Kud se denu aflatoksin?

Zaboravna srpska javnost već je prebolela kampanju Gorana Ješića, pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, mleko i brigu o deci. On je, pre samo nekoliko sedmica, umesto da kao član Vlade APV odgovori na pitanja koja se odnose na nenamensko finansiranje od strane RBV, lansirao aferu koja je seljake i proizvođače mleka, u čitavoj državi koštala više nego poplave 2006. godine.

Tok afere „aflatoksin“ bio je takav da umalo nisam počeo intenzivno da, umesto mleka, deci pred spavanje dajem šolju rakije, ili kakvog drugog neškodljivog i zdravog napitka. Svakog dana na konferencijama za novinare su se ređali pokrajinski funkcioneri, i ubeđivali vascelu javnost Srbije, da je mleko koje se u Srbiji „troši“ upravo nešto najgore što jednom potrošaču može da se dogodi.

Međutim Pajtićeve kolege su nekako zaboravile da je granica tog, do juče nepoznatog sastojka/supstance, još pre samo par godina (za vreme vladavine svemoćnog B. Tadića I), bila u granicama koje sada predstavljaju „otrov“, „uzrok kancera“ i još svašta što na TV ekranu zvuči jako, jako surovo i bolesno.

Afla-ubica dece i starih-toksin je toliko bio medijski eksploatisan, da sam u jednom trenutku zamalo u marketu zatražio litru aflatoskina, sa molbom da bude bez mleka i vitamina. I još, umalo da mi spin maheri iz Banovine u glavu ubace zlu misao da povećam broj cigareta koje u toku dana konzumiram, jer se ispostavilo da postoji nešto što je od nikotina škodljivije i otrovnije.

U stručne, biohemijske, stvari se mešati neću, niti ću osporavati nalaze stručnjaka, da aflatoksin jeste u izvesnoj meri toksičan odnosno štetan. Ali ću zato, na ovom mestu, napraviti jedan mali advokatski ogled, odnosno analizu propisa koji pominju aflatoksin, zajedno sa još nekim drugim supstancama, koje su, po tvrdnji stručnjaka, spornog uticaja na zdravlje ljudi.

Vlada Republike Srbije je 2009. godine, za vakta Mirka dr „ne mešam se u posao“ Cvetkovića, donela Uredbu o nacionalnom programu za prevenciju kolorektalnog karcinoma ("Sl. glasnik RS", br. 20/2009), gde se pod tačkom 8. u drugoj koloni navodi sledeće:

„Određena vrsta hrane i načini pripremanja povećavaju rizik nastajanja raka. To su na primer: riba usoljena na kineski način, aflatoksin (aflatoxin- gljivična kontaminacija koja se ponekad može naći na zrnastoj hrani, npr. kikirikiju), konzervisano meso, so i usoljena hrana, kao i veoma vreli napici i hrana.“

Ajao majko rođena. Pa ja sam načisto i potpuno propao. Riba usoljena na kineski način, vreli napici i hrana, a tek kikiriki, koji, po ovoj uredbi očigledno sadrži, toliko puta proklet, aflatoksin. Pa Ješiću, što nam i ovo ne reče? Zašto nas nisi upozorio da ne gledamo fudbal, jer tada se, naravno konzumiraju velike količine kikiriki grickalica.

Zanimljivo je da studija/uredba niti jednom rečju ne pominje mleko, iako je gornja dozvoljena granica aflatoksina 2009. godine bila ista kao i sada, već samo i isključivo kikiriki i vrele napitke, kao rasadnike kancera i zloslutne gljivice čudnog naziva.

Šta tek reći o Pravilniku o zdravstvenoj ispravnosti dijetetskih proizvoda ("Sl. Glasnik RS", br. 45/2010, 27/2011 i 50/2012)? U tom opštem aktu se aflatoksin pominje dva puta i to u Prilogu 11. gde se kaže : „Aflatoksin M1 – maksimalno dozvoljena koncentracija- 0,025 µg/kg“ dok se u Prilogu 17. navodi: Aflatoksin B1- 0,10 µg/kg.

Na ovom mestu valja istaći da se uz aflatoksin, kao materije čija je količina odnosno prisustvo, propisana u određenoj količini, zapravo jedno od najmanj 50 jedinjenja/supstanci koje se navode u predmetnom parilniku. Između ostalog su tu još i: Kalaj, Arsen, Kadmijum, Olovo, Živa, Ohratoksin A, Patulin, Deoksinivalenol, Zeralenon, Fumonizini (Zbir B1 I B2). Pa tek: Kaduzafos Metil-S-Demeton/Metil-S-Demeton Sulfon/Metil-S-Oksidemeton, Etoprofos fipronil, Propineb/Propilentiourea. Kakva plejada toksičnih materija, jezik da slomiš, i to sve samo na dohvat ruke, u frižideru!

Gornje količine škodljivih materija smo, razume se, prepisali iz propisa EU, što jeste dobro, ali bi svakako bilo još bolje kada se oko pojedinačnog povećanja prisustva određene materije, ne bi dizala prašina, koja nema za svoj cilj zdraviju hranu, već stvaranje političke senzacije.

Ima još svašta u pravilnicima, uredbama, zakonima i studijama, i mogu da se kladim da u svim razvijenim državama, javne vlasti i stalno i periodično kontrilišu nivo prisustva toksina u namirnicama, kao što takođe verujem da je i kod nas kontrola na barem osrednjem nivou.

Ali ono što me iritira i tera na ironisanje jeste potreba vesele družine pod imenom „Pokrajinska administracija AD – u stečaju“, čiji je stečajni upravnik Bojan Pajtić, da manipulišu zdravljem ljudi, radi prikazivanja nekakve ugroženosti stanovništva, i to zamislite, mlekom.

Pre će biti da se izvršni organi APV osećaju ugroženo u smislu straha od gubitka fotelja, pa je tako pre par meseci bilo ugroženo svako dete u Srbiji, a danas, ako smo videli iz predloga Deklaracije, ugrožena su navodno prava mene kao stanovnika pokrajine.

Kao što je u ovom kratkom ogledu pokazano, u hrani koju čovek jede, u vodi koju pije, u odeći koju nosi, nalazi se veći ili manji nivo štetnih materija, o čemu bi morali da brinu svi nosioci javne vlasti. Ipak pokrajinska oligarhija je bacila pik na jednu od stotinu takvih supstanci, i gromoglasnom kampanjom pokušala, da bar na trenutak uzme predah od istraga koje se vode zbog, kako se tek sada vidi, masovnih i vrlo očiglednih zloupotreba u pokrajinskim institucijama.

Šta je sledeće na redu, odnosno koju kampanju će u narednom periodu pokrenuti pokrajinska vlada u cilju opstanka na vlasti, ostaje da se čuje i vidi. Po meni, Pajtić će odigrati na ulogu žrtve, čak moguće, putem nekakvog isceniranog napada na njegovu ličnost i imovinu (ili pak nekog od njegovih boraca i „borkinja“), i time kroz odbranu svog lika i dela pokušati da odbrani tvrđavu zvana Banovina, koja nije „osvojena“ već čitavih 13 godina.

Nadam se, ipak, da će doći do smirivanja političke anksioznosti, koja se pojavila u redovima DS u pokrajini, te da će smoći snage da, posle više od decenije prodaje autonomaške magle, odu sa političke pozornice moje, a ne Bojanove, Vojvodine.

U njihovom slučaju, a što se pokazalo u slučaju Dragina i Dulića, otići sa političke pozornice može biti veoma neizvesno. Neko u inostranstvo, neko u penziju, a neko u zatvor.

Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba