Izbori u DS - Nova generacija i staro lobističko nasleđe

Izborima za predsednika i članove stalnog sastava Gradskog odbora Demokratske stranke završena je posle godinu dana od gubitka parlamentarnih i predsedničkih izbora još jedna etapa konsolidacije nove rukovodeće nomenklature u ovoj političkoj organizaciji. Iako se nakon izborne skupštine tvrdilo da je konačno završen proces unutarstranačkih demokratskih reformi, očigledno je da se u oligarhijskom ustrojstvu i funkcionisanju u Demokratskoj stranci nije ništa ozbiljnije i dalekosežnije promenilo. I o tome svedoče i ovi izbori za beogradski odbor koji su pokazali svu tvrdokornost uspostavljenih klijentelističkih i oligarhijskih odnosa koji su glavna brana u revitalizaciji ove stranke. Pri tome se i dalje posebno ističe da su neposredni izbori i više kandidata u DS-u vrhunac ostvarene demokratičnosti u našem stranačkom životu. Zaboravlja se da neposredni stranački izbori nisu nikakav poseban politički cilj već su oni samo demokratsko sredstvo koje omogućuje da se ostvaruju demokratski principi i aktivira stranačko članstvo koje je već duže vreme apsolutno marginalizovano i bez ikakvog realnog uticaja na vođenje i ostvarivanje stranačke politike.

Protekla unutarstranačka kampanja za ove izbore u Gradskom odboru DS pokazala je svu ograničenost procesa reformi i nedostatak njene dublje i radikalnije demokratizacije. Na delu je i dalje zatvorenost oligarhijskih i klijentelističkih struktura, što se moglo videti i u načinu na koji se kroz postojeću stranačku nomenklaturu favorizovao predstavnik tzv. Nove generacije DS, kandidat cele jedne generacije koja ne sme da dozvoli da promene u ovoj stranci stanu, a pri tome su oni najvažniji garant da će se ostvarivati dalje reformisanje delovanja i unutrašnje organizacije. I to sve ostaje na nivou prigodnih izbornih obećanja, a unutrašnji život stranke je sveden na učvršćivanje postojeće stranačke oligarhije. Koliki je uticaj i značaj prednosti koji jedan od kandidata dobija kada se javlja kao predstavnik rukovodeće stranačke strukture, pokazuju i unutarstranačke analize koje su pružile uvid da je prednost predstavnika Nove generacije B. Božovića jedan prema tri, i to među čelnim ljudima opštinskih odbora koji imaju odlučujuću ulogu u stranačkom lobiranju i u opredeljivanju stranačkog članstva. I ne samo to, bilo je sasvim očigledno da je nekadašnji predsednik omladine DS dobio njihovu bezrezervnu podršku, ali je takođe jasno da je posle „velikodušnog“ odustajanja Šapića iz izborne trke (imao je podršku 13 oštinskih odbora i pre nego što je njegova kandidatura ušla u proceduru) postao kandidat Dragana Đilasa i sadašnjeg stranačkog rukovodstva.

Sve ostalo je bila rutinska i toliko puta viđena politička predstava organizovanja neposrednih stranačkih izbora na kojima je kandidat vladajuće stranačke nomenklature imao na raspolaganju dobro uigranu lobističku strukturu u opštinskim odborima i demokratskoj omladini koja bi trebalo da predstavlja tu spasonosnu Novu generaciju DS. Ali ne radi se o novoj generaciji već o starim i oprobanim metodama unutarstranačkog lobiranja koje po već dobro uhodanom političkom receptu sprovode aktivisti demokratske omladine, jer oni su uvek služili da obave lobistički posao za novog stranačkog vođu i uspostavljanje i učvršćivanje njegove nomenklature.

Tako smo dobili samo privid neposrednih izbora, a u suštini na delu su i dalje one iste paukove mreže stranačke oligarhije, ali sada samo podmlađene. Jasno je da se Nova generacija DS regrutuje iz postojeće strukture partijskih aparatčika koji su samo izraz nemoći DS da menja svoj dosadašnji način delovanja u kojem su favorizovana poslušnost i vernost stranačkom vođi, a izostajao je demokratski dijalog i kritički pristup koji je bio i ostao nepoželjan jer se radi o vajnim kritizerima, kako to voli da kaže novi predsednik DS. Ni godinu dana nakon gubitka izbora DS nije uspela da dalekosežnije i temeljnije menja svoju unutrašnju strukturu, jasno se ideološki profiliše, povrati svoje biračko jezgro i stvori uslove za svoju moralnu i političku obnovu kao osnovni uslov za vraćanje poverenja građana.

Ovi neposredni izbori za rukovodstvo GO Beograda pokazali su sav ograničeni domet „reformi“ u DS i nisu pružili valjane dokaze da su jedina demokratska stranka u ovoj zemlji, kako to vole da neprestano ponavljaju njeni reformisani funkcioneri. Jer posle dvadeset godina od uvođenja višestranačkog sistema mi i dalje imamo stranke koje funkcionišu više kao političke sekte nego kao demokratski ustrojene organizacije.

