Политички живот | |
Један глас за пуковника Аписа |
![]() |
понедељак, 16. новембар 2015. | |
Упита ли се ико има ли истински данас таквих каквим Аписа описује његов савременик Слободан Јовановић: частан официр, срастао с народом, велики патриота, спреман на завере, атентате и крв само из патриотизма и кад је био уверен да је то корисно за народне и државне интересе? Човек, сладокусац живота који не жалише ни свој ни живот других ради отаџбине. Патриота до фанатизма. Апис је за краткога живота (41) оставио огроман траг међу Србима. Као млад завереник учествовао је у смени владарских династија. Троструко рањен (гардисти који га је ранио наредио је да у њега испали све метке не би ли другови прошли) преживео је убиство краља Александра Обреновића (за шта није био), краљице Драге, председника владе, министра војног, „несуђених престолонасленика“ браће Луњевица у Мајском преврату (1903). Потом је легендом произведен у главног завереника, што није био. Један је од оснивача тајне (по свом Уставу и Пословнику) официрске организације „Уједињење или смрт“ (1911) коју београдски кругови прозваше „Црна рука“. Она се јавно у листу „Пијемонт“ (новчани прилог за оснивање дао је и престолонаследник Александар) залагала за уједињење јужнословенских народа. До балканских ратова (1912) Аписов углед у војсци је избио на прво место. Томе је погодовало немешање краља Петра I у државне послове и Пашићева усредсређеност на цивилну а не на војну власт. Кроз војне структуре, „Уједињење или смрт“ је првенствено деловало у Македонији, против њеног „младотурчења“. А поводом цивилне и војне управе у Македонији долазило је у отворен сукоб са Пашићем и владом, што ће Апис платити касније. У очекивању противтурског рата Апис је у име Србије преговарао са Арбанасима, покушавајући да испослује њихову неутралност. После једног сусрета са Исом Бољетинцем (Boletini, један од двојице са великоалбанске заставе скоро спуштене на Стадион ЈНА) отрован је млеком, али је опет чудом преживео (престолонаследник Александар му је добавио најбољег немачког лекара). Залечио се тек пред Први светски рат. Таман да буде, опет гласинама, прозван организатором Сарајевског атентата (1914) и тиме, малициозно, изазивачем рата.
Са измишљеним делом (недоказани пуцњи на Регентов аутомобил код села Острово), лажном оптужницом, изнуђеним сведоцима (касније признали лаж), намештеним (по наредби генерала Бојовића) преким судом, осуђен је на смрт (1917). Његово „судско уморство“ (С. Јовановић) је плод прљаве политике, личне сујете и страха. Смртно су га се плашили тадашњи властодршци без државе, Пашић, Протић и регент Александар, што му је и пресудило.
Све ово казује да таква личност није за дневну потрошњу. Поготово не доличи министру из мале партије левичара (именом социјалиста) да у помоћ зове једног од највећих југословенских националиста и српских патриота. Апис самом својом величином (макар је сматрали и мрачном) увећава снагу нације и даје самопоуздање. Треба га стога ценити изван дате политикантске и партијске потребе. Бар једним спомеником у родној престоници. |