Мој допринос борби за истину о страдању нашег народа - Платио сам цену, али бих поново то урадио

У последњих неколико дана био сам изложен бројним нападима и увредама због текста који сам на Фејсбуку објавио поводом годишњице злочиначке операције “Олуја”.

Већина напада је, поред квалификација као што су “издајник”, “западни полтрон” и “неморални каријериста”, садржала и варијацију на тему питања “шта си ти у животу урадио да се чује истина о страдању Срба?”

За почетак, једини сам високи српски званичник који се усудио да у Загребу, у свом службеном капацитету (био сам тада министар спољних послова), у јавном обраћању, “Олују” назове етничким чишћењем. Чињеница је да ни пре, а ни после мене, то нико није урадио.

Следеће, као координатор међународно правног деловања Србије у том периоду, “изгурао” сам то да Србија 2010. године упути противтужбу против Хрватске за геноцид, након што је постало очигледно да упркос свим напорима Београда да се билатерални односи нормализују, Загреб нема намеру да одустане од своје тужбе, поднете Међународном суду правде 1999. године. Кажем “изгурао”, јер сам у тадашњој власти на почетку био једини који се за то залагао.

За почетак, једини сам високи српски званичник који се усудио да у Загребу, у свом службеном капацитету у јавном обраћању, “Олују” назове етничким чишћењем. Чињеница је да ни пре, а ни после мене, то нико није урадио

На томе сам инсистирао не само из политичких и правно-процедуралних, већ и историјских разлога. Наиме, ни држава Србија а ни њене правне претходнице, никада до тада нису ниједном међународном телу или организацији послале пуну документацију о геноциду који је над Србима почињен у такозваној НДХ 1941-1945. С обзиром да се противтужба Србије освртала на континуитет намере, планирања и организованог деловања у циљу елиминације српског народа са одређене територије, између усташких власти такозване НДХ и Туђмановог режима, искоришћена је прилика да се то овај пут уради. Тиме смо ту документацију по први пут учинили доступном међународној јавности и историчарима, на енглеском језику. На документу којим се Међународном суду правде упућује тај материјал, као и тужба за геноцид над српским народом, стоји моје име.

Као треће, био сам председник Генералне скупштине УН када је у новембру 2012. апелационо веће Хашког трибунала ослободило кривице Анту Готовину. Укупан резултат “хашке правде” је био НУЛА дана затвора за било који злочин почињен над Србима на територији данашње Републике Хрватске у периоду 1991-1995. НУЛА дана затвора, што би значило да нико нигде ниједан злочин ни над једним Србином није у Хрватској у претходном рату починио. Е, па ако то није тешка свињарија и злоупотреба међународног кривичног правосуђа, онда не знам шта јесте.

На томе сам инсистирао не само из политичких и правно-процедуралних, већ и историјских разлога. Наиме, ни држава Србија а ни њене правне претходнице, никада до тада нису ниједном међународном телу или организацији послале пуну документацију о геноциду који је над Србима почињен у такозваној НДХ 1941-1945

Због тога сам одлучио да искористим дискреционо право јединог директно изабраног функционера светске организације и сазовем специјалну расправу у Генералној скупштини УН о међународном кривичном правосуђу. Заказао сам је за 10. април 2013. године, годишњицу проглашења такозване НДХ, и на ту седницу позвао да говоре, поред званичних представника држава чланица УН и серију угледних међународних стручњака и јавних личности.

Претпостављао сам да ће бити притисака да од расправе одустанем, али нисам ни слутио колико ће они бити агресивни. Није ми пало на памет да ће бити покренута не само дипломатска, већ и глобална медијска машинерија, да ће се укључити врх међународног невладиног сектора, да ће се организовати петиције и демонстрације против мене у Њујорку, да ће високи званичници трибунала којима је обавеза да се одазову на позив из УН нагло почети да за ту недељу заказују ванредне претресе и годишње одморе, да ће се велики број јавних личности и академика који су иницијално потврдили долазак на расправу повући пред претњама и отказати учешће, да ће ми и сам генерални секретар најавити да ће уколико не одустанем бити принуђен да јавно искаже своје неслагање и позове на бојкот.

Никада нећу заборавити када ми је у јеку тих притисака састанак затражио Виталиј Чуркин, тадашњи амбасадор Русије у УН. Инсистирао је на томе да ме види у четири ока.

