Косово и Метохија – између две реалности

Резултати истраживања Београдског центра за безбедносну политику о односима Београда и Приштине изазвали су посебну пажњу у либералним, независним и грађанистички опредељеним медијима. Они су били “забринути“ подацима из овог истраживања који се односе на став испитаника према могућности да Србија не остане уздржана у случају да дође до новог прогона и насиља над Србима на Косову и Метохији.

Занимљиво је на који је начин истраживачица овог центра Маја Бјелош интерпретирала у НИН-у налазе овог истраживања у свом тексту “Косово између разума, срца и душе”. Она у овом тексту није ни споменула податак да 52% испитаника верује да Србија треба да интервенише на Косову и Метохији у случају избијања сукоба, а њих 47% је изразило спремност да се лично придружи својим сународницима у случају сукоба на КиМ, док би се 46% уздржало од тога. Али зато је, на основу свог селективног приступа подацима из овог истраживања нашла за сходно да закључи “ Неповерење држављана Србије према косовским Великоалбанцима потиче из сукоба на Косову, али за њега су заслужни и званичници Србије који путем јавног сервиса и таблоида хушкају на рат, шире говор мржње и негирају ратне злочине учињене над Албанцима, што доприноси унутрашњој кохезији, али уједно нарушава међусобно поверење и уноси сумњу да су нормализација односа и трајан мир између Срба и Албанаца достижни”.

Овако изнет закључак истраживачице Маје Бјелош универзални је пример како тзв. независни, професионални и либерални медији (пример коментарисања овог истраживања на Н1 и Нова РС) прећуткују сваку назнаку да је српски народ спреман да брани своје сународнике на Косову и Метохији.

Они ту чињеницу проглашавају као очигледни пример хушкања на рат и неспремност за рационалан и одговоран приступ решавању положаја српског народа на делу наше суверене државне територије који је од фундаменталног значаја за опстанак наше државе и народа.

Поставља се питање зашто би заветна мисао о неопходности одбране Косова и Метохије била тумачена као призивање ратних сукоба или као основна препрека за успостављање делотворног дијалога Приштине и Београда заснованог на поштовању преамбуле нашег Устава и основног принципа међународног права о неповредивости државних граница у Европи.

Често можемо чути да „морамо да будемо реални“, политички прагматични, и да „прихватимо неминовност признања Косова и Метохије“. Постоји и друга реалност која је израз наше темељне историјске свести да су Косово и Метохија неразлучиви део српског националног идентитета и очувања нашег државног суверенитета и територијалне целовитости

Недавно искуство нам говори да је овај принцип, свакако, подложан изневеравању и пренебрегавању само када су у питању интереси великих сила за које принципи међународног права и поретка, које су они прогласили и установили, не важе, јер они примењују дупле стандарде. То смо ми најбоље могли да видимо и болно осетимо у време разбијања Федералне Југосавије, али и када је након бомбардовања СРЈ и агресије НАТО пакта припреман терен за проглашавање независности тзв. косовске државе. Зато, ови подаци о спремности нашег народа да бране Србе на Косову и Метохији могу се упоредити са сличним одговором који се добија у разним истраживањима, а односи се на већинско одбијање да се улазак у ЕУ условљава нашим признањем незавиности псеудо државе Косово.

Јасно је да се ради о судару две врсте реалности, једне изнуђене, политикантски прагматичне и дефетистичке, и друге која има своје чврсто упориште у косовском опредељењу и завету

У коментарима преговора, који воде представници напредњачке власти са Приштином (а да ми немамо јасну представу о току и суштини договарања, осим залагања А. Вучића, председника Републике, за разграничењем), често можемо чути да "морамо да будемо реални, политички прагматични и да прихватимо неминовност признања Косова и Метохије, јер једино тако можемо да скинемо ово тешко бреме које оптерећује наш пут у ЕУ, спречава даљи развој и модернизацију нашег друштва". Али, постоји и друга реалност која је израз наше темељне историјске свести да су Косово и Метохија неразлучиви део српског националног идентитета и очувања нашег државног суверенитета и територијалне целовитости.

Јасно је да се ради о судару две врсте реалности, једне изнуђене, политикантски прагматичне и дефетистичке, и друге која има своје чврсто упориште у косовском опредељењу и завету, а настала је као део наших историјских тежњи за опстанком српског народа на простору Косова и Метохије као залоге очувања нашег националног идентитета и историјске свести.