Kosovo i normalan život Srba

U poslednjim raspravama o kosovskom pitanju sve češće se ističe potreba za artikulacijom nove politike, pri čemu se posebno insistira na neophodnosti suočavanja sa realnošću uspostavljenih međunarodnih odnosa. Sve je izvesnije da su naše dalje evropske integracije uslovljene početkom konstruktivnih pregovora o tzv. tehničkim pitanjima sa Prištinom, dok je za EU i SAD pitanje statusa definitivno rešeno i ne može biti više predmet pregovora. Očigledno je da se smatra da bi otvaranje dijaloga Srbije i Prištine označilo novu kooperativnost Srbije u traženju mirnog rešenja svakodnevnih životnih problema, ali bi i pokazalo da se Srbija konačno suočava sa realnošću samoproglašene nezavisnosti Kosova. Nova etapa bi u stvari donela neku vrstu puzajućeg priznanja nezavisnosti Kosova, a ne verujem da bi donela veći stepen stabilnosti u južnoj srpskoj pokrajini, ni u balkanskom regionu. Na taj način Kosovo prestaje da bude zamrznuti konflikt i otvara se prostor za potpunu preorijentaciju Srbije ne samo na spoljnom već i na unutrašnjem planu. Da li Srbija može da iskaže svoju pregovaračku kooperativnost u skladu sa očekivanjima EU a da pri tome ne menja svoje ustavno opredeljenje o celovitosti teritorije?

Potreba oblikovanja tzv. nove politike o Kosovu obrazlaže se neophodnošću političkog zaokreta u čijem središtu više neće biti isključivo teritorija i suverenitet Srbije već briga o životnim problemima Srba na Kosovu. Ovu promenu političkog kursa posebno potenciraju funkcioneri i ideolozi Liberalno demokratske partije. U svom govoru na zasedanju Narodne skupštine Čedomir Jovanović rekao je: „Nije vaša obaveza da branite ono što je trajno izgubljeno od 1999. godine, trajno je izgubljeno pravo Srbije da kao država upravlja Kosovom. Nije izgubljeno pravo Srbije da se stara o Srbima na Kosovu, o svojim manastirima, o svojoj imovini, da uspostavlja normalne odnose sa Kosovom i nigde nije nametnuto pravo Srbije da prizna Kosovo kao državu. Zašto mi ne pominjemo u ovoj odluci da nikad nešto nećemo uraditi. Ko od nas to traži. Nikad niko to od Srbije nije tražio.“

Međutim, kako uspostavljati normalne odnose na Kosovu kada svi objektivni izveštaji pokazuju da se ni nakon deset godina međunarodnog vojnog prisustva nisu obezbeđeni elementarni uslovi za slobodno kretanje i život Srba u pokrajini. Može li se voditi briga o Srbima a da pri tome Srbija kao država ne može da pruži garancije srpskom narodu da će moći nesmetano da živi i radi na Kosovu i Metohiji. Briga o Srbima, o kojoj govore zagovornici potrebe kreiranja tzv. nove politike prema Kosovu, samo je retorička figura bez realne sadržine, a verovatno pogađa i osnovni ton odnosa EU prema rešavanju statusa Kosova. Odricanje od dela teritorije očigledno je glavni i osnovni uslov za normalizaciju politike Srbije na Kosovu i suočavanje sa realnošću i gorkom istinom da međunarodno pravo po pravilu ne važi za male narode i države. To je suština novog kursa.

Ovaj zaokret u političkom kursu argumentuje se pre svega potrebom suočavanja sa realnim odnosima snaga u međunarodnoj zajednici. Tako profilisano suočavanje je u stvari otvoreno priznanje da mali narodi moraju uvek da prihvate diktat velikih sila, bez obzira na to što je to često otvoreno kršenje principa međunarodnog prava i to čak i bez ikakve mogućnosti da se ukaže na političku nedoslednost, neobjektivnost i pristrasnost te iste međunarodne zajednice.

Vesna Pešić, poslanica LDP-a, u tekstu „Ambis ili realne šanse“ najbolje nam je predstavila suštinu tog magičnog i spasonosnog suočavanja sa realnošću u međunarodnim odnosima. „Da li je našim liderima poznato da Sjedinjene Američke Države odlučuju o tome kakav će biti ishod ‘kosovskog čvora’, kao i to da su u poslednjoj rundi kavaljerski gledali na junačenje u vezi sa postavljanjem pitanja MSP-u. Sadašnje vođe ne vide da Amerikanci nude sve što možemo da smislimo za najbolji položaj Srba na Kosovu, od specijalnog statusa za sever, do Ahtisarijevog plana za jug. I da tu leži sijaset mogućnosti koje bi ozbiljno trebalo razraditi i ostvariti. Sutra ih više neće biti, kao što je nestao i Z-4 na veliku sreću Hrvatske. Umesto ovakvih provereno loših planova, predlažem da strpljivo vodimo politiku vraćanja u ‘normalan svet’, politiku pomirenja sa susedima i velikim silama. Predlažem da ozbiljno razmotrimo naše najbolje šanse za položaj Srba na Kosovu.“

