Politički život | |||
Igmanska inicijativa Borisa Tadića |
četvrtak, 14. januar 2010. | |
Predsednik Republike Srbije Boris Tadić poželeo je pre nekoliko dana da nam demonstrira državničko umeće preuzimanja odgovornosti za donošenje teških i dalekosežnih odluka koje nemaju trenutnu većinsku podršku građana. On smatra da će njegov predlog o donošenju rezolucije o Srebrenici, kao deo ispunjavanja naših međunarodnih i evropskih obaveza, s vremenom poslužiti za umekšavanje tvrdokornog i remetilačkog srpskog hroničnog nacionalizma. „Političari su ti koji moraju da preuzmu odgovornost za takve teške istorijske i političke odluke jer ih zbog toga građani i biraju na izborima, a onda ih na sledećim izborima nagrađuju i kažnjavaju“, obrazlaže Tadić ovu očigledno iznuđenu političku inicijativu. U prošloj izbornoj kampanji predsednik Boris Tadić nikada u obraćanjima biračima nije pomenuo mogućnost donošenja skupštinske rezolucije o Srebrenici i za tu inicijativu svakako nije dobio podršku građana, a kasnije ni parlamenta. Osnovna ideja predsednika Srbije sadržana je u njegovoj tvrdnji da nam samo politika koja podrazumeva prethodno odavanje pošte žrtvama drugih naroda otvara mogućnost da možemo da pomenemo i naše žrtve i tražimo poštovanje za njihovu patnju i stradanja. Kao da prvo treba da se kvalifikujemo priznavanjem naše krivice i tako zaslužimo jedinstvenu priliku da se pomenu i osude zločini počinjeni i nad srpskim narodom. Pored preuzimanja odgovornosti za nepopularne političke poteze, u opisu posla svakog političara, a posebno ozbiljnog državnika jeste nastojanje da se u političkom delovanju zastupaju principi doslednosti i elementarne političke načelnosti. U predlogu donošenja rezolucije o Srebrenici očigledan je nedostatak političke odgovornosti i doslednosti. U isto vreme kada je u Banjaluci pokrenuo ovu inicijativu predsednik Republike je podsetio da se već izvinio građanima Hrvatske, ali i Bošnjacima i Albancima za zločine koji su u ime Srbije činili neki pripadnici srpskog naroda. „Ponovo to činim, jer verujem da ne samo u vreme verskih praznika treba da uputimo izvinjenje jedni drugima, zbog zločina koji je u naše nacionalno ime neko činio u prošlosti. Bio bih srećan kada bi takvo izvinjenje bilo upućeno i srpskom narodu. Samo kada razumete tuđu muku i kada budete u stanju da se uživite u tuđu muku i nevolju imate i sposobnost da poštujete sebe i svoju žrtvu“, ističe predsednik Srbije. I kakve je rezultate postigao ovakav postupak izvinjavanja? Do sada nikakve. Naprotiv, i dalje se još većom snagom i u Bosni i Hrvatskoj insistira na kolektivnoj krivici srpskog naroda a svako nastojanje da se progovori o žrtvama srpskog naroda proglašava se za pokušaj relativizacije zločina počinjenih u ime srpskog naroda. To je već toliko puta ponovljena ideološka mantra, kojoj se sada otvoreno pridružuje predsednik Republike ispunjavajući kriterijume Igmanske inicijative da nikada ne koriste argumente tipa a šta oni nama čine, već da svoju osudu rezervišu za odgovorne u sopstvenim redovima, očekujući s pravom od drugih, sličnih njima, da na isti način postupe u ovoj sredini. Ovo je zakasneli pokušaj predsednika Republike Srbije da konačno stekne status balkanskog Vilija Branta. Međutim, šta je moguća politička pozadina ovako nepotrebno isforsirane političke inicijative? U njoj možemo prepoznati trag izbornog marketinga i pokušaj da se otvori prostor za čvršću saradnju i podršku tzv. građansko liberalne Srbije i prihvatanje njenih ideoloških postulata o značaju suočavanja srpskog naroda sa prošlošću kao glavnim uslovom za demokratsku konsolidaciju srpskog društva u kome još uvek preovladava zloslutni nacionalizam, ksenofobija i zatvorenost. Jedino kad Srbi konačno priznaju i prihvate kolektivnu krivicu za raspad zajedničke države i zločine počinjene u građanskom ratu, onda će moći da brane i sopstvene žrtve. Očigledno je reč o političkoj proceni da bi na sledećim izborima glasovi građanske i liberalno demokratske Srbije mogli biti od presudne važnosti i zato je potrebno doneti rezoluciju o Srebrenici kao glavni ustupak mogućem koalicionom partneru Liberalno demokratskoj partiji, čiji je predsednik nedavno izjavio da Srbija tužaka Hrvatsku i poštapa se žrtvama iz Jasenovca. „Mi smo ovom tužbom praktično sebi uskratili pravo da postavimo pitanje zašto nam se to u Hrvatskoj desilo“, kaže mogući politički partner u novoj vladajućoj koaliciji. Pozivanje na rezoluciju o Srebrenici, koju je Evropski parlament u Strazburu usvojio 15. januara, samo je opravdanje za ovaj očigledni zaokret u nacionalnoj politici Demokratske stranke i Borisa Tadića. Ova nova predsednička inicijativa poručuje nam da pored toga što Demokratska stranka nema konzistentnu i jasno profilisanu politiku u mnogim oblastima (socijalni položaj građana, privatizacija, poreska politika, socijalna pravda), nema ni doslednu nacionalnu politiku, već se kreće između dva politička klatna – nacionalnog i građanskog. U analizi holandske nevladine organizacije „Srebrenica Historical Project“ iznete su kritičke ocene rezolucije Parlamenta u Strazburu. „Rezolucija Evropskog parlamenta nepravilno masakr od najviše 8000 osoba tretira kao zločin koji je po značaju i težini ravnopravan sa holokaustom šest miliona Jevreja tokom Drugog svetskog rata. To predstavlja neprihvatljivo relativizovanje i minimiziranje jednog pravog genocida koji se stvarno dogodio na tlu Evrope tokom 20. veka, i koji je od svih prihvaćen kao neosporan. Pri tome, Evropski parlament nepravedno ignoriše žrtve srpskog naroda u i oko Srebrenice u trogodišnjem periodu rata pre jula 1995. godine i on upadljivo propušta da identifikuje počinioce tih okrutnih zločina. Ova notorna nedoslednost rezoluciju Evropskog parlamenta lišava svakog privida moralne ozbiljnosti i samim tim Narodnoj skupštini Republike Srbije onemogućava da joj se pridruži.“ Upravo je reč o moralnoj problematičnosti inicijative da se donošenje rezolucije o Srebrenici predstavlja kao osnovni uslov da se progovori o zločinima počinjenim nad srpskim narodom. Ovu dilemu neće ublažiti ni donošenje dve odvojene rezolucije. To je samo još jedno svedočanstvo o dubokim podelama koje postoje i opstaju u našem društvu. |