Kapitalizam i autonomaštvo

Kosovska kriza i stogodišnjica prisajedinjenja Vojvodine Srbiji prilika su za ponovno otvaranje uvek tinjajućeg pitanja položaja Vojvodine u Srbiji. Sukobljeni su stavovi vojvođanskih autonomaša, koji ponovo ističu zahtev za federalizaciju Srbije sa Vojvodinom kao jednom federalnom jedinicom, i srpskih nacionalista, koji u svakoj autonomiji vide začetak separatizma.

Metodološki nacionalizam je pristup koji jednu državu/društvo posmatra kao izolovani kontejner u kome su svi procesi i događaji determinisani unutrašnjim zbivanjima. Liberali, tako, smatraju da je Srbija nesposobna da se modernizuje isključivo zbog toga što u njoj, već dva veka, dominiraju konzervativne političke snage. U destruktivnom delovanju zapadnih imperijalizama oni ne vide uzroke blokirane modernizacije. Podsećanja radi, treba napomenuti da je Srbija u dvadesetom veku pretrpela dva razarajuća nemačka napada koji su, u najvećoj meri, onemogućili njen normalni razvoj.

Procesi modernizacije Srbije počinju u devetnaestom veku, kada su odnosi moći u Evropi bili uveliko formirani. Bogate države ne primaju u svoj ekskluzivni klub male, nerazvijene narode i države, već nastoje da ih stave u funkciju svojih ekonomija.

Autonomaši za propadanje Vojvodine posle 1988. godine optužuju isključivo srpski nacionalizam i vlast u Beogradu koja, navodno, već sto godina nemilosrdno pljačka Vojvodinu.

Neuporedivo je saznajno plodotvorniji strukturalistički pristup, koji uvodi u analizu uticaj prekograničnih procesa i delovanje širih celina unutar kojih je neko društvo/država deo. Ovakav pristup svojstven je Brodelovoj istoriografskoj školi i savremenoj teoriji o kapitalizmu kao svetskom sistemu, čiji najpoznatiji predstavnici su Imanuel Volerstin, Đovani Arigi i drugi. Sledeći Brodela, istoričar Trajan Stojanović tvrdi da su balkanske ekonomije i društva bili u nepovoljnom položaju još od početka šesnaestog veka, ako ne i ranije.

Privredni razvoj uvek je asimetričan, on je geografski neravnomeran. Asimetrije su naročito izražene u kapitalizmu u kome je bogatstvo nejednako distirubirano - ne samo u socijalnom pogledu, nego i geografskom. Bogatstvo i moć u kapitalizmu koncentrisani su u rukama malog broja vlasnika kapitala i na malom prostoru. Na jednoj kvadratnoj milji u londonskom Sitiju i na Vol Stritu koncentrisana je veća ekonomska moć nego u najvećem delu sveta. Razvijena središta privrednih aktivnosti onemogućavaju razvoj nerazvijenih područja, uspostavljaju kontrolu nad njima i drže ih u podređenom položaju. Kapitalstičke asimetrije eksplodirale su posle pada Berlinskog zida, kada dolazi do trijumfa globalističkog neoliberalzma, što dovodi do potpune kontrole globalnog krupnog kapitala nad gotovo celom planetom Zemljom.

U knjizi Balkanski svetovi – prva i poslednja Evropa Trajan Stojanović piše: “Da bi svoje privrede izjednačile sa privredama ekonomski najrazvijenijih zemalja, privredno zaostale regije moraju da postignu stopu rasta koja je u najmanju ruku jednaka stopi rasta razvijenih zemalja u periodima kako sporog, tako i ubrzanog rasta. Upravo to Balkan nije bio u stanju da postigne ni pod okriljem kapitalizma-od 1870. do 1914, od 1920. do 1940. i od 1950. do 1990. – niti, od 1950. do 1990, pod raznovrsnim balkanskim oblicima komunizma“.

Teritorijalna organizacija vlasti u Srbiji biće utvrđena u Berlinu i Vašingtonu, ne u Beogradu, zbog toga što Srbija, kao ni ogromna većina drugih država, nije suverena, pa dakle nije država u strogom smislu reči, nego kolonija.

Cilj decentralizacije u Srbiji biće da se onemogući stvaranje jake države koja bi mogla da vrši kontrolu kapitala i sačuva najavažnije resurese u domaćem javnom vlasništvu. Decentralizacija će biti izvršena tako da se stranom kapitalu obezbedi potpuna kontrola nad privredom i društvom. Obrazloženje će skrivati prave motive - decentralzacija će biti opravdana nastojanjem da se domaćem stanovništvu omogući veće učestvovanje u političkom životu.

Večito pitanje o tome koja regija eksploatiše drugu, nasleđeno iz prve i druge Jugoslavije, aktuelno je i danas. Autonomaški metodološki nacionalizam uporno optužuje Beograd, čime se sakriva notorna činjenica da Vojvodina faktički nije podređena Beogradu, nego Vašingtonu i Berlinu.

