Ministarska odgovornost ili odgovornost ministara

Podnošenje prekršajnih prijava protiv ministara iz aktuelne i bivše vlade Srbije proglašeno je kao mali ali veoma značajan korak u demokratizaciji društva i kontroli izvršne vlasti. Prvi put se u našoj političkoj istoriji na ovakav način pokreće pitanje ministarske odgovornosti i to jasno svedoči ne o demokratičnosti našeg političkog života već o nemoći demokratskih institucija.

Na osnovu ovih prijava ministri mogu biti prekršajno kažnjeni novčanom kaznom od pedeset hiljada dinara. Da li je time postignuta toliko potrebna odgovornost za očigledne primere zloupotrebe službenog položaja? Kada se bez knjigovodstvene dokumentacije plaćaju roba i usluge, isplaćuju honorari u kešu i ugovori o delu bez dokaza da je posao uopšte obavljen, kada nema evidencije o državnoj imovini i kako se ona koristi, onda se ne radi samo o prekršajnoj odgovornosti već i o dilemi da li naša regulatorna tela mogu da obavljaju poslove u okviru svojih nadležnosti ili su formirana da bi se zadovoljili uslovi za pristupanje EU.

Ako se potroši blizu šezdeset miliona dinara na ugostiteljske usluge nekoliko „kontrolisanih“ ministarstava i to u zemlji gde stotine hiljada ljudi živi u dubokom siromaštvu, onda se tu više ne radi samo o prekršajnoj već i o moralnoj i političkoj odgovornosti. Biti ministar u našoj zemlji znači biti unapred oslobođen odgovornosti jer se vlast i dalje doživljava kao nedodirljiva. Izostanak političke, moralne i krivične odgovornosti dokaz je da u našoj političkoj kulturi nema dovoljno razvijene svesti da su državni funkcioneri odgovorni pre svega pred građanima i demokratskim institucijama. Sama činjenica da se za odsustvo odgovornosti ministara zbog zloupotrebe položaja koristi argumentacija da nije utvrđena namera da steknu korist govori u prilog tvrdnji da se ministri i dalje ne doživljavaju kao javni službenici i sluge naroda čiji je prvenstveni zadatak da ostvaruju i čuvaju opšti društveni interes.

Interesantno je pitanje zašto Državna revizorska institucija nije poslala svoj izveštaj Tužilaštvu, koje po službenoj dužnosti odlučuje da li se neko ponašanje može okvalifikovati ne samo kao prekršaj već i kao krivično delo. To verovatno i nije veliko iznenađenje jer partijski interesi su iznad svakog zakona. Nikada niko nije odgovarao zbog propusta u vođenju stranačkih finansija. Očigledno je da je dalek put od ministarske odgovornosti i realne odgovornosti ministara.

Iz kabineta premijera Cvetkovića stiglo je objašnjenje da bi on smenio ministre da su utvrđeni elementi korupcije u trošenju budžetskih sredstava, a u Predsedništvu Srbije neće davati komentar dok je sudski postupak u toku.

Vrhunac licemerstva je ipak u izjavama pojedinih ministara da su oni izuzetno srećni i zadovoljni što je izveštaj Državne revizorske institucije ugledao svetlost dana i da je to snažna garancija dalje demokratizacije našeg političkog sistema. A nepravilnost u korišćenju budžetskih sredstava rezultat je nemarnosti i grešaka knjigovodstva. Ali ovde nije u pitanju dobra volja nekog državnog regulatornog tela već je reč o stvaranju demokratske atmosfere i institucionalnih pretpostavki za utvrđivanje krivične i političke odgovornosti ministara. Ovde je ostavka i kao moralni čin na nivou retkog incidenta i ne smatra se za izraz političke odgovornosti državnih službenika. Sredstva poreskih obveznika danas su prava Alajbegova slama koju razvlači kako ko stigne. O tome govori i podatak da je bivši premijer i veliki demokrata Zoran Živković dobio nepovratnih 525 hiljada evra za pokretanje poslovne aktivnosti u vinarstvu. To je verovatno zaslužena apanaža i otpremnina za bivšeg premijera kako bi se on iskazao i kao uspešan poslovni čovek (nakon veoma uspešne političke karijere). Ovakva podrška se u potpunosti uklapa u činjenicu da je van dometa javnih nabavki putem tendera ostalo više od dve milijarde dinara.

Demokratija gubi političku supstancu ako se u društvu ne ostvaruje univerzalni princip pravne, moralne i političke odgovornosti. Zato je i odgovornost ministara za bahato korišćenje sredstava poreskih obveznika i građana presudna za prevazilaženje žalosne situacije u kojoj preovlađuju partijski interesi i devalviranje temeljnih demokratskih načela. Ne možemo i ne smemo se zadovoljiti tvrdnjom da je dobro da se pitanje odgovornosti ministara ipak postavilo jer bolje ikad nego nikad. Još uvek se ne nazire politička atmosfera u kojoj ministri neće biti izuzeti od krivične i pravno-moralne odgovornosti. Vredi navesti reči Verice Barać da je Srbija doskora bila jedina zemlja u Evropi – pored Vatikana – koja nije imala kontrolu i završni račun državnog budžeta.

Može se naslutiti epilog ovako sprovedene ministarske odgovornosti. To će biti još jedna politička afera koja će se brzo zaboraviti pred navalom novih političkih obračuna. Ostaje dilema kako ostvariti stvarnu odgovornost ministara a da to ne bude samo jedan od ispraznih marketinških poteza. Član Saveta za borbu protiv korupcije Danilo Šuković je povodom prekršajnih prijava protiv bivših i sadašnjih ministara upozorio: „To je bacanje prašine u oči građanima i skretanje pažnje od važnih problema. Smešno je da ministri budu kažnjeni sa bednih 50 hiljada dinara. Nama treba revizija ali ozbiljna. Ono što je uradila Državna revizorska institucija samo je vrh ledenog brega ili 27 odsto jednog segmenta budžeta.“  

Ako je ovo vrh ledenog brega, možemo samo da naslutimo kakve bi rezultate dala sveobuhvatna revizija.