Kraj ideologije ljudskih prava

Kada se pažljivije pogledaju naši mediji, teško se može uočiti da je dostojno obeležena petnaesta godišnjica od brutalne, ubilačke i nezakonite agresije snaga NATO pakta na SRJ - Srbiju i Crnu Goru. Ovaj izuzetno važan istorijski datum je pomenut tek toliko da se ipak može reći da nije ostao nezabeležen u našoj javnosti. A upravo se deceniju i po nakon kršenja svih normi međunarodnog prava pokazala sva dalekosežnost i značaj ove agresije, kao i otimanje dela naše suverene teritorije, za ukupne odnose u savremenom svetu i međunarodnoj zajednici.

Proglašenje tzv. nezavisne države Kosovo i bombardovanje Srbije postali su sada važan presedan koji je dospeo u žižu interesovanja i rasprava o postojanju i primeni duplih standarda kada je u pitanju poštovanje teritorijalnog integriteta, međunarodnog prava, prava naroda na samoopredeljenje i zastupanja ljudskih prava. Nakon petnaest godina je postalo više nego jasno da je dosadašnja preovlađujuća epoha zaštite ljudskih prava i zaklanjanja iza odbrane principa međunarodnog prava i primene humanitarnih intervencija doživela potpuni krah, a o tome najbolje svedoče ratovi u Iraku, Libiji, Siriji, Avganistanu, izazovi arapskog proleća, jednostrano priznavanje tzv. državne nezavisnosti Kosova sve do najnovijih događaja u Ukrajini i prisajedinjenja Krima Rusiji.

Sada je više nego jasno da su koncept primene duplih standarda u međunarodnim odnosima i korišćenje gole sile u rešavanju teritorijalnih i istorijskih sporova zapali u mrtvi ugao. Američka novinarka Dajana DŽonson jasno je odredila šta je bila i ostala suština tzv. ideologije zaštite ljudskih prava. “Ideologija ljudskih prava služi istovremeno domaćim i globalnim ciljevima. Za Evropsku uniju to znači “meki“ evropski nacionalizam. Za SAD, koje direktnije od današnje Evrope govore o svom nacionalnom interesu, ideologija ljudskih prva koristi se kako bi se strane intervencije prikazale kao krstaški pohod i da bi se pridobili evropski saveznici i prevashodno njihova intelektualna elita. Takođe, cilj je i da se pridobije anglofoni svet uopšte, posebno Kanada i Australija. To je danak koji porok plaća vrlini - da citiramo Larošfukoa“.

Mi smo najbolje osetili kako izgledaju savremeni krstaški ratovi uvijeni u ljudsko-pravašku oblandu odbrane Albanaca, koji su bili izloženi genocidu i nestajanju i zato je trebalo pokrenuti najveću vojnu mašineriju nakon Drugog svetskog rata i kazniti Srbiju što se drznula da brani svoj teritorijalni integritet, na koji se sada svi pozivaju kao na sveto slovo međunarodnih odnosa. Srbima očigledno nije dozvoljen ni izraz najbenignijeg nacionalizma, o čemu svedoči i način kako je obeležena ova godišnjica, jer oni moraju ostati večite parije savremenog sveta i ogledan primer za sve narode koji se usude da postave pitanje poštovanja elementarnih i bazičnih normi međunarodnih prava i odbrane teritorijalnog integriteta, koji ne mogu podlegati dnevno-političkim interesima.

Ludvig Šmeling, bivši šef Nemačke obaveštajne službe i potonji šef kontraobeveštajne službe NATO Pakta, penzionisan je navodno zbog svojih stavova koji su ne samo za nas od izuzetnog istorijskog i civilizacijskog značaja. “Stid me je kao čoveka i oficira što moja država po treći put u ovom veku napada malu Srbiju. Ukazao sam da su tvrdnje Rudolfa Šarpinga, ministra odbrane Nemačke, kako postoji genocidni srpski ratni plan Potkovica, koji ima za cilj isterivanje Albanaca sa Kosova, obična laž jer takva reč ne postoji ni u srpskom jeziku i očigledno je iz NATO kuhinje. Pravda i međunarodno pravo su ubijeni bombardovanjem male nezavisne zemlje 1999. godine mimo odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija“.

Sve su ovo izuzetno važna i rečita svedočanstva koja samo potvrđuju značaj i smisao doslednog poštovanja principa međunarodnog prava i naglašavaju smisao zalaganja za objektivno sagledavanje celine i konteksta istorijskih i političkih događanja koji su obeležavali dinamiku ondašnjih događanja, ali ih uslovljavaju i u našem vremenu. Oni i danas imaju izuzetno veliku važnost i značaj i samo dodatno potvrđuju i osnažuju vrednost poštovanja fundamentalnih demokratskih i civilizacijskih načela u političkom životu i u međunarodnim odnosima.

U sklopu ovog bledunjavog i protokolarno iznuđenog načina obeležavanja petnaeste godišnjice NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru veoma je važno sagledati kako su se u ovoj veoma važnoj istorijskoj prilici ponele i postavile naše „istaknute“ ljudsko-pravaške nevladine organizacije, koje iako se neprestano pozivaju na principe odbrane i zastupanja ljudskih prava nisu našle za shodno da se oglase ni najšturijim saopštenjima. Nije bilo „Žena u crnom“ na Trgu Republike da izraze svoje saosećanje sa ljudskim žrtvama NATO agresije, koja to za njih očigledno nije ni bila.

Očigledno postoji mali problem jer se radi pretrežno o srpskim žrtvama, a kako se onda opravdati pred donatorima i ideološkim pokroviteljima. Fond za humanitarno pravo je izdao kratko saopštenje u nekoliko redova o ljudskim gubicima bombardovanja Srbije i Crne Gore od strane NATO pakta, u kojem je poginulo 2000 civila, od toga 89 dece, i bilo je 6000 ranjenih. Nisu se oglasile inače veoma grlate organizacije koje deluju pod krovom Kuće ljudskih prava - Građanska inicijativa, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava , Jukom - Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za praktičnu politiku. Žene u crnom, jer radi se o zaštiti ljudskih prava srpskog naroda, a oni su patentirani da selektivno štite i bdiju nad „univerzalnim“ ljudskim pravima (samo imaju veliku muku i nelagodu kada treba da se oglase kada su ugrožena ljudska prava srpskog naroda).

Ipak, Sandra Orlović, direktorka Fonda za ljudska prava i dostojna naslednica Nataše Kandić, gotovo da je demantovala moju ocenu da ljudskopravaške organizacije nisu obeležile na bilo kakav način 24. mart 2014. godine. Naprotiv, Sandra Orlović kaže da će u susret 15-godišnjici početka NATO intervencije (za nju se ne radi, naravno, o protivpravnoj agresiji i napadu ove vojne alijanse na suverenu i međunarodno priznatu državu, zemlju osnivača Ujedinjenih nacija) zajedno sa kolegama urediti novu veb-prezentaciju Zona (ne)odgovornosti. Na njoj će biti ispričane priče o masovnim i do danas nekažnjenim zločinima srpskih snaga nad kosovskim Albancima počinjenim tokom trajanja intervencije.

Jasno je odavno da su glavni predstavnici i „istaknuti“ glasogovornici ljudskopravaških organizacija odavno napustili zonu odgovornosti za stvarno poštovanje i sprovođenje temeljnih principa i odredbi međunarodnog prava i bezrezervno zastupanje ljudskih prava. Jer i pravljenje ove zone(ne)odgovornosti samo je dokaz više da se ove organizacije više bave parapolitičkim delovanjem nego što su posvećene odbrani univerzalnih ljudskih prava, što nam je već toliko puta potvrđeno.