Nedavno je Skupština Grada Zrenjanina dala u tridesetogodišnji zakup skoro dve i po hiljade hektara obradive zemlje u državnom vlasništvu nemačkoj kompaniji Tenis, i na taj način potisnula iz agrobiznisa domaće ratare. Da li je to dokaz da Vojvodinu pljačka Srbija ili da to radi nemački kapital?

Ovih dana razbuktala se rasprava o vlasništvu nad niškim aerodromom, koji je do sada bio u vlasništvu Grada Niša, a sada Vlada nastoji da ga, bez nadoknade, prenese u vlasništvo Republike Srbije. O čemu se radi, najbolje je objasnio Aleksandar Vučić. Ugovorom o koncesiji na Aerodrom “Nikola Tesla” država se obavezala da neće dozvoliti da ni jedan drugi aerodrom svojim razvojem ugrozi interese koncesionara, francuske firme „Vansi Erports“. Budući da je niški aerodrom poslednjih godina ostvario veliko povećanje broja putnika, naša država sada sprečava njegov dalji razvoj, kako bi jednoj stranoj kompaniji bio obezbeđen monopol.

Kaptalizam nije tržišna privreda u kojoj se, navodno, mnoštvo privrednih subjekata takmiči na tržištu, a da nijedan nema mogućnost da utvrđuje cene, već se one, navodno, spontano formiraju pod isključivim uticajem ponude i tražnje. Brodel, jedan od najboljih istoričara kapitalizma, tvrdi da kapitalizam čini krupni biznis povezan sa državom. U slučaju niškog aerodroma to se jasno vidi.

Vlada Srbije nedavno je dala ogromne subvencije namačkoj kompaniji „Kontinental“ za osnivanje softverske kompanije u Novom Sadu. U tom gradu IT sektor je već veoma razvijen, nema nezaposlenih softverskih inženjera. Vlada, navodno, daje „Kontinentalu“ subvenciju kako bi se otvorila nova radna mesta, a stvarni cilj je da se toj kompaniji obezbedi privilegovan položaj na tržištu i da se domaće firme izbace iz posla. Kontinental ima veći godišnji dohodak od BDP-a Srbije. Da li je ovaj primer dokaz da Srbija pljačka Vojvodinu? Da li bi osnivanje “Vojvodine republike” u tom pogledu bilo šta promenilo ili bi još više bila oslabljena mogućnost da se žitelji Vojvodine odupru dikatatima globalnog kapitala? Kapitalizam, to su monopoli, a ne slobodna konkurencija.

Primer „Kontinentala“ odličan je dokaz stare levičarske teze da strani kapital ne dolazi u neku siromašnu zemlju da donese novac, nego da ga odnese. On ne otvara nova radna mesta, nego ih zatvara. Principi po kojima deluje kaptalizam najbolje su opisani u Jevanđelju po Mateju: „Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.“ (Matej 25:29)

Ni srpska nacionalna desnica ne razume kapitalizam. Paradoks svih konzervativaca u Srbiji je što oni žele da u kapitalističkom kontekstu očuvaju nacionalnu državu i identitet. Tako je u preambuli Ustava iz 2006. godine, donetim kada je na vlasti bila koalicija oko DSS, gromoglasno proklamovano da je Srbija država srpskog naroda, a da je Kosovo u sastavu Srbije. U normativnom delu Ustava, međutim, konstitucionalizovan je koncept kapitalističke otvorene tržišne privrede, što omogućava stranim kompanijama da postanu vlasnici najvažnijih preduzeća u Srbiji, banaka, poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. Na taj način podriveni su ekonomski temelji srpske državne i nacionalne nezavisnosti.

Ipak, podređivanje Srbije velikim silama i globalnom krupnom kapitalu najefikasnije sprovodi Srpska napredna stranka. Njen uspeh u odustajanju od državnog suvereniteta, i pretvaranju Srbije u koloniju, najviše duguje praznoj nacionalističkoj retorici i nacionalističkoj prošlosti njenih lidera, posebno Aleksandra Vučića. Poraz velikosrpkog nacionalnog programa iz devedesetih godina prikriva se forsiranjem nacionalizma u kulturi. Ovakvu situaciju dobro je uočio Antonio Gramši. U Zatvorskim sveskama on piše :“...često takozvana 'partija tuđina' nije ona koju kao takvu vulgarno označavaju, nego baš ona najnacionalističkija partija koja manje predstavlja vitalne snage svoje zemlje, a više njihovu potčinjenost i ekonomsku podjarmljenost hegemonističkim nacijama.“

Autonomaši insistiraju na fiskalnoj autonomiji Vojvodine, što znači da ona sama utvrđuje poreze i način trošenja prikupljenih sredstava. Fiskalni federalizam je jedan je od ključnih elementata neoliberalne ekonomske doktrine. Konstituisanje slabih regionalnih budžeta onemogućava subnacionalne političke jedinice da vode stabilizacionu makroekonomsku politiku i da ulaze u krupne infrastrukturne projekte. Kada subnacionalne jedinice same utvrđuju visinu poreza, one se takmiče između sebe koja će privatnim kompanijama ponuditi što bolje uslove, tj. manje poreze. Tako dolazi do trke ka dnu, smanjuje se obim javnih prihoda i pogoršavaju socijalni servisi, kao što su obrazovanje, zdravstveba zaštita i dr.

