Jedan glas za pukovnika Apisa

Ministar bezgraničnog društvenog (socijalnog) resora i lično deklarisani „levičar“, bez vidnog povoda (jubilej rođenja, smrti ili sudskog rođenja - rehabilitacije) prizva nam čuvenog Dragutina Dimitrijevića Apisa. Razbudi mnjenje Srbije velikim imenom i otvori polemiku. Na „građanskoj“ (levičarskoj) strani („Peščanik“ i dr) otpočeše kazivanja o „zlikovcu“, „nacionalisti“, konzervativnom i militantnom „kraljeubici“, a na okruglim stolovima i u drugim medijima („Politika“ i dr) zauze se objektivniji, čak i stidljivo afirmativan sud o Apisu.

Upita li se iko ima li istinski danas takvih kakvim Apisa opisuje njegov savremenik Slobodan Jovanović: častan oficir, srastao s narodom, veliki patriota, spreman na zavere, atentate i krv samo iz patriotizma i kad je bio uveren da je to korisno za narodne i državne interese? Čovek, sladokusac života koji ne žališe ni svoj ni život drugih radi otadžbine. Patriota do fanatizma.

Apis je za kratkoga života (41) ostavio ogroman trag među Srbima. Kao mlad zaverenik učestvovao je u smeni vladarskih dinastija. Trostruko ranjen (gardisti koji ga je ranio naredio je da u njega ispali sve metke ne bi li drugovi prošli) preživeo je ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića (za šta nije bio), kraljice Drage, predsednika vlade, ministra vojnog, „nesuđenih prestolonaslenika“ braće Lunjevica u Majskom prevratu (1903). Potom je legendom proizveden u glavnog zaverenika, što nije bio. Jedan je od osnivača tajne (po svom Ustavu i Poslovniku) oficirske organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ (1911) koju beogradski krugovi prozvaše „Crna ruka“. Ona se javno u listu „Pijemont“ (novčani prilog za osnivanje dao je i prestolonaslednik Aleksandar) zalagala za ujedinjenje južnoslovenskih naroda.

Do balkanskih ratova (1912) Apisov ugled u vojsci je izbio na prvo mesto. Tome je pogodovalo nemešanje kralja Petra I u državne poslove i Pašićeva usredsređenost na civilnu a ne na vojnu vlast. Kroz vojne strukture, „Ujedinjenje ili smrt“ je prvenstveno delovalo u Makedoniji, protiv njenog „mladoturčenja“. A povodom civilne i vojne uprave u Makedoniji dolazilo je u otvoren sukob sa Pašićem i vladom, što će Apis platiti kasnije.

U očekivanju protivturskog rata Apis je u ime Srbije pregovarao sa Arbanasima, pokušavajući da isposluje njihovu neutralnost. Posle jednog susreta sa Isom Boljetincem (Boletini, jedan od dvojice sa velikoalbanske zastave skoro spuštene na Stadion JNA) otrovan je mlekom, ali je opet čudom preživeo (prestolonaslednik Aleksandar mu je dobavio najboljeg nemačkog lekara). Zalečio se tek pred Prvi svetski rat. Taman da bude, opet glasinama, prozvan organizatorom Sarajevskog atentata (1914) i time, maliciozno, izazivačem rata.

Pre povlačenja vojske iz države, po zahtevu regenta Aleksandra, smenjen je sa dužnosti šefa Obaveštajnog odelenja Vrhovne komande i prebačen u Užičku vojsku (1915). To je početak njegovog kraja. Posle rukovođenja u pobedama na Kajmakčalanu i u Bitolju (1916), stavljen je pod istragu i pritvoren. Slobodu, koja je bila njegov životni ideal, više nije video.

Sa izmišljenim delom (nedokazani pucnji na Regentov automobil kod sela Ostrovo), lažnom optužnicom, iznuđenim svedocima (kasnije priznali laž), nameštenim (po naredbi generala Bojovića) prekim sudom, osuđen je na smrt (1917). Njegovo „sudsko umorstvo“ (S. Jovanović) je plod prljave politike, lične sujete i straha. Smrtno su ga se plašili tadašnji vlastodršci bez države, Pašić, Protić i regent Aleksandar, što mu je i presudilo.

Apis je bio protiv delimičnog (separatnog) mira sa Austro-Ugarskom smatrajući to kapitulacijom („vojni porazi se dadu popraviti, kapitulacija ne“), ali je tokom suđenja shvatio da je i on ulog tih pregovora. Pregovarači (Englezi, Austrijanci) su tražili Apisovu glavu kao srpsku garanciju, znajući da nam to nije prvi put (setimo se Karađorđa i Miloša). Nisu pomogle ni ostavke ministara, ni branjenje ostarelog vojvode Putnika, ni malobrojni apeli za pomilovanje, ni molba princa Đorđa (istog onog koga je Apis, posle jednog incidenta, primorao da se odrekne prestola u bratovu korist). Pomogao im je sam Apis potvrdivši, u tajnom „sudskom“ dokumentu, svoje učešće u Sarajevskom atentatu. Smatrao je da tako abolira Srbiju pred „velikim silama“, žrtvujući se za slobodnu budućnost nacije.

Sve ovo kazuje da takva ličnost nije za dnevnu potrošnju. Pogotovo ne doliči ministru iz male partije levičara (imenom socijalista) da u pomoć zove jednog od najvećih jugoslovenskih nacionalista i srpskih patriota. Apis samom svojom veličinom (makar je smatrali i mračnom) uvećava snagu nacije i daje samopouzdanje. Treba ga stoga ceniti izvan date politikantske i partijske potrebe. Bar jednim spomenikom u rodnoj prestonici.