Portparolka DS Aleksandra Jerkov (koja je postavljena na to mesto uz drastično kršenje stranačkog statuta) je izjavila da se DS ponosi time što članovi direktno biraju predsednika gradskog odbora, ali suština je u tome da li su stvoreni jednaki uslovi za ravnopravno učešće kandidata u izbornoj trci u situaciji kada se kandidat Nove generacije javlja kao favorizovani predstavnik stranačkog rukovodstva i predsednika stranke. Zato je i svaki drugi kandidat trčao već unapred izgubljenu trku, što uostalom pokazuju i rezultati neposrednih izbora, koji kao da su već unapred bili jasno i predvidljivo projektovani i određeni.

Jedna od glavnih okosnica kampanje predvodnika cele jedne Nove generacije u DS bilo je zalaganje da stranku menja članstvo, a ne funkcioneri. "Ljudi su glavni resurs i najveći kapital DS, naročito mladi, stručni, školovani i obrazovani. Njima se ne može komandovati iz centra, oni nisu spremni da slušaju direktive. DS je ta koja ima šansu da unutar svojih redova razvije istinske principe deliberativne demokratije. Samo iz iskrene i argumentovane rasprave mogu da proiziđu najbolja rešenja za narod i državu. Prva i osnovna promena je da članstvo preuzme stranku“.

Bilo bi dobro da nam je pružen bilo kakav primer kada su predstavnici Nove generacije (funkcioneri i članstvo demokratske omladine) pokazali na delu da im se ne može komandovati iz centra i da nisu spremni da slušaju direktive, ali i koje su to kritičke rasprave oni pokrenuli. Situacija je upravo suprotna, upravo su predstavnici ove tzv. Nove stranačke generacije bili glavna udarna pesnica i tehnička i lobistička podrška u unutarstranačkim sukobima i „biranju“ novog stranačkog vođe, kome su bezrezervno odani dok im on obezbeđuje prohodnost u redove stranačke nomenklature. Oni su više neka vrsta političkog inkubatora iz koga izlaze podobni i odani stranački kadrovi. I ovi izbori su jasno pokazali svu ograničenost ovakvog pristupa, bili su više izraz svojevrsne generacijske segregacije i nesputane političke demagogije nego što su stvoreni uslovi za održavanje neposrednih demokratskih izbora u jednakim i regularnim uslovima.

Sama činjenica da je od 27.325 članova na izbore izašlo više od 10.000 (trećina članstva – nešto više od procenta koji je i određen pravilnikom o sporovođenju neposrednih izbora) jasno pokazuje da je članstvo DS u dubokoj apstinenciji i da su neophodne mnogo radikalnije promene u unutrašnjem ustrojstvu DS-a kako bi članstvo zaista bilo u prilici da preuzme i menja stranku. Ovi izbori samo su jasno pokazali koliko je Demokratska stranka daleko od prevazilaženja i razgrađivanja svog dominantnog oligarhijskog principa u njenom političkom funkcionisanju. O tome svedoče i stavovi Tamare Tripić koja je podnela ostavku na funkciju sekretara Demokratske stranke.“Ne pamtim da se ikada tako otvoreno kršila procedura i zlopotrebljavala stranka.Dok stranka beleži istorijski loš rezultat u Zemunu, rukovodstvo se ne bavi uzrocima i razlozima izbornog neuspeha nego kako da dobije podobnog predsednika beogradskog odbora. Funkcije unutar stranke postale su jedina tema i dok gubimo izbore na svim stranama u DS mesecima traje borba za pozicije“.

Osiguravanje dobijanja podobnih stranačkih funcionera je i dalje glavni cilj koji dominira u funkcionisanju ove stranke, a upravo su tako forsirana i podržavana podobnost, prilagodljivost, odanost, nezameranje, nedostatak kritičkog dijaloga, bahatost i klijentelizam i doveli Demokratsku stranku do izbornog poraza. Nevolja je u tome što se ovakvo političko delovanje nastavlja i ono neće moći da otvori prostor za suštinske demokratske reforme koje bi ovu stranku vratile njenim izvornim principima i demokratskim i moralnim načelima. A to je jedini način da se povrati izgubljeno poverenje građana, a ne fingiranje neposrednih izbora u kojima se već unapred zna ko će osvojiti ubedljivu većinu.

Predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas je nedavno izjavio: „Članovi DS kada izlaze u javnost trebalo bi manje da kritikuju stranku. Mnogi još ne mogu da prihvate da sam ja na čelu DS“. Ovako intoniran stav pokazuje do koje mere ide nespremnost da se prihvati demokratski dijalog, ali i neshvatanje značaja kritičkog pristupa u funkcionisanju i izgradnji demokratskih odnosa u našem stranačkom životu. Verovatno će nakon izbora kandidata Nove generacije za predsednika Gradskog odbora DS u Beogradu njeni predstavnici pokazati spremnost da sada sa još većim žarom rade na prihvatanju i afirmaciji Dragana Đilasa kao neprikosnovenog stranačkog vođe.