Mržnja nije srce Srbije

„Mržnja je srce Srbije. To piše na transparentima, to piše na licima. Kosovo je drugo ime ove zemlje i to je najjeftinija reč-čakija, reč-britva. Licemerje je drugo ime ove zemlje, mržnja je njeno prezime. I nije stoga čuditi se što nema samilosti, milosrđa, vere, nade, ljubavi, ljudskosti, logike, lepog ponašanja. Nisu ovo samo naša deca. Ovo smo mi.“

Svako ko spominje Kosovo kao jedan od najvažnijih činilaca srpskog identiteta i srpske tradicije propagira mržnju jer se nalazi u njenom centru.

Ovako bi se, sudeći po rečima Gorčina Stojanovića, mogla opisati pozicija naših boraca za toleranciju, poštovanje drugosti i ljudskih prava. Za njih je Srbija oduvek bila srce tame, tamni vilajet mržnje, sada su dobili još jednu pravu priliku da potvrde ove već toliko puta izrečene ideološke tvrdnje. Ovo je neka vrsta njihove nulte pozicije u kojoj se Srbija stigmatizjuje kao zemlja iskonske i duboke mržnje, kao zemlja u čijem je srcu mržnja. Naravno da se radi o poništavanju i dekonstrukciji stava da je Kosovo srce Srbije. U ovoj interpretaciji poređenje sa Kosovom je u stvari težnja da se otvoreno kaže da je Kosovo druga reč za mržnju, reč-čakija, reč britva. Zato svako ko spominje Kosovo kao jedan od najvažnijih činilaca srpskog identiteta i srpske tradicije propagira mržnju jer se nalazi u njenom centru.

Očigledno je da su nerazumni i iracionalni napadi na policiju u vreme održavanja Parade ponosa doživljeni kao prilika da se svako zalaganje za osmišljavanje i odbranu srpskog nacionalnog interesa i identiteta predstavi kao manifestacija mržnje. Jer mi smo zemlja koja se guši u mržnji, tamni vilajet u kome obitavaju zli duhovi mržnje, ksenofobije i nasilja.

Očigledno je da su nerazumni i iracionalni napadi na policiju u vreme održavanja Parade ponosa doživljeni kao prilika da se svako zalaganje za osmišljavanje i odbranu srpskog nacionalnog interesa i identiteta predstavi kao manifestacija mržnje.

„Činjenica je da se mržnja prema drugosti i drugačijem već dve decenije sistematski neguje u mnogim segmentima društva jer se njome diče i neki akademici, učitelji, pisci, političari, sportisti pa čak i cele institucije.“ Ovim rečima se kolumnistkinja Blica Gordana Suša pridružila horskom pevanju o tvrdokornom i neiskorenjivom srpskom nacionalizmu koji se brižno neguje već dve decenije. Na ovaj način ona je pokazala da ne pravi nikakvu razliku između vladavine Slobodana Miloševića i decenije u kojoj su na vlasti demokratske koalicije i stranke. Ona, kao i njeni agilni istomišljenici, ponavlja ideološku priču o sistematskom dvodecenijskom negovanju mržnje u mnogim segmentima našeg društva, ne propuštajući da pomene akademike, učitelje, pisce i političare. Kao glavni argument ona navodi zapažanje Gardijana da duh Arkana lebdi nad Srbijom. To je specifična ideološka mantra koju već dve decenije zastupaju ideološki sve korektniji politički i „intelektualni“ krugovi koji svaku moguću priliku koriste da Srbiju i dalje žigošu kao zemlju endemske mržnje i netolerancije. To je ideološka koncepcija u čijoj je osnovi tvrdnja da ekstremni nacionalizam i šovinizam nikada nisu pacifikovani i da zato Srbiju treba još temeljnije dekontaminirati i denacifikovati. Bez obzira na to što se Srpska akademija nauka i umetnosti već duže vreme povukla iz neposrednog političkog angažmana, a kulturnu a samim tim i ideološku scenu u velikoj meri kreiraju proevropski i anacionalni liberalno demokratski i građanski politički krugovi, i dalje se ponavlja mantra o narastanju velikosrpskog nacionalizma.

Pominjanje Kosova će se verovatno uskoro tretirati kao verbalni delikt. Jasno je da se tradicionalne vrednosti ne samo srpskog naroda ne mogu braniti nasiljem i huliganskim napadima na državne institucije, jer uvažavanje drugačijeg seksualnog, nacionalnog i političkog opredeljenja spada u temeljne vrednosti odbrane ljudskih prava bez kojih nema stabilne i funkcionalne demokratije a ni ozbiljne i dugoročno održive artikulacije srpskih nacionalnih interesa. Zato su izlivi nasilja na ulicama 10. oktobra u ozbiljnoj meri dezavuisali napore da se u našoj javnosti održi zalaganje za dignitet i odbranu nacionalnog identiteta. Ovako je data prilika i mogućnost dežurnim borcima protiv srpskog nacionalizma i njegove navodne nesposobnosti za uvažavanje drugosti da još jednom plasiraju svoje ideološki motivisano viđenje Srbije kao zemlje u kojoj je nemoguća tolerancija, solidarnost, poštovanje ljudskih i manjinskih prava. Na delu je hipertrofirani srpski nacionalni mazohizam o kome je pisao još Jovan Cvijić.

To je specifična ideološka mantra koju već dve decenije zastupaju ideološki sve korektniji politički i „intelektualni“ krugovi koji svaku moguću priliku koriste da Srbiju i dalje žigošu kao zemlju endemske mržnje i netolerancije.

U raspravi o očiglednom rastu uticaja naših ekstremnih desničarskih organizacija ne može se zaobići i aktuelni evropski kontekst. Centralni Savet Jevreja u Nemačkoj upozorio je nedavno na radikalizaciju nemačkog društva, a prema istraživanju Fondacije „Fridrih Ebert“ 58% Nemaca smatra da bi trebalo značajno ograničiti propovedanje islamske vere u Nemačkoj, dok 55,4 % tvrdi da traume trpe određene osobe kojima su Arapi neprijatelji. Većina Nemaca smatra da doseljenici muslimanske veroispovesti predstavljaju opterećenje za zemlju. Posebno je zabrinjavajuće što postoje desničarski stavovi u srednjem sloju, kako na istoku, tako i na zapadu zemlje, među mladima i među starima, i kod žena i kod muškaraca. Više od deset posto Nemaca bi podržalo pojavu novog firera. Kancelarka Angela Merkel je pre nekoliko dana izjavila da je koncept multikulturalnosti u potpunosti propao kao i pokušaj integracije stranih radnika u nemačko društvo. Ova izjava se tumači kao njen otvoreni ustupak biračkom delu koje se sve više okreće udesno.

Pominjanje Kosova će se verovatno uskoro tretirati kao verbalni delikt.

U mnogim zemljama Evropske unije na vlasti su stranke desnog centra koje se zalažu za radikalnije rešavanje imigrantskog pitanja, a velike izborne uspehe beleže stranke čiji su programi prožeti ksenofobijom, rasizmom i antisemitizmom. Niko neće na osnovu ovih podataka reći da je mržnja srce Evrope, jer to verovatno nije u skladu sa ideologijom političke korektnosti koja apsolutno važi samo za nas i naše prilike. Naši dežurni borci za ljudska prava nisu se oglasili kada su u pitanju ove narastajuće evropske političke tendencije. Naravno da nisu, jer su oni posvećeni samo čišćenju našeg društva od zloćudnog srpskog nacionalizma. To je njihov univerzalni ideološki izgovor, kao i težnja da ne budu okrivljeni da pokušavaju da relativizuju narastanje srpskog nacionalizma. Međutim, Evropu danas obeležavaju i snažni socijalni i politički protesti zbog sve težeg ekonomskog položaja, razgradnje ideje socijalne pravde i uvođenja novog penzionog sistema. Francuska, Grčka, Belgija, Španija i Irska su u kovitlacu velikih socijalnih previranja jer sve osiromašeniji ljudi ne pristaju da jedini snose teret izlaska iz duboke ekonomske krize. I u tome je snaga evropskog demokratskog i socijalnog iskustva, u vrednostima zrelog društva i tradiciji građanskog otpora. To su one političke i demokratske vrednosti koje su kod nas i danas potisnute i marginalizovane jer mi pristajemo da i dalje budemo zatočenici rešavanja tzv. velikih nacionalnih pitanja, dok se i dalje nesmetano sprovodi ekonomska politika koja razara naše društvo i stvara sve veći broj siromašnih i socijalno deklasiranih slojeva.

Tek kada se naši građani budu pokrenuli u građanske proteste zbog donošenja zakona koji ograničavaju ne samo njihova politička već i socijalna i radna prava, onda ćemo moći da kažemo da je društvo doživelo svoju civilizacijsku punoletnost. Zato kada se rezolutno tvrdi da je mržnja srce Srbije, onda je u pitanju čist politički egzibicionizam i odsustvo odgovornosti za izgovorenu reč, jer naša glavna socijalna i društvena pitanja ostaju i dalje otvorena, bez obzira na to što su ona sada medijski gurnuta u drugi plan. Koliko smo mi osnažili naše društvo da se može suprotstaviti ne samo dobro organizovanim huliganskim grupama koje su godinama tolerisane i koliko smo mi, sledeći temeljne evropske i demokratske vrednosti, spremni da stvaramo društvo u kome čovek neće biti izložen sve većoj socijalnoj nesigurnosti, nezaposlenosti, korupciji i bezočnoj eksploataciji, a samim tim i gubljenju nacionalnog i ličnog dostojanstva.

Više od deset posto Nemaca bi podržalo pojavu novog firera. Kancelarka Angela Merkel je pre nekoliko dana izjavila da je koncept multikulturalnosti u potpunosti propao kao i pokušaj integracije stranih radnika u nemačko društvo.

To su najveći i najteži izazovi za stabilnosti i funkcionisanje demokratskih institucija, a ne tumačenja Ivana Čolovića da se „nacionalizam (naglašavam; nacionalizam a ne samo ekstremna desnica) ovde potcenjuje a patriotizam je drugo ime za zločin i nasilje“. Radi se o netačnoj ili namerno iskrivljenoj interpretaciji poznate misli da je patriotizam poslednje utočište nitkova. Ali sve je dopušteno kada je u pitanju borba protiv srpskog nacionalizma pa i poništavanje elementarnog osećanja patriotizma koji postoji kao univerzalna konstanta u svakom narodu.