Помислио сам: “Боже, па да ли је могуће да ће сад и он да ми седне на врат?”.

Био сам само делимично у праву. Рекао ми је: “Председниче, да ли сте сигурни да хоћете да наставите да изазивате судбину? Ударате у осиње гнездо. Млад сте човек, имате шансу да направите велику каријеру у УН, овим правите јако моћне непријатеље, који Вам ову непослушност никада неће опростити. Боље се повуците сами, јер када схвате да не могу да Вас сломе, окренуће се и усмерити притиске ка Београду. Знамо обојица шта ће се тада догодити - добићете наређење да одустанете, неће то бити први пут. На крају ће бити много веће штете него користи.”

Нико из Србије у догледно време неће имати овакву прилику, не само да скрене пажњу светске јавности на неправду која нам је учињена, већ и да о томе остави траг у архиви светске организације. Никада себи не бих опростио то да је пропустим. Дајем Вам реч, расправа ће бити одржана 10. априла 2013, ништа ме у томе неће спречити

Одговорио сам му: “Господине амбасадоре, ја се надам да Ви нећете да одустанете. За мене се не брините, ја више немам надређене, потпуно самостално одлучујем. Нико из Србије у догледно време неће имати овакву прилику, не само да скрене пажњу светске јавности на неправду која нам је учињена, већ и да о томе остави траг у архиви светске организације. Никада себи не бих опростио то да је пропустим. Дајем Вам реч, расправа ће бити одржана 10. априла 2013, ништа ме у томе неће спречити.”

Тако је и било. Упркос претњи масовним бојкотом, то је на крају учинила само једна земља (Јордан), а у расправи је учествовао до тада рекордни број држава чланица УН, уз мноштво међународних стручњака и историчара. Расправу смо отворили генерални секретар и ја, а одмах после нас су говорили председник Србије и српски члан Председништва БиХ, у препуном пленуму УН. У згради је истовремено организован и не нарочито успешан “контра догађај”, за који су у Њујорк специјално доведене Мајке Сребренице. Оне су у једном тренутку чак покушале и да направе инцидент, али их је обезбеђење експресно и професионално удаљило из сале.

Огромна већина дискутаната - како званичних представника држава чланица, тако и других који су учествовали по позиву - била је изузетно критична према раду трибунала

Огромна већина дискутаната - како званичних представника држава чланица, тако и других који су учествовали по позиву - била је изузетно критична према раду трибунала. Председник Хашког трибунала Теодор Мерон је направио груб преступ, одлучио је да се, упркос званичном позиву, на расправи не појави без формалног изговора, чак је и медијима дан пре тога најавио да ће то урадити. С обзиром да је трибунал тело УН, а Генерална скупштина њен централни орган, такво непоштовање представљало је фаул који је у атмосфери створеној након расправе могао бити без већих потешкоћа драконски кажњен на првој следећој седници Савета безбедности посвећеној раду трибунала - укључујући и блокирањем финансирања његовог резидуалног механизма од стране било које чланице СБ са правом вета. Тада би Хашки трибунал био затворен пре окончања свих започетих процеса, незавршена суђења би морала бити премештена у неки други суд, и та би контроверза оставила мрљу на свим пресудама које су у том трибуналу икада донесене.

Русија је понудила да то уради (искористи своје право вета у СБ приликом гласања о наставку резидуалног финансирања) под условом да то Београд од ње званично затражи. Ту поруку Виталија Чуркина сам пренео нашем министру спољних послова, али и министру правде Николи Селаковићу, пред сведоцима, у својој канцеларији председника ГСУН, у коју је дошао да ме посети пред учешће на поменутој седници СБ. Нажалост, наша власт је одлучила да то не уради - није хтела да иницира процес затварања Хашког трибунала. Због чега, могао бих да нагађам, али то нећу учинити овом приликом.

Елем, када је реч о борби да се чује истина о страдању нашег народа, мислим да сам јој направио већи допринос од многих, свакако већи од оних који ме за то критикују. Пророчанским су се показале речи Виталија Чуркина, о моћницима који не опраштају непослушност. Три године након расправе о међународном кривичном правосуђу од које нисам хтео да одустанем, у финалу избора за Генералног секретара УН, у последњем, шестом кругу гласања у Савету безбедности, завршио сам на другом месту. Разлог је био двоструки вето САД и Велике Британије. Није ми жао због тога, поново бих све исто урадио.