Политички живот | |||
Конзервативци свих земаља, уједините се! |
петак, 04. новембар 2022. | |
Полазећи од низа вредносних ставова и политичких преференција грађана Србије, посебно према КиМ, санкцијама према Русији, уласку у НАТО и ЕУ, ЛГБТ идеологији и истополним браковима, уочава се једна нова констелација идеја, која уз економски патриотизам и одговорну националну зелену политику, природно израста у једну нову национално-конзервативну државотворну платформу која тражи своју политичку артикулацију и лако може прерасти у нови политички мејнстрим у Србији. Наведени, доминантно већински ставови грађана Србије, имају своју рефлексију на евидентан раст десно-патриотског блока започет на прошлим изборима. Тај раст представља нову политичку чињеницу, која реконфигурише политичко поље у Србији, и мења укупан друштвоно-политички пејзаж. Она говори да већ сада око 15% бирачког тела подржава ставове Двери, Заветника и коалиције НАДА.То је чињеница са којом ће свако надаље морати да рачуна. С обзиром на нападе који долазе од власти и прозападних структура, јасно је да се ради о најпотентнијој политичкој платформи за блиску будућност.
Ово започето национално окупљање, које је институционализовано у Народној Скупштини РС, и кроз заједничке резолуције и декларације о реинтаграцији КиМ у уставно-правни поредак РС, као и неувођење санкција Русији, полако добија обрисе новог националног базичног консензуса, с обзиром да је пост-петооктобарска легитимациона формула одавно крахирала, а њени носиоци изгубили морални и политички кредибилитет. Овај нови српски пут, Трећи пут између власти и прозападне опозиције, сведочи о конзервативном заокрету у српском друштву. Укратко, уколико би дошло до формалног укрупњавања овог патриотског фронта, он би одмах могао постати друга политичка снага у Србији са између 15% и 20% подршке, са тенденцијом даљег раста. Овај политички процес у Србији треба посматрати и у широј перспективи електоралног успеха и раста нових десних и национално-конзервативних политичких субјеката, у Европи, посебно у последњих шест месеци. Почев од нове шведске владе са новим национално-конзервативним програмом, преко нове италијанске владе Мелони-Салвини-Берлсукони, Орбанове владе у Мађарској, као и раста десних у Француској, Немачкој, Шпанији, Португалији, Бугарској и другим земљама, јасно је да постоји растуће незадовољство европских народа vis-a-vis политичког система ЕУ и старог либералног консензуса бриселских елита. То је легитимациона криза коју рат у Украјини, санкције Русији и растућа инфлација само убрзавају, док се корени могу тражити у дубљем незадовољству европских народа неефикасношћу бриселских неолибералних елита, отуђености од народа, социјалној несигурности, нетранспарентној мигрантској политици, тоталитарној ЛГБТ идеологији, али и у повратку политици религиозног и националног идентитета, одбрани традиционалних породичних вредности и побуни против радикалног трансхуманизма. Дакле, Европа је закорачила у пост-либералну еру, и на Западу имамо нешто ново. На делу је мејнстримизација и легитимација нове десне агенде, која све више има транснационални значај. Ово је значајан моменат, јер постаје могуће да се не само декларативно износе конзервативни програми, већ и имплементирају кроз нове владе, чиме се мења заостала либерална друштвена парадигма и ствара нови друштвени консензус на нелибералним вредносним претпоставкама. Поред тога расте трансфер и циркулација нових конзервативних идеја, и свест о потреби сарадње и заједничког наступа против радикалне лево-либералне агенде међу европским народима и новим десним политичким партијама, што говори о стварању једног новог типа конзервативизма који није изолован у националне контексте, већ добија обрисе својеврсне «конзервативне интернационале». У његовом срцу је одбрана традиционалне хришћанске породице.
Српски аспект новог конзервативног таласа раста десно-патриотских партија сведочи о "стапању хоризоната" у целој Европи, а који опет има своју резонансу у глобалном моменту трансформације светског поретка у мултиполарни, који одбацује досадашњи вредносни примат колективног Запада. Овај тренд има посебан значај у светлу долазећих општеевропских избора 2024. године, као и избора за председника САД, али и избора у Србији. То може бити преломна година за пуну афирмацију новог паневропског конзервативног консензуса, који може окончати актуелни либерално-ауторитарни поредак, али и рат са Русијом који није у инетресу никога сем одлазећих сорошевских елита које је време одавно прегазило. др Андреј Митић |