Tržište je nesposobno da, na osnovu principa automatskog delovanja spontanih sila, obezbedi stabilan i dinamičan privredni razvoj, baziran isključivo na privatnoj inicijativi i na sebičnim interesima. Nevidljiva ruka tržišta, navodno, težnju za sebičnim sticanjem transformiše u opšte dobro. Odavno je primećeno da je nevidljiva ruka tržišta nevidljiva zato što ne postoji. Tržište nije spontani nego organizovani poredak. Da bi ono funkcionisalo neophodna je snažna državna intervencija, za koju je sposobna samo centralna vlast u kojoj je koncentrisana glavnina javnih prihoda.

Decentralizacija je korisna u oblastima u kojima je upravljanje s jednog mesta neracionalno, kao što su pitanja od komunalnog značaja. Takve subnacionalne jedinice, koje treba da uživaju autonomiju, ne smeju biti velike, poput Vojvodine. Grupisanje jedinica lokalne samouprave u samoupravne okruge najbolje je rešenje. Tako bi opštine i gradovi mogli da formiraju samoupravne jedinice koje su najpodesnije za rešavanje njihovih zajedničkih problema. Subnacionalne jurisdikcije ne moraju se formirati isključivo na teritorijalnoj osnovi, one mogu biti osnivane i na neteritorijalnim, funkcionalnim principima. Neko neselje u jednoj oblasti može biti deo jedne funkcionalne celine, ali u drugoj delatnosti može da pripada nekoj drugoj jedinici samouprave. Na primer, neko naselje ili opština može pripadati jednoj jurisdikciji kada je u pitanju obrazovanje, a drugoj kada je u pitanju zdravstvena zaštita ili uklanjane otpada. Ovakav sistem odomaćen je u SAD.

Anticikličnu stabilizacionu makroekonomsku politiku može da vodi samo centralna vlast sa moćnim budžetom. Od eventualne fiskalne autonomije Vojvodine korist će mnogo više imati strani kapital, nego stanovnici pokrajine. Društvena pravda i redistribucija mogu biti ostvareni samo ukoliko postoji jaka država. Ogromna nejednakost, do koje je doveo neoliberalni ekonomski sitem, može biti ublažena samo aktivnom politikom države. Nejednakost je ne samo nepravedna, ona je ekonomski štetna i destabilizuje društvo. Jedan od naznačajnijih levih mislilaca u dvadesetom veku, Antonio Gramši s pravom je upozoravao da je nedostatak svesti o državi nedostatak klasne svesti.

Postoje oblasti u kojima je postojanje vojvođanske autonomije opravdano - to je, pre svega, njen nacionalni sastav stanovništva. Kada su u pitanju identitetske razlike, organizacija obrazovanja, kulture i informisanja, prilike u Vojvodini drukčije su nego u ostalim delovima Srbije. Upravljanje kulturnim razlikama moguće je ostvariti preko teritorijalne autonomije pokrajine, ili putem manjinskih kulturnih autonomija. Drugo rešenje, sa nacionalnim savetima nacionalnih manjina, nije dalo dobre rezultate. Potreba za ovakvom autonomijom Vojvodine nikako ne znači da se od nje pravi država, koja bi, po zamisli autonomaša, trebalo da ima zakonodavno, izvršnu i sudsku autonomiju.

U prilog autonomaških nastojanja ne idu samo potreba globalizovanog kapitalizma da preko regionalizacije razbija naročito male države, već i delovanje isključive srpske nacionalne desnice, koja uporno negira etničku hetergenost Vojvodine i nastoji da joj pripiše eskluzivno srpski karakter. Srpska desnica iskoristiće obeležavanje stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji kako bi afirmisala svoj politički program. Galamdžijsko srbovanje proizvešće otpor i ojačati autonomaški uticaj. Da je tako, moglo se videti i povodom nedavne inicijative desničarskih krugova u Zrenjaninu da se ovom gradu promeni naziv u Petrovgrad - bez saglasnosti njegovih stanovnika. Inicijativa je izazvala buru negodovanja, a najveću političku korist izvući će Čankova LSV, koja je, inače, počela da gubi uticaj u Srednjem Banatu.

*Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma