Izborna monolitnost Demokratske stranke

Više nema nikakve sumnje, i poslednja nada da će se predstojeći izbori u Demokratskoj stranci odvijati i dalje po određenoj demokratskoj proceduri nakon usvajanja liste predloga za potpredsednička mesta definitivno je iščilela. Jasno je da je dostignuti nivo demokratske procedure u izborima unutar Demokratske stranke poništen i da je stav da ova dostignuta demokratska tradicija treba da se bude širi i u ostalim delovima društva danas zvuči isprazno i bez ikakvog stvarnog sadržaja.

I u ranijim izbornim ciklusima postajao je odlučujući uticaj lobiranja i dirigovanog glasanja, ali je barem poštovana elementarna demokratska procedura o većem broju kandidata i predlagačkom procesu koji nije bio do te mere podložan svemoćnom oligarhijskom lobiranju. U ovoj aktuelnoj kampanji za potpredsedničke funkcije jednostavno više ne postoji ni dosadašnje fingiranje određene demokratske procedure. Na delu je delovanje oligarhijskih lobija čiji je dogovor o podržavanju kandidata za potpredsednike obesmislio svaki pokušaj da se unutar Demokratske stranke sprovedu neposredni izbori na kojima bi učestvovalo članstvo stranke, što bi otvorilo prostor za ozbiljnu demokratsku i programsku reformu vladajuće partije. Ne postoji više ni pseudodemokratska forma , sada se lobiranje i dogovor delova stranačke nomenklature ogoljeno ispoljava kao neprikosnoveno i neupitno sredstvo za formiranje i oblikovanje stranačkih odnosa. Posebno je pitanje što se izričito zahtevalo da se dominantno oligarhijsko lobiranje odvija mimo javnosti i u strogo zatvorenom krugu. To je poseban paradoks , jer se Demokratska stranka na rečima neprestano zalaže za jačanje javnosti u radu i razvijanju kritičkog dijaloga u društvu ,ali to zalaganje ne važi kada su izbori u njenim redovima u pitanju.

Potrebno je održati stranačku monolitnost po svaku cenu i izbeći uvid javnosti u arkanske tokove stranačkog funkcionisanja. Čak se insistiralo na što zatvorenijem vođenju tzv. unutarstranačke kampanje kao da ne živimo u vremenu sve većeg uticaja javnosti na politički život.

Pred ovu stranačku skupštinu Demokratska stranka deluje kao sektaška organizacija u kojoj vladaju pravila jednopartijskog sistema. Potrebno je održati stranačku monolitnost po svaku cenu i izbeći uvid javnosti u arkanske tokove stranačkog funkcionisanja. Čak se insistiralo na što zatvorenijem vođenju tzv. unutarstranačke kampanje kao da ne živimo u vremenu sve većeg uticaja javnosti na politički život. Stroga zatvorenost oligarhijske kampanje samo je još jedan dokaz da je Demokratska stranka izgubila svoj osnovni demokratski potencijal i da se sve više pretvara u stranku odbrane status kvoa, a samim tim i isključive odbrane svoje vladajuće pozicije. Više kao gorka šala zvuče reči poslanika DS Srđana Milivojevića: „Ja volim izbore unutar Demokratske stranke zbog te neizvesnosti koju nose, ali i zbog standarda koji nameću ostalim učesnicima u političkom životu Srbije. Ovi drugi izbori mnogo su manje neizvesni. Tu se već godinama zna ko će pobediti, Demokratska stranka naravno.“

Upravo je protekla kampanja pokazala da DS ne postavlja više demokratske standarde, već da je učinjen veliki korak unazad i da je oživljena najgora praksa plebiscitarnosti i dirigovanog predlaganja i lobiranja. Bahatost i cinizam u politici su prvi znak da se vladajuća stranka sve više zatvara u sebe i u odbranu postojećeg stanja jer nema snage da izađe iz svog sigurnog zabrana u kome će na osnovu direktiva prosleđenih opštinskim odborima obaviti to „neizvesno“ glasanje kao u vreme postojanja ćorave kutije. Sama činjenica da pojedini potpredsednički kandidati imaju obezbeđenu podršku gotovo svih opštinskih odbora ukazuje na dobro naštimovanu i razrađenu lobističku tehnologiju koja poništava samu suštinu izbora jer je na delu svojevrsna farsa i princip aklamacije i lobističkog plebiscita. Od demokratskog procesa i odlučivanja nije ostala ni senka, samo je konačno srušena i raspršena nada da je došlo u protekloj deceniji do toliko potrebne demokratske izmene postojećeg tvrdokornog stranačkog obrasca u kome i dalje vlada neprikosnoveni princip vođe i podaništva. Naprotiv, ovi predstojeći dirigovani delegatski izbori u DS samo potvrđuju pobedu stranačke oligarhije koja je ovu političku organizaciju pretvorila u pouzdano sredstvo za obavljanje ne samo stranačke trgovine.

Bahatost i cinizam u politici su prvi znak da se vladajuća stranka sve više zatvara u sebe i u odbranu postojećeg stanja jer nema snage da izađe iz svog sigurnog zabrana.

Posledica ovakvog lobističkog dogovaranja je sve očitiji nedostatak kritičkog dijaloga, strateškog mišljenja i novih ideja i ljudi u našem ukupnom stranačkom životu. Iako nas u suprotno uverava široko podržana jedina kandidatkinja za potpredsednicu DS Jelena Trivan. „Jedina smo stranka koja ima rešenje za budućnost i političku strategiju za deceniju unapred. Izborno nadmetanje sigurno neće doneti nemir u redove DS.“ Međutim iz ovih stavova možemo videti kako funkcioniše preovlađujuća podanička politička svest koja je u toj meri ideologizovana i posunovraćena da je izgubila svaki kontakt sa realnim životom. Samo je važno da izborno nadmetanje ne unosi nemir, da se ne talasa, da se ne čuje neki kritički ili opominjući glas. Jer treba samo verovati da mudro i monolitno rukovodstvo ima strategiju za razvoj Srbije u sledećih dest godina, a da pri tome tu čudotvornu političku panaceju niko do sada nije ni video, a kamoli učestvovao u demokratskoj raspravi o glavnim strateškim pitanjima.

Šta je najteža posledica ovakvog jalovog ideologizovanja? Posledice su pogubne po sam demokratski potencijal i strukturu Demokratske stranke, ali i celog našeg društva, a ogledaju se u preovlađujućem potiskivanju i negiranju kritičkog dijaloga, kritičke misli i razvoja stvarnog i komplesnog strateškog mišljenja. Na političkom i stranačkom poprištu ostali su samo poslušnici, aparatčici i klimoglavci koji su uvek spremni da podrže i ideološki obrazlože svaku mudru i dalekosežnu odluku stranačkog rukovodstva i neprikosnovenog stranačkog vođe. Ideološka uniformnost nesumnjivi je znak intelektualne stagnacije, ocenio je istoričar H. T. Roper, i upravo smo svedoci da se u DS može jasno prepoznati duboka intelektualna stagnacija i to bez njenog ikakvog jasnog ideološkog određenja i usmerenja. Jer Demokratska stranka više nema ni konstantni ideološki profil, bez obzira na to što njeni funkcioneri sve češće govore o skretanju ulevo ili se navikavaju da pripadaju levici. To je zanimljiv paradoks u našem političkom životu, da se vladajuća stranka u kojoj su sad najbogatiji ljudi odjednom okreće levici i idejama socijalne pravde. Nema više skretanja udesno, već se vladajuća stranka pozicionira kao socijal-demokratska iako u stvarnom političkom i socijalnom životu ovakvo političko opredeljenje nema nikakvo uporište. To je jedna u nizu političkih marketinških akrobacija jer Demokratska stranka nema snage da jasno odredi svoj politički profil koji bi se otvorio prema idejama socijal-demokratije, posebno što i ona danas preživljava veliku krizu političkog identiteta i teško pronalazi odgovore na izazove savremenog sveta.

Zar iko ozbiljan može da zamisli političke barone Demokratske stranke kao pripadnike savremene levice. Ona danas ima veoma ozbiljan problem koji se sastoji u nemogućnosti kritičkih orijentisanih intelektualca, kojih još uvek ima u njenim redovima, da pokrenu ozbiljan proces preispitivanja provlađujuće poražavajuće političke prakse vladajuće partije i artikulišu stvarnu alternativu kao odgovor na sve veće socijalne i političke izazove pred kojima se Srbija danas nalazi. Sve veći broj nezaposlenih i siromašnih ne predstavlja statističku činjenicu, već najveći problem ovog društva koji se ne može rešavati najavljivanjem desetogodišnje stranačke strategije i dirigovanim glasanjem na izbornoj skupštini.

Ideološka uniformnost nesumnjivi je znak intelektualne stagnacije, ocenio je istoričar H. T. Roper, i upravo smo svedoci da se u DS može jasno prepoznati duboka intelektualna stagnacija i to bez njenog ikakvog jasnog ideološkog određenja i usmerenja.

Tokom ove pseudoizborne kampanje u Demokratskoj stranci saznali smo da u njoj postoji i desnica. I u nju je svrstan kandidat za potpredsedničku funkciju koji nema podršku dobro sinhronizovanih opštinskih odbora, već je nastupao bez pokroviteljstva stranačke oligarhije koja se nevoljno našla na levom političkom spektru. Očigledno je da se danas u desnicu unutar Demokratske stranke svrstavaju oni koji istrajavaju na odbrani i zastupanju elementarnih nacionalnih interesa, srpskog nacionalnog identiteta i tradicije. Jer Demokratska stranka se sve više približava koncepcijama tzv. građanskih i liberalno-demokratskih krugova koji nastoje da rešavanje srpskog nacionalnog pitanja potisnu na marginu, a sve u ime vođenja evro atlantske politike.

Insistiranje na monolitnosti je prvi pouzdani znak slabosti i nemoći jedne stranke, a ne njene snage i to je pravo predvorje nadolazećeg izbornog poraza, bez obzira na to što njeni funkcioneri istrajno obećavaju nove izborne pobede i deceniju neprikosnovene vladavine.