Još jedna sramota srpske vlade

Upravo je konstitutivnost jedno od temeljnih istorijskih dostignuća srpskog naroda koji je taj status izborio još u 19. veku, a naročito nakon Drugog svetskog rata kada je dao nemerljiv doprinos borbi protiv fašizma i doživeo stravičan genocid.

Ovo pitanje nije postavljeno u punom političkom i institucionalnom kapacitetu gotovo dve decenije jer se smatralo, a očigledno je da se i danas smatra da se na taj način rešavanje položaja srpskog pitanja javlja opet kao jedini razarajući i remetilički faktor u idiličnom i beskonfliktnom uspostavljanju regionalne stabilnosti. Postavljanje pitanja prava srpskog naroda je očigledno jedini faktor koji stoji na putu konačne regionalne stabilizacije koja je postala specifična ideološka mantra u našem društvu. Kao da se regionalna stabilnost može održati jedino ako Srbija kao država postavlja na ozbiljan i odgovoran način najvažnija pitanja položaja srpskog naroda u našem regionu. Ako se Srbija i usudi kojim slučajem da postavlja pitanje rešavanja životnih problema i interesa srpskog naroda onda se to tumači kao direktno mešanje u unutrašnje poslove novonastalih država na Balkanu.

Tako je bilo i sa strategijom Vlade Srbije o očuvanju i jačanju odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu. Ona je veoma brzo delegitimisana jer je iz nje povučeno najvažnije i najbitnije pitanje o položaju srpskog naroda, pitanje njegove konstitutivnosti i političkog subjektiviteta u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Tako je naša vlada još jednom pokazala da nema jasno opredeljenu političku koncepciju i u oblasti zaštite ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda i dala za pravo onim tzv. dežurnim borcima protiv srpskog nacionalizma koji su i na sam pomen zaštite prava Srba u regionu potegli kao i uvek do sada ideološku diskvalifikaciju o delovanju velikosrpskog nacionalizma koji je i dalje na tragu imperijalne politike stvaranja Velike Srbije, ali i reafirmacije nacionalne politike koja je vođena u vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Ovakve primedbe nisu stigle samo iz Crne Gore i Hrvatske već i iz redova naše tzv. građanski orijentisane samoproglašene političke elite čiji je jedan od istrajnih glasnogovornika Latinka Perović izjavila da „mnogima u Srbiji nije jasno čemu to služi. Kako to tek izgleda susedima  jer demokratsku javnost začuđuje da Srbija ne priznaje realnost nastalu na prostoru bivše Jugoslavije gde sada postoje suverene države“. Upravo zato što priznaje novonastalu realnost novih suverenih država Srbija ima ustavnu obavezu da se stara o položaju i nacionalnim interesima srpskog naroda. I to može da čini odlučno i dosledno i da se pri tome ne povlači pred optužbama o imperijalnim težnjama velike Srbije. To je već oveštala ideološka floskula pomoću koj Srbiju treba stalno držati u defanzivnoj poziciji i na taj način joj nametnuti krivicu za raspad Jugoslavije i zločine počinjene u vreme odigravanja građanskih ratova vođenih na prostorima gde su pretežno živeli Srbi.

Srbija je na taj način izložena neprestanoj politizaciji položaja srpskog pitanja i nemogućnosti da izađe iz zatvorenog kruga neprestanih osuda za nekooperativnost i forsiranje svojih velikosrpskih interesa. Ovih dana su se mogle čuti reakcije da je zahtev Srbije za priznavanje konstitutivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj dao krila nacionalističkoj desnici u Hrvatskoj koja se i dalje zalaže da se Srbi u potpunosti eliminišu iz Hrvatske, a to su dokazali i tzv. braniteljski prosvedi, na kojima je došlo do zloslutne manifestacije neoustaštva i otvorenog govora mržnje, što nije naišlo na osudu zvaničnika Hrvatske koji se tako zdušno zalažu za proces pomirenja i uspostavljanje regionalne stabilnosti. Ona može biti uspostavljana i održana samo ako se ne postavlja pitanje stvarnog položaja srpskog naroda i ispunjavanja obaveza koje ima Hrvatska država prema stotinama hiljada Srba prognanih iz Hrvatske a koji još uvek nisu ni blizu ostvarivanja svojih elementarnih ljudskih i socijalnih prava. Naprotiv, insistira se na nedodirljivosti branitelja i oživljavanju dobro poznate teze o njihovoj nesposobnosti da počine ratne zločine, jer su učestvovali u svetom domovinskom ratu a protiv agresije srpsko-četničke JNA armade. Na ovaj način se želi poništiti suštinski karakter ovog rata koji je bio klasičan građanski rat i ovakva njegova jasna karakterizacija određuje i pitanje položaja srpskog naroda u čitavom regionu, a posebno u Hrvatskoj u kojoj je rat i nagovešten upravo anuliranjem konstitutivnosti srpskog naroda u Hrvatskoj.

Isti je slučaj i sa optužnicama za ratne zločine u Bosni i Hercegovini. I na njima je glavnina optužnica okrenuta prema Srbima, dok gotovo nijedan zločin učinjen od strane Armije BIH nije procesuiran, a to se odnosi i na slučaj masakra u Dobrovoljačkoj ulici. Tako dolazimo u situaciju da Srbija mora, a sve u ime uspostavljanja stabilne regionalne saradnje i procesa pomirenja, da odustane od procesuiranja ratnih zločina počinjenih nad Srbima i na taj način prihvatiti nametnutu kolektivnu krivicu i jedina sprovodi obavezu suđenja ratnim zločincima. Tu je na delu stara ideja o zajedničkom zločinačkom poduhvatu i kolektivnoj krivici srpskog naroda. Zato je postavljanje pitanja institucionalnog položaja srpskog naroda u regionu od posebnog društvenog i istorijskog značaja jer nam mnogo kazuje o stvarnim namerama srpske države koja je povlačenjem dela svoje strategije o zahtevu za konstitutivnost srpskog naroda pokazala još jednom da joj je važnije da dobije još jedan blagonaklon i povoljan poen u lavirintima briselske administracije nego da se ozbiljno založi za poštovanje ljudskih i nacionalnih prava srpskog naroda u novonastalim državama. Čak su se mogle čuti ocene da nas i ne treba da bude mnogo briga koliko ima Srba u okruženju jer mi imamo važnija posla, i moramo se baviti isključivo Srbima u Srbiji a oni koji žive van svoje matične države ostaće bez prave podrške i jasne politike jer se ne sme rušiti tako mukotrpno uspostavljena dragocena regionalna stabilnost i uznapredovani proces pomirenja. O tome nam najbolje govore stavovi koji stižu iz Crne Gore i Hrvatske. Udruženje izbeglih Srba iz Hrvatske je uputilo peticiju za poštovanje ljudskih i socijalnih prava Srba prognanih iz Hrvatske u vreme „Oluje“ jer se Hrvatska nalazi na pragu Evropske unije u kojoj se poštuju ljudska prava i neprikosnovenost privatne svojine jedino još da se ti evropski standardi primene i na prognane Srbe iz Hrvatske.

Ova peticija nije povoljno i sa velikim entuzijazmom primljena u redovima Vlade Srbije jer verovatno to njihovim politikantskim i kratkoročnim ciljevima ruši uspostavljeni proces konsolidovanja i stabilizacije srpsko-hrvatskih odnosa. Još jednom će Srbi iz Hrvatske biti žrtve i taoci naših političkih zabluda i himera. Hrvatska će verovatno ući u Evropsku uniju a da nije rešila izuzetno važno pitanje povratka prognanih Srba i zaštite njihovih ljudskih prava, a da pri tome matična srpska država svojom nedoslednom i kalkulantskom politikom neće učiniti ništa da ozbiljnije ojača položaj Srba u Hrvatskoj. Naprotiv, ona će učiniti sve što se od nje traži da ne bude ponovo proglašena za remetilački faktor u procesu evropskih integracija i stabilizaciji našeg regiona.

O tome jasno svedoči i povlačenje zahteva za konstitutivnošću srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj. Savet Evrope je 2006. godine zatražio uspostavu Srba u Hrvatskoj kao konstitutivnog naroda. I upravo je konstitutivnost srpskog naroda jedno od temeljnih istorijskih dostignuća srpskog naroda koji je taj status izborio još u 19. veku, a naročito nakon Drugog svetskog rata kada je dao nemerljiv doprinos borbi protiv fašizma i doživeo stravičan genocid. I upravo je anulizacija konstitutivnosti srpskog naroda bila jedna od glavnih faktora za izbijanje građanskog rata u toj do tada još uvek članici jugoslovenske federacije. Namera hrvatskih separatista bila je jasna, ostvariti nezavisnu hrvatsku državu, ali je taj tisućuljetni projekat podrazumevao i konačno rešenje srpskog pitanja i to pred očima međunarodne zajednice koja se toliko zdušno i danas brine za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava. U Hrvatskoj jer na delu veliki talas braniteljskog šovinizma i niko nije u stanju da realno sagleda stanje srpskog naroda kome se istrajno nameće kolektivna krivica i komandna odgovornost, a od srpske države se zahteva, a sve u ime održavanja dobrosusedskih odnosa, da se odrekne pokretanja pitanja zločina počinjenih na Maslenici, u Sisku, Lori, Osijeku, Zagrebu, Kninu. Jedino tako će Srbija će biti prihvaćena kao pouzdan faktor u izgradnji regionalne stabilnosti – kada konačno odustane od zahteva za procesuiranje ratnih zločina počinjenih nad Srbima i privede sve osumnjičene koje traži Hrvatska, ali bez ikakvog reciprociteta.

Pitanje položaja Srba u Crnoj Gori je ništa manje politizovano i smešteno u kontekst vođenja tzv. velikosrpske imperijalne politike, zato je na prvi prigovor crnogorskih vlasti naša vlada brže-bolje povukla spornu rečenicu o zahtevu za konstitutivnost srpskog naroda u Crnoj Gori i time pokazala još jednom da nije spremna da dosledno i bez političkih kalkulacija brani srpske nacionalne interese. A sporna rečenica u strategiji Vlade Srbije doslovno glasi: „Republika Srbija treba da kao cilj svog nastojanja postavi priznanje političke konstitutivnosti srpskog naroda u Crnoj Gori, što podrazumeva činjenicu da do ispunjenja ovog važnog cilja srpskog naroda mora da uživa puna nacionalna prava.“ A suštinsko pitanje je da li srpski narod u Crnoj Gori uživa danas puna nacionalna prava, ali očigledno je da srpska vlada nema snage da istraje u ovom izuzetno važnom nacionalnom i državnom zahtevu.

„Mi smo se zalagali za to da Srbi budu konstitutivni narod na osnovu našeg istorijskog prava. Vlada Srbije je preuzela tu ideju, za šta se zalaže srpski narod u Crnoj Gori. Ali Vlada Crne Gore je krenula u snažnu kampanju pa smo na kraju došli do toga da Vlada Srbije zastupa iste pozicije kao i Vlada Crne Gore – da su Srbi u Crnoj Gori nacionalna manjina. Mi to nismo, niti ćemo ikada biti, ne pristajemo na položaj gosta u vlastitoj kući“, kaže A. Mandić, lider Nove srpske demokratije.

Iz svoje defanzivne pozicije i nedostatka elementarne državničke doslednosti i konzistentnosti srpska vlada je još jednom pokazala da nije u stanju da dosledno državnički jasno zastupa interese našeg naroda u regionu i da je voljna da žrtvuje njegov položaj, status i prava, a sve u ime održavanja regionalne stabilnosti i to uz već poznatu cenu odricanja od suštinske ideje ostvarivanja konstitutivnosti i istorijskih i civilizacijskih prava srpskog naroda. Nije zato čudno što se sve češće u Srbiji pitamo da li mi zaista imamo ozbiljnu državu ili smo svedeni na nivo rulje ili nemušte gomile koja se valja od nemila do nedraga. Odustajanje od suštinskog zahteva za konstitutivnost srpskog naroda u Hrvatskoj i Crnoj Gori još jedan je snažan i tim više poražavajući dokaz da mi još uvek nismo stvorili snažnu i respektabilnu državu već se nalazimo u nekoj vrsti iznuđenog provizorijuma nastalog posle dugotrajnog raspadanja i razbijanja jugoslovenske federalne države. A upravo smo mi najtragičnije i najteže platili i još uvek plaćamo cenu tog postjugoslovenskog glavinjanja i košmara.