Ideološka kapitulacija DS-a

Predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović je na konvenciji ove stranke u Novom Sadu rekao da ova organizacija neće naći svoju sreću u ratu sa Borisom Tadićem i Demokratskom strankom. Bez obzira na to što u svojim sve neobuzdanijim i razobručenijim nastupima vodi neku vrstu političkog rata niskog intenziteta upravo protiv ove stožerne stranke vladajuće koalicije, on ima dovoljno političke fleksibilnosti i pragmatičnosti da u potpunosti ne zatvori mogućnost postizborne koalicije upravo sa Demokratskom strankom.

Osnovno je pitanje da li će Demokratska stranka naći svoju sreću u izbegavanju da se jasno odredi prema političkoj ideologiji Liberalno-demokratske partije. Već je postalo pravilo da se vladajuća partija ne izjašnjava o sve ekstremnijim ispadima predsednika LDP svodeći svoja reagovanja na uzgredne izjave svojih funkcionera, da se radi o pravu na slobodu mišljenja i da tome ne treba pridavati veću pažnju. Očigledno je da jasnog određenja nema, što se svakako da tumačiti time da se LDP može nadati koaliciji sa DS koja je spremna da stvara novu vladajuću većinu i sa onim strankama koje ruše temeljna određenja ustava, a i dosadašnje proklamovane državne i nacionalne politike. U pitanju je osnovni postulat naše savremene politike, a ogleda se u nužnosti održavanja politike stabilnosti, funkcionisanja sistema, formiranja najsvrsishodnije i najpragmatičnije vlade.

Kada je ovaj državni razlog u pitanju, onda nije slučajno da sve češće možemo čuti kako naši političari ponavljaju svoju omiljenu mantru da u politici nikad ne reci nikad i to je univerzalna odstupnica za rušenje svih osnovnih načela demokratske politike i poništavanje same suštine političke delatnosti u kojoj mora postojati neki korpus ideja svojstvenih određenom političkom ili ideološkom poduhvatu. Ako u spoljnoj politici imamo crvene linije održanja naše državne i nacionalne politike zar onda nije normalno očekivati da crvene linije načelnosti moraju da funkcionišu i u ostvarivanju unutrašnje politike ili je na našoj političkoj i stranačkoj buvljoj pijaci sve na prodaju, u šta smo se mogli već u velikoj meri uveriti. Tako Demokratska stranka sve više gubi mogućnost i priliku da jasno obeleži politički prostor u kome nema mesta za stranke koje svojim delovanjem ruše osnovne principe državne i nacionalne politike, bez obzira na to što se pozivaju da su upravo one fundamentalni faktor u evropskim integracijama i modernizaciji Srbije. Ali ako se na obeležavanju 22-godišnjice obnavljanja rada Demokratske stranke kaže da će ova stranka biti na vlasti sve dok Srbiju ne uvede u Evropsku uniju onda se u stvari šalje poruka da je već stvoren apsolutni politički alibi da se pod firmom ostvarivanja proevropske politike stvaraju najbizarniji i najneprincipijelniji politički savezi pa i održavanje koalicije sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine i sve izvesniji ulazak u politički savez sa Liberalno demokratskom partijom. U ovom slučaju se samo primenjuje već oprobani recepti „uspešne“ beogradske i vojvođanske koalicije u kojima je ostvaren gotovo idiličan politički brak između DS, SPS, LDP i LSV iako se u Beogradu ne radi o vođenju politike kako to uporno tvrdi gradonačelnik Dragan Đilas, kao da su njega na sednici Skupštine grada izabrali nezavisni i nepolitički odbornici, a ne poslušni vojnici partije koju upravo i čine ovu dobitničku političku koaliciju.

Ako Demokratska stranka ne reaguje na poslednje u nizu političkih egzibicija, neargumentovanih tvrdnji i najprizemnijih politikantskih floskula mogućih postizbornih koalicionih partnera, onda se može izvući sasvim očekivan zaključak da se DS slaže sa ovakvim tvrdnjama (uz prigodna ograđivanja) svojih sadašnjih i budućih političkih saveznika na mesijanskom poslu uvođenja Srbije u Evropsku uniju. Evo samo nekoliko najvažnijih primera. Nenad Čanak: “Vojvodina je nastala nakon revolucije 1948, a Srbija (tek) na Berlinskom kongresu 1878. i to je samo jedan od argumenata da zaslužimo veću samostalnost i svoje pravosuđe i policiju, odnosno zakonodavnu i izvršnu vlast. Mora tačno da se izračuna bez čega je sve Vojvodina ostala u prethodne dve decenije i to joj se mora vratiti, a Vojvođani i Vojvođanke moraju biti obeštećeni za sve izgubljeno. Mi smo bili federalna jedinica sa svojom zakonodavnom, sudskom i izvršnom vlašću, imali smo Predsedništvo i vrhovni sud, a sada treba da smo presrećni što smo u situaciji da nam ovde ostanu sve pare od pecaroških dozvola.“. Čedomir Jovanović: „Vidim Liberalno demokratsku partiju u sledećoj vladi jer se samo tako Srbija može fundamentalno promeniti. Iz ovog živog blata neće nas izvesti demokrate, jer smo u njemu zbog njihovih slabosti. Srbija je uvek stradala zbog toga što nije bila sposobna da razume Bosnu i da doprinese onoj vrsti razvoja Bosne koji je neophodan kako problemi te Bosne ne bi uništili samu Srbiju. Tačno je Republika Srpska je napravljena i na genocidu. Na srebreničkom genocidu, na etničkom čišćenju nezabeleženom u Evropi posle Drugog svetskog rata. To nije ona crkva koja okuplja naše porodice na slavi, nije ona crkva zbog koje mi provodimo Badnje veče u društvu svoje dece, to nije ona crkva kojoj se radujemo kad idemo na krštenja svoje dece to je samo jedan mutant pogrešne politike koja je uništila sve i došla do nas ovde. Eto nas danas u 2012. godini na Novosadskom keju gde je mala razlika između odnosa crkvenih velikodostojnika prema gradonačelniku Novog Sada u odnosu na ono što se 1941. godine dešavalo na tom keju.“

Žarko Korać: „Nije dakle reč samo o kompenzaciji za Kosovo, nego i o naknadnoj istorijskoj potvrdi teze da raspad Jugoslavije nije proizveo srpski narod već da su srpskom narodu navodnu uskraćena ona prava koja su imali drugi narodi u bivšoj Jugoslaviji, a to je da formira državu u onim granicama koje on smatra pravednim, a koje nikad nisu bile specifikovane osim u Šešeljevim govorima.“

Nakon ovako formulisanih stavova očigledno je da se ne može nastaviti politika oličena u izjavi predsednika Političkog saveta DS-a Dragoljuba Mićunovića da će ova stranka sastaviti i narednu vladu jer je njen koalicioni kapacitet najveći a sitne nesporazume treba otkloniti i svi sa kojima se programski približavaju mogu naći u jednoj širokoj koaliciji. Nikada i ni u kom slučaju ne treba reći nikad, jer u stvarnosti se okolnosti menjaju.

U ovako formulisanom stavu Dragoljuba Mićunovića možemo videti da će Demokratska stranka biti i dalje spremna da koristi svoj najveći koalicioni kapacitet i to bez obzira na to što mogući a i sadašnji koalicioni partneri svojim političkim delovanjem i ideološkim opredeljenjima ruše osnovne principe na kojima počiva ili je nekad počivala politika Demokratske stranke. Ali od svega što je Demokratska stranka nekada predstavljala kao politička organizacija zasnovana na jasnim demokratskim i moralnim načelima ostala je pseudomesijanska ideja o nužnosti ostanka na vlasti sve dok Srbija ne uđe u Evropsku uniju, a za ostvarivanje ovakve misije nužni su pragmatični politički i ideološki kompromisi bez obzira na sitne nesporazume: Republika Srpska kao genocidna tvorevina, negiranje državne politike na Kosovu i Metohiji, optuživanje Srbjie kao remetilačkog faktora u regionu, predstavljanje Srbije kao zemlje zatrovane nacionalizmom i ksenofobijom, proglašavanje Srpske pravoslave crkve za izvorište srpskog nacionalizma, stalno optuživanje Srbije da nije spremna da prizna svoju ulogu u „agresiji“ na Bosnu i Hrvatsku i nedostatak volje za suočavanje sa prošlošću i zločinima učinjenim u njeno ime.

I objavljivanje novih istraživanja biračkog tela kojima se govori o stalnom rastu LDP-a jasan su nagoveštaj da se naša javnost priprema na sve izvesniji ulazak ove stranke u novu vladu zajedno su reformisanim socijalistima jer uvođenje Srbije u Evropsku uniju je upravo ostvarivanje glavnog „ideala“ naših sadašnjih političkih aktera da u politici nikada ne treba reći nikad. Ideje, moralna načela, demokratski principi, programska opredeljenja i čestitost, sve to spada u arsenal prevaziđene politike jer samo promenjene okolnosti postaju glavni stožer za oblikovanje naše savremene politike i društvenog života.

Demokratska stranka je bez obzira na svoj veliki koalicioni kapacitet izgubila ono što je najdragocenije u politici – da svojim idejama i programskim opredeljenjima stvara i održava politički legitimitet svoje politike, ali sada se odvija transfer legitimiteta na LDP kao jedinog ishodišta istinskog evropejstva i modernizatorstva u Srbiji. Bolju sudbinu Demokratska stranka nije ni zaslužila jer je održanje na vlasti po svaku cenu postalo sudbinsko pitanje. A kada se dođe u takvu situaciju onda se radi tog „svetog“ cilja ne bira saveznik.