Opšte je poznato da su SAD veliki „kavaljeri“ u međunarodnim odnosima, da neprestano naglašavaju svoje prijateljstvo prema srpskom narodu i da nam nude sve najpovoljnije što možemo da smislimo za položaj Srba na Kosovu, sve osim uspostavljanja državne uprave i suverenosti Srbije u okviru svojih međunarodno priznatih granica. Kako razmotriti najbolje šanse za položaj Srba na Kosovu kada ne postoje elementarne pretpostavke za uspostavljanje pravne države i bezbednosti? Koje su to najbolje šanse za položaj Srba na Kosovu o kojima tako olako govore ideolozi LDP-a? Te šanse su svakako minimalne jer su upravo SAD glavni garant samoproglašene nezavisnosti Kosova, i to je jedina realnost sa kojom Srbi sa Kosova izvesno mogu da računaju. Tu povoljnu političku okolnost su najefikasnije iskoristili kosovski Albanci kao poznati baštinici ideje o zaštiti i poštovanju ljudskih prava, zato i nisu spremni na bilo kakav kompromis i obezbeđivanje prostora za „normalan život“ na Kosovu.

Suštinu američke realne politike nedavno je izneo istoričar Dušan Bataković. „Šteta je što je u Vašingtonu ignorisano stanovište demokratske Srbije, i što i dalje preovlađuje doktrinarna politička koncepcija, nasleđena iz sukoba sa Miloševićem tokom devedesetih godina prošlog veka. Slično je i u EU, gde je mnogo političkih karijera vezano za skorašnje ratove na Balkanu, a ideološka inercija sprečava kreativniji pristup, usaglašeniji sa realnostima u regionu, gde je stabilizujući doprinos Srbije i njene miroljubive politike od odsudne važnosti za regionalnu bezbednost, saradnju i pomirenje.“ Iz ovih stavova je jasno da jednom uspostavljena inercija tzv. realnosti deluje kao neka vrsta neprikosnovenog gvozdenog zakona u međunarodnim odnosima. Sve se očito svodi na poznatu krilaticu – ili se prikloni ili se ukloni.

Niko ne može osporiti činjenicu da je Srbija poslednjih deset godina nastojala da se uklopi u uspostavljenu „realnost“, i to ne samo na Kosovu, mnogobrojnim ustupcima, pomiriteljskim inicijativama, nastojeći da podstakne proces normalizacije i pacifikacije Balkana. Očigledno je da Srbija još dugo neće izaći iz uspostavljenog sterotipa da je remetilački faktor na Balkanu i glavni krivac za razbijanje Jugoslavije i za početak ratnih sukoba. O tome govori tekst objavljen krajem jula 2010. godine u londonskom Independentu: „Beograd mora da prihvati istoriju... Napad probosanskih snaga na konvoj Jugoslovenske armije, dok je konvoj pokušavao da napusti Sarajevo pod zaštitom UN 3. maja 1992, bio je nečasan i zločinački. Ali da li su svi nečasni zločini jednaki. Predstavka Beograda u Londonu je izgledala kao čudan pokušaj da sve pokrije političkom sluzi, a u cilju pravljenja posebnog prosrpskog silogizma: Svi odvratni ljudi su krivi; svi koji su bili uključeni u zbivanja u Jugoslaviji su podjednako odvratni; prema tome, svi su podjednako krivi, uzgred rečeno, podjednako nevini. Ovo je (najblaže rečeno) u neskladu sa činjenicama. Kao najveća bivša jugoslovenska republika, Srbija je mogla da odredi status budućnosti čitavog regiona insistrirajući na reformama i demokratiji. Umesto toga, Milošević je nasilno iskoristio težinu Srbije da sve gurne ka novim etničkim činjenicama na terenu.“

To je ta neumoljiva realnost političkih aksioma o ulozi Srbije u razbijanju Jugoslavije i to deset godina nakon demokratskih promena i u situaciji kada je na vlasti na demokratskim izborima izabrana proevropski orijentisana vlast. „U odsustvu efikasne međunarodne uprave neki humanitarci su i dalje spremni da podrže svetski poredak koji nameće moć SAD“, navodi istoričar Erik Hobsbaum. Očigledno je da se i zahtevi za tzv. novom, konstruktivnom i realnom politikom koju zagovaraju naši humanitarci i borci za normalan život Srba na Kosovu uklapaju u sadašnji talas širenja demokratije i ljudskih prava, koji je samo podstakao proces dezintegracija i širenje etničkih konflikata ne samo na Balkanu.