Ideologija autonomaštva – antievropska i antisrpska

Ideja vojvođanskog autonomaštva brižljivo je gajena tokom razdoblja socijalističke Jugoslavije od strane vladajućeg partijskog establišmenta, kako bi, pored ostalih instrumenata svojevrsne ideološke lepeze, i njome bila gašena mogućnost razbuktavanja srpske nacionalne misli.

Kada su mehanizmi koji su držali Srbiju i srpski narod u stanju hibernacije, krajem osamdesetih godina prošlog veka, popustili, ideja vodilja vojvođanskih autonomaša postao je dosledan opozicioni status naspram režima Slobodana Miloševića.

U poslednjoj fazi, nakon pobede demokratskih snaga u Srbiji, činilo se da će vojvođansko pitanje napokon naći model koji zadovoljava sve strane. No, s obzirom na to da su se lideri dosovskih stranaka prema ovom problemu odnosili na isti način kao i prema drugim temama, odlaganjem hvatanja u koštac sa njim i guranjem pod tepih nedovršenih rešenja, vojvođansko autonomaštvo i danas, u danima kada nastaje ovaj tekst, nastoji da se politički profiliše i zadrži neophodnu energiju za bitisanje unutar biračkog tela.

Danas zagovornici autonomije Vojvodine pokušavaju svoju potrebu postojanja opravdati sličnim tendencijama u Evropi, namerno ili slučajno zaobilazeći faktor zvani nacija unutar tih gibanja, jer im on ne ide u prilog. Naime, u samoj suštini regionalnih problema nekih evropskih država (Španija, Velika Britanija, Belgija, Italija, a u novije vreme priključila se ovoj grupi i Ukrajina) jeste relacija između nacija unutar međunarodno priznate države. Koliko je ta relacija negativno obojena, toliko se problem regionalnog organizovanja određene države ističe. Problem Španije nije njena potreba za unutrašnjim prekomponovanjem u smislu decentralizacije, već problematična relacija između većinskog naroda i ostalih, manjih, poput Katalonaca. Ista matrica se pojavljuje na Ostrvu između većinskih Engleza i Škota, u Italiji u odnosu većinskog naroda na Venecijance, ili u Ukrajini u odnosu Ukrajinaca i Rusa. Pa i u Belgiji je problem baziran na odnosu između Flamanaca i Valonaca, a ne na nekim drugim relacijama (selo – grad, radnici – kapitalisti, i slično).

Zagovornici autonomije Vojvodine, pa i njenog otcepljenja od matične države, svesno zaobilaze ovu činjenicu, jer ona ne ide u prilog rastakanju Srbije, čak naprotiv. Većinski narod u Srbiji je i većinski narod u Vojvodini, bez obzira na višedecenijski trud zagovornika autonomije da stvore novu naciju, takozvane Vojvođane.

U ovom smislu se ne može porediti Vojvodina čak ni sa Kosovom i Metohijom, upravo zbog činjenice da nezavisnost Kosova podržavaju Albanci, koji stoje naspram većinskog naroda u državi Srbiji, od kojeg nastoje da se odvoje i za to dobiju puno međunarodno priznanje.

Kada bi se čvrsta NATO ruka makar za trenutak podigla iznad Bosne i Hercegovine koju tvore tri nacije, svetlosnom brzinom bi se ova država podelila upravo na tri dela, svakako ne dajući ni promil mogućnosti da ta podela ide na dva, četiri ili više od toga, političkih entiteta. Znači, i ovde je sam temelj stvaranja posebne države nacija.

Lako se zaključuje da, po pravilu, sva panevropska politička gibanja koja se tiču takozvane regionalizacije država na prostoru ovog kontinenta u fundamentu imaju pitanje nacije, bez obzira na želju vojvođanskih autonomaša raznih boja da svoju anacionalnu srž oboje karakteristikama evrofilstva. Posmatrajući, dakle, politička kretanja u današnjoj Evropi, ta nastojanja u samoj praksi pokazuju apsurdnost takve teze. Njihova težnja da naciju gurnu u drugi ili treći plan, u osnovi je želja da sve što liči na srpstvo umanje, ako već ne mogu da dovedu do nepostojanja.

Mala digresija: Svaki vojvođanski autonomaš, po nepisanom pravilu, koristi latinicu u korespodenciji, gnušajući se ćiriličnog pisma jer ih on podseća na srpstvo. Takvih primera ima mnogo.

Zato je prilično jasno da je, u poređenju vojvođanskog autonomaštva sa savremenim evropskim političkim gibanjima, ova ideologija apsolutno neevropska, plemenska, ako ne i feudalna. Njena šizofrenost ogleda se u jednoj nelogičnosti: ako je osobi koja zagovara autonomiju Vojvodine Srbija mala jer je u duši evropejac, kako onda može, u istom tom trenutku, u istoj rečenici, Srbija da mu bude prevelika čim se zalaže za odvajanje jednog njenog dela.

Čak mu ni argument decentralizacije radi pravične fiskalne preraspodele novca iz budžeta ne ide u prilog, naročito ako se uzme u obzir činjenica da teritorija Srbije severno od Save i Dunava može da se preoblikuje stvaranjem tri, sa svojim pravima i obavezama, istorijska regiona: Srem, Banat i Bačka, i dve, zakonom uređene gradske oblasti (Novi Sad i Subotica).

Gde je tu prostor za Vojvodinu, sem ako je potreba za njenim postojanjem protkana željom za potkopavanjem srpske nacionalne države?