Da bi se to uspešno uradilo u savremenim uslovima, nužno je da se pođe od onih istorijskih sadržaja nacionalne svesti koji nisu kontroverzni, nisu kontaminirani političko-ideološkim intervencijama i koji imaju najveći mogući sintetički kapacitet. Potrebno je ustanoviti idejnu i vrednosnu stajnu tačku, istorijski temelj srpske nacionalne svesti i identiteta iz koga bi se mogla izgraditi nova i savremena nacionalna politika, koja bi se uspešno suprostavila sadašnjoj antinacionalnoj i autokolonijalnoj politici trenutne vlasti i postupanju najglasnijih i najuticajnijih delova intelektualne nazovi elite, pri čemu su i jedni i drugi samo eksponenti zapadnih interesa. Česte, turbulentne i surove promene ideoloških sistema u 20. i na početku 21. veka, koje su sa sobom nosile i radikalne promene kulturnih i vrednosnih obrazaca i sprečile njihovu prirodnu evoluciju, sklonile su na našeg neposrednog vidika upravo one istorijske uzore i vrednosti, koje bi za većinu naroda bile nesporne i opredeljujuće. Na ovom zadatku od presudne je važnosti poći od činjenice da je vrednosna vertikala srpskog naroda dokazivo uspostavljena u srpskoj srednjovekovnoj državi Nemanjića i da se za vreme njenog trajanja razvijala i rasla. Nakon sloma srednjovekovne države i potonjim utemeljenjem kosovskog zaveta, kao uspelog crkveno-narodnog idejnog osmišljavanja odgovora na pitanje o uzrocima gubitka sopstvene države i slobode i načinima za njihovo obnavljanje, taj vrednosni sadržaj pretvoren je u nacionalnu ideju oslobođenja i ujedinjenja. Sa srpskom revolucijom 1804-1815. godine ona je obnovljena od iste supstance, pri čemu je, u novovekovnim uslovima, do jasnog izražaja došla i Srbima inače istorijski i arhetipski inheretna komponenta potrebe za demokratijom u političkom odlučivanju i za relativnim egalitarizmom u ekonomskim odnosima. Za vreme novovekovne srpske države do stvaranja Kraljevine SHS 1918. godine obogaćivana je novim elementima u skladu sa novovekovnim idejnim i kulturnim tendencijama, ali je osnovni vrednosni sadržaj ostao isti. Iako je moj odnos prema vlasti Slobodana Miloševića negativan, jer smatram da nije bila dorasla istorijskom nalogu dosledne odbrane srpskih nacionalnih interesa, očigledno je da je taj sadržaj, ipak, u narodu ponovo izražen i tokom ratova za jugoslovensko nasleđe u poslednjoj deceniji 20. veka, posebno kod Srba u Republici Srpskoj, te tokom agresije NATO pakta 1999. godine.

U savremenim uslovima turbulentnih političkih prilika i u Srbiji, ali i na svetskom nivou, najveći sintetički kapacitet u ovom trenutku mogla bi da ima upravo ideja o slobodi, te uspostavljanju nacionalne, pravne i ekonomski pravedne države, kao optimalnom okviru za ostvarivanje te slobode

Taj vrednosni sadržaj može se jezgrovito odrediti kao svest srpskog naroda o njegovoj istorijskoj misiji odbrane svoje slobode i državnosti, kao uslova bez koga mu nema opstanka i o potrebi neprestane borbe i žrtvovanja za njihovu odbranu. U savremenim uslovima turbulentnih političkih prilika i u Srbiji, ali i na svetskom nivou, najveći sintetički kapacitet u ovom trenutku mogla bi da ima upravo ideja o slobodi, te uspostavljanju nacionalne, pravne i ekonomski pravedne države, kao optimalnom okviru za ostvarivanje te slobode.

U tom smislu i svestan uvek prisutnog rizika da se moje nade ispostave kao uzaludne, smatram da se kod većinskog dela učesnika studentskog i narodnog pokreta protiv ove vlasti pokazuju elementi primerene nacionalne svesti i poimanja nacionalnog zadatka koji je sada pred srpstvom. Naime, za sada deluje da je na pomolu potpuna promena u shvatanju uzroka u kome se srpstvo danas nalazi. Na horizontu novih generacija pomalja se potreba za potpunom promenom nametnute paradigme o uzrocima neuređenosti srpskog društva i putevima za njegovo lečenje, oporavak i uspravljanje na zdrave noge. Takva potreba za promenom dosadašnjeg poimanja srpske stvarnosti deluje oslonjena upravo na idejnu stajnu tačku nacionalne slobode. To pokazuje protest ispred zgrade Generalštaba, koji je održan dana 24.03.2025. godine, povodom 26 godina od početka agresije NATO pakta na tadašnju SRJ, a isprovociran namerama vlasti da tu zgradu ustupi američkim investitorima radi izgradnje hotela i to uprkos zakonskoj zaštiti te zgrade kao nepokretnog kulturnog dobra. Po meni, održavanje tog protesta potencira upravo oba ključna sredstva za odbranu i poboljšanje srpskog položaja u savremenim uslovima. Kada bi se ostvarila namera ove vlasti u pogledu te zgrade, time bi se simbol žrtvovanja za odbranu nacionalne slobode pretvorio u simbol potpunog gubitka slobode i nepovratnog odricanja od nacionalnih interesa. Protestom je iskazano protivljenje da usled nameravane poslovne akvizicije i protivpravne akrobacije vlasti i američkih finasijskih mešetara sadašnji simbol otpora nasilnom zapadnom oduzimanju dela srpske teritorije i ograničavanju nacionalne slobode srpskog naroda postane simbol potpune predaje i odustanka od dalje borbe za nacionalnu slobodu i ujedinjenje. Sa druge strane, istovremeno se potencira koruptivna, protivpravna i nedemokratska suština vlasti. Na tom primeru razgolićena je nacionalna laž ove vlasti i jasno je pokazano da ona ide ruku pod ruku sa deficitom zakonitosti u njenom postupanju.

Takođe, idejom o ovakvom protestu potpuno je i zauvek dokazana neosnovanost tvrdnji vlasti o tome da se ovde radi o obojenoj revoluciji vođenoj sa zapada. Naime, ni u jednom obrascu sprovođenja takvih revolucija ne može da postoji, čak ni kao mogućnost za razmatranje, ideja da se protest održi ispred zgrade koju je bombardovala avijacija NATO pakta

Takođe, idejom o ovakvom protestu potpuno je i zauvek dokazana neosnovanost tvrdnji vlasti o tome da se ovde radi o obojenoj revoluciji vođenoj sa zapada. Naime, ni u jednom obrascu sprovođenja takvih revolucija ne može da postoji, čak ni kao mogućnost za razmatranje, ideja da se protest održi ispred zgrade koju je bombardovala avijacija NATO pakta. Sa druge strane, a suprotno isključivo crveno-plavo-belim bojama studentskog i narodnog pokreta, imenovanje Dragana Šutanovca za ambasadora R. Srbije u SAD-u najbolje pokazuje da upravo u redovima trenutne srpske vlasti postoje veoma obojeni elementi potpuno drugih, tuđih boja i to sa dominatnim uticajem na vođenje politike. To je upravo još jedan efektan primer nacionalne manipulacije ove vlasti i potpunog odsustva, kako nacionalne svesti njenih nosilaca i predstavnika, tako i sposobnosti da bilo kada postupe u skladu sa srpskim nacionalnim interesom.

N strani opozicono nastrojenih učesnika političkog i intelektualnog života u Srbiji, a posebno stranaka i intelektualaca nacionalnog opredeljenja, postoji plemenita i bremenita odgovornost da shvate duh epohe i da uhvate korak sa nastupanjem prethodno opisane promene stanovišta o srpskom položaju i daljem kretanju srpskog naroda kod novih generacija. Naime, na scenu stupaju naraštaji obrazovanih ljudi, koji su rođeni nakon 2000. godine. Oni nisu opterećeni nametnutim i lažnim jarmom srpske kolektivne krivice za dešavanja pred kraj 20. veka, koji i dalje otežava srpsko kretanje, usmeravajući naš kolektivni pogled ka podu, a ne prema visinama.

Konačno, smatram da je, nakon priželjkivane promene vlasti u Srbiji, nužan dalji rad i požrtvovano sadejstvo prethodno navedenih činilaca na utvrđivanju i jačanju srpske nacionalne svesti u svrhu odbrane i ostvarivanja srpskih nacionalnih interesa

Jasno je da oni ni prirodno, zbog svojih godina rođenja, ne mogu da nose taj teret, a i kada bi mogli, siguran sam da to nikakao ne bi hteli i da bi ga svom silinom odbacili. Upravo oni mogu da čine taj izvor nacionalne, intelektualne i moralne bistrine i svežine, iz koga bi trebalo da se ubuduće napaja srpska nacionalna ideja. Zbog toga je plodotvoran susret postojećih političkih stranaka, kao i intelektualaca nacionalnog opredeljenja sa novim naraštajima mislećih ljudi nužan preduslov i to kako za promenu sadašnje vlasti, tako i za uspešnu budućnost celog srpstva. U suprotnom, ukoliko se takva odgovornost ne primi i iznese primereno istorijskom trenutku, te ako se ne požuri sa kretanjem u takav susret, nastupa opasnost da pomenuti izvor bude nepovratno zagađen ideološkim i propagandnim otrovom. 

Konačno, smatram da je, nakon priželjkivane promene vlasti u Srbiji, nužan dalji rad i požrtvovano sadejstvo prethodno navedenih činilaca na utvrđivanju i jačanju srpske nacionalne svesti u svrhu odbrane i ostvarivanja srpskih nacionalnih interesa. Samo narod izražene nacionalne svesti, čije je političko i državno rukovodstvo uvek jednako utemeljeno u nacionalnoj ideji i identitetu, u stanju je da prepozna i opredeli sopstveni nacionalni interes i u svakom konkretnom istorijskom trenutku izabere predmete i sredstva podobna za njegovo ostvarenje spram okolnosti tog trenutka. Jedino takav narod može ponovo sa uspehom da stupi na veliku scenu i postane subjekat koji sam stvara svoju istoriju i ima svoju istorijsku misiju, a ne objekat čiju istoriju stvaraju drugi.