Да ли се Србија налази у Европи или у Евроазији, и може ли постати члан Евроазијског савета?

Питање из наслова текста свакако је трик-карактера, јер једини исправан одговор - уколико се говори о географском положају наше земље - гласи да се Србија налази и у Европи и у Евроазији, негирајући, на тај начин, тврдњу оних који упорно понављају да је Србија Европа и део Европе. Сама чињеница да је Србије део Евроазије већ указује и на друге правце њених интеграционих потенцијала и алтернативе које се не односе само на Европску унију.

С друге стране, целокупна површина евроазијске континенталне плоче, у политичко-етничко-религиозном смислу, могла би се поделити на три дела која се условно могу назвати Европа, Евроазија и Азија.

Јасно је да Азију (у горњем смислу) чине старе цивилизације Кине, Јапана, Индије, Арабије и Персије (Ирана) заједно са мањим политичким јединицама које се већ хиљадама година о њих ослањају: хималајске краљевине, Индокина, малајско-индонежански архипелаг, Филипини и известан део Океаније.

Европи припада територија западно од линије Финска-Пољска-Румунија/Мађарска-Хрватска.

Све између тога је Евроазија која је састављена од простора са словенским и туркијско-монголским етничким елементима.

Србија по готово свим озбиљним параметрима, по горњој подели, припада Евроазији, како религиозно (православно хришћанство), тако и етнички (словенство), али и историјски (осим, у извесној мери простора северно од Саве и Дунава). Евроазији, поред Срба, неупитно припадