Muke sa srpskom političkom kulturom

Nešto ne valja i ruži verbalni odnos („javni diskurs“) između vlasti i opozicije u Srbiji. Nisu bolje ni javne izjave i parole „naših“ i „njihovih“ po pitanju najveće srpske muke, Kosova i Metohije. Naše narodno predstavništvo moglo bi samo da se crveni od stida slušajući na kakvo uvredljivo i amandmanski besmisleno „brbljanje“ se svela, u teoriji često idealizovana, parlamentarna rasprava. Koliko je nekulturan nivo tabloidne žute štampe, prvenstveno one koja podržava vlast, ne treba ni spominjati – to je da se običan čovek zastidi što živi u Srbiji. Na sve ovo, teško je razumeti da je kvarenje političke kulture naša svakodnevica na „evropskom putu“ ostvarivanja „evropskih vrednosti“ kuda se, mic-po-mic, Srbija još uvek zvanično kreće. Sme li se uopšte zamisliti kako bi bilo da ne gazimo po tragu tih vrednosti?

Opozicija kakva god da je, a sadašnja je puna međusobno suprotstavljenih stavova i ideologija, mora da kritikuje vlast - to je njena definicija. Kritika je oblik kontrole vlasti neophodan svakoj demokratiji. Ali naša vlast obznani i neprestano ponavlja da je kritika zapravo mržnja - „oni mrze Vučića“, a on im uzvraća i naziva „kretenima iz Srbije“, „fašistima“, „lopovima“... Rizično je odnos među političarima objašnjavati kao mržnju (oni se sigurno ne mrze, već vođeni interesima pre ili kasnije sarađuju) jer bi naše društvo moglo da se neprijateljski podeli i međusobno zamrzi. Brine to da o takvim negativnim posledicama političari i ne razmišljaju, idući sve dalje od nasušno nam potrebnog kulturnog političkog odnosa.

Ako se nekad sa separatističkim kosovskim političarima nije smelo ni rukovati, a sada se pregovara, potpisuje pa prekida i obnavlja „dijalog“, neverovatno je da u direktnom govoru od našeg glavnog pregovarača čujemo: „bando jedna iz Prištine (...)“ i slično od drugih, na primer, „ti ljudi su izašli iz šume i postali politička elita“ (predsednik Vlade sigurno nije mislila na Tita i njegove partizane). „Naši“ i dalje moraju (ili hoće) da sede sa „njima“ u Briselu, u „kosovskoj vladi i skupštini“ i drugde, a uvrede pljušte. Ovo je pre politički laicizam, nego bar deo političke kulture i veštine pregovaranja.

Da zamislimo Lenjina kako sluša neku našu skupštinsku sednicu sigurno bi kazao: rekoh li vam pre stotinu godina, parlament je jedna „brbljaonica“. Ali, naša Skupština nije samo dostigla druge politički „slabokulturne“ parlamente po uvredama, klevetama, optužbama ili pretnjama, nego ih je prevazišla po obesmišljavanju srca parlamenta – parlamentarne rasprave. Podnošenjem besmislenih amandmana na sopstvene predloge zakona ne bi li se u hvaljenju vlasti potrošilo i debatno vreme opozicije, zapravo se potcenjuje čitav narod a ne samo njegovo predstavništvo. Da li se nadahnuti tvorac ovog izuma i oni koji ga sprovodiše bar zapitaše koliko loših posledica stvaraju u političkoj kulturi sadašnjih i novih generacija?

Dnevne i nedeljne tabloide koji neprestanom politikantskom senzacionalnošću, neistinama, uvredama i lošim vestima pokušavaju da održe tenziju u srpskom društvu zajedno sa dogmom o najboljoj i nepobedivoj vlasti, nemoguće je povezati sa političkom kulturom. Zapravo, njih samo i može da pobedi stvaranje političke kulture kod svih građana koji će vremenom prestati da kupuju tu negativnu propagandu društvenih vrednosti.

Evropa (ili EU) ima izgrađene političke institucije, standard građana i odgovarajući nivo političke kulture, još od početnog načela da je vlast (bezbolno) smenjiva. Ali, ista ta Evropa je dvolična kada kazuje da nas podržava u političkom približavanju k njoj a zna (i izveštava) da nivo naše političke kulture opada. Objašnjenje bi moglo biti da takvo stanje toleriše jer je rukovođena interesom svoje politike i kapitala. Ali za naše društvo je poražavajuće da oni koji vode državu, a delom i drugi koji čekaju da je vode, sami krnje političku kulturu, unazađuju Srbijinu demokratiju i, što je najozbiljnije, dugoročno svađaju građane. A ne sme dalje tako zbog nas samih. Da se o svemu ovome zapitamo što pre i, počev od vlasti, krenemo da se menjamo i podižemo političku kulturu, dok ne bude prekasno.

(Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu)