Jedno srpsko kukanje na hrvatskoj televiziji

Istorijske provincije, Dalmacija i Slavonija, koje su vekovima trpele uticaje Austrijanaca, Mađara, Venecije i Turske, ni u najluđem snu nisu mogle sanjati da će nakon Titovog ustoličenja u Beogradu, postati nekakve regije ili autonomne oblasti.

Da ne pominjem Baranju, koja je po odluci novosadske Velike narodne skupštine iz novembra 1918 godine bila zajedno tretirana kao Banat i Bačka, a Srem je nešto kasnije doneo posebnu odluku o prisajedinjenju Srbiji.

Dakle, Split je morao u Zagreb, a Osijek i Varaždin – o da, ponovo u Zagreb, iako sa Zagrebom, čak ni u administrativnom smislu, nisu imali ni pravnih ni političkih dodira, sve do suludog eksperimenta regenta A. Karađorđevića – ujedinitelja Jugoslovena i razjedinitelja Srba. No za pokojnog kralja i njegov južnoslovenski uradak uvek ima spisateljskog mesta i vremena, a i „pokus“ se loše pokazao pa ga nema potrebe mnogo kuditi.

Pokušavam da zamislim situaciju u kojoj neki hrvatski lokalni političar dobija medijski prostor u dnevniku RTS-a u 19,30, i kuka pred auditorijumom R. Srbije na nepravdu koju zvanični Zagreb navodno nanosi njegovoj županiji. Kažem, pokušavam da zamislim, i radujem se takvoj zamisli, ali misao mi beži u realnost da je tako što nemoguće.

I kao što nikom, nikom i nikom iz Hrvatske – nikad, nikad i nikad neće pasti na pamet da pred nama roni suze autonomaške zbog „ugrožene“ autonomije npr. Dubrovnika (kad bi tako nešto postojalo u političkoj i ustavnoj praksi Hrvatske), tako u Srbiji svakomalo nekom padne na pamet da pred javnim servisom susedne „Lijepe tuđe“ pridikuje i omalovažava ustavni sistem i poredak Srbije.

Nakon što je Ustavni sud Srbije utvrdio neustavnost velikog broja odredbi Zakona o prenosu nadležnosti, „internacionalizacija“ pitanja položaja AP Vojvodine u ustavnom sistemu Srbije je, za sada, spala na kuknjavu pred zagrebačkim novinarima.

U Novom Sadu postoji nešto što se zove „Vojvođanski klub“ čiji su članovi mahom potomci ljudi koji su se pre 20, 50 ili 100 godina izjašnjavali kao Srbi. Taj klub ima predsednika, izvesnog Subotić Đorđa, koji je svojih 5 minuta slave na HRT-u dobio 17.07.2012. godine[1].

Intervju koji je obavljen putem konferencijske veze (direktno uključenje u Dnevnik 3 HRT) išao je opušteno, a potom je na pitanje novinarke: „Kako građani Novog Sada gledaju na činjenicu da njihov grad nije glavni grad nego administrativno središte pokrajine?“, odgovorio u ime mojih sugrađana (... i sugrađanki.. da budem korektan), i iz topa leleknuo: „Novosađani su ogorčeni...“.

Sad moram da iz sebe izbacim onu reakciju dečaka Nelsona iz crtane serije Simpsonovi, koji je svaki put kad bi se nekome smejao vikao glasno i iritantno „HA, HA[2]“ i konstatujem da je uvaženi gost HRT-a nešto pomešao i pogrešio.

Ne znam odakle mu podatak o ogorčenosti koja je uzročno-posledično vezana za aktivnosti Ustavnog suda u vezi sa gore navedenim zakonom, jer ono zbog čega su lica Novosađana namrštena nisu političko-vojvođanski nacionalni idealizam i zanos već krajnja beda, u koju su ih uterali upravo donosioci sramnog i gramatički neispravnog Statuta APV.

Ogorčenost građana u Novom Sadu jeste posledica kumovsko-ugraditeljskog raspolaganja sredstvima iz Fonda za kapitalna ulaganja APV, i sličnih pojava, koje u ozbiljnim državama za posledicu imaju krivični progon i vremenske kazne zatvora.

Ogorčenost radnika u Novom Sadu je uzrokovana nepostojanjem (dakle, ne malim brojem već odsustvom) proizvodnih preduzeća koja zapošljava više od 100-200 ljudi. Posebno napominjem da je broj privrednih subjekata koji imaju 100 zaposlenih, a koja su otvorena u periodu kad EU nije imala alternativu, jeste 0, što bi Ameri rekli „Zero“.

Ogorčenost privrednika u Novom Sadu je posledično vezana za katastrofalnu primenu poreskih zakona od strane doskorašnjeg šefa Regionalnog centra Poreske uprave koji je nedavno od Pajtića nagrađen postavljenjem za pokrajinskog sekretara za finansije, valjda zbog dobrih rezultata u oblasti smanjenja broja privrednika u novosadskoj regiji.

Ogorčenost studenata u Novom Sadu je zbog nedostupnosti visokog obrazovanja. Onaj ko ima keša, upiše koji privatni faks (čast izuzecima) odradi 4 godine i postane menadžer menadžmenta. Para kasnije zavrti i kod zaposlenja u nekom JKP, i tako mlad i neobrazovan junoša postaje deo elite. Ko nema keš a voli da uči, a ne upadne na budžet, može da se zaposli u trafici za 12.000 dinara (naravno bez plaćenih doprinosa i godišnjeg odmora) i da se sredinom svakog meseca šteka kog deda i baba penzionera za još koji dinar.

Ovo je samo par primera ogorčenosti, samo radi dokazivanja da reakcija mojih sugrađana u odnosu na autonomaške marifetluke srpkih unuka, ne samo da ne postoji, već su Novosađani vrlo svesni da su nosioci ideja vojvođanskog separatizma vrlo krivi i odgovorni za „ogorčenosti“ koje sam gore naveo.

Sad tu ima i drugi problem.

Kad god neko pokuša da polemiše sa bilo kojom strujom autonomaških sunarodnika, oni odmah uzvraćaju etiketama (najradije se koriste fašizmom kao komparacijom za kritičare), ali ja dobro znam da 90% ljudi koji kritički posmatraju aktivnosti autonomaša, imaju vrhunski antifašistički pedigre u porodici (uključiv i moju malenkost). Stoga nemam potrebu da svoj antifašizam dokazujem onima čiji su se dedovi skrivali po sremskim vinskim podrumima od 1941 do 1945 godine, pa su umesto od ustaškog kuršuma preminuli od ciroze jetre.

Ima takođe i treći problem. U poslednje vreme srećem izvestan broj ljudi koji su se u Novi Sad doselili pre rata 90-ih godina, odnosno ovde došli da studiraju, pa tu i ostali. Tako sam u par navrata čuo takve autonomaške tirade („Mora se znati šta je čije“ „Vojvodina ima autonomiju oduvijek...“ i tome slično, sa sve teškom ijekavicom, da me je prosto bilo sramota što ljudi (da kažem moji zemljaci po poreklu) koji još uvek ne znaju sve delove Novog Sada, imaju navodno izgrađeno mišljenje o autonomiji.

Suštinski, to su osobe koje su raznim koruptivnim varijantama povezane sa vrhom DS-a i LSV-a, pa peru svoju savest (ukaljanu pljačkanjem pokrajine za koju bi iz izgovora možda izbacili i ijekavicu) parolama stranačkih šefova i kapoa.

Da se razumemo. Ja sam dete ijekavice (majka, otac, sva rodbina, žena...) i drago mi je što moja majka ni posle 36 godina života na jugu Bačke nije prestala da govori onu blagu i nenemetljivu krajišku ijekavicu. Ali kad mi krkan koji je juče sišao iz najgore selendre prosipa autonomaške fore, zarad malo kešića (što bi rekli „Lalo iz Vojvodine“) ili kad se moj sugrađanin sa tužnim izrazom lica pojavi na HRT-u i kuka bez ikakve potrebe, tada shvatim da je đavo odneo šalu, i da se polako stvara front.

Pravi ideološko-interesno-kriminalni fron. Malo autonomaštva, zrno beogradskog nerazumevanja, par kapi tajkunskog interesa i na kraju malo komšijskog petljanja („Dvije žlice „Vegete“) i eto ti problema.

Kad se u severnoj Srbiji sporazumeju kriminalno-politička oligarhija i ekstremna separatistička ideologija, bojim se da će i ovaj tekst možda biti predmet nekog pažljivog razmatranja od strane novih, tuđih vlasti.

Ako se tako što desi, pa mi na vrata zakucaju istražitelji Voleks-a (European Union rule of Law mission in Vojvodina – nešto kao Euleks na KiM) da bi me malko propitivali zbog čega sam u svojim tekstovima 2012-te godine ugrožavao državnost Vojvodine, sada odgovaram da u Novom Sadu i za takve pokušaje imamo leka. Ovde se kaže: „Pušku pa u Frušku!“

Ipak se nadam da do toga neće doći, ali kada se prema pitanjima od državnog i nacionalnog značaja ophodi sa dužnom pažnjom (kao što su npr. vlasti Hrvatske zatrle svako seme potencijalnog teritorijalnog prekrajanja neistorijskom organizacijom državne teritorije), onda kuknjava naših domaćih autonomaša na tuđim televizijama nije ni komarac ni muzika.

Međutim, ukoliko se strateška pitanja rešavaju na dnevno-politički način, onda je sasvim sigurno i izvesno da će HRT imati još (i to mnogo žešćih) uključenja iz Novog Sada, sa samo jednom porukom i poukom: „Razbiti Srbiju!“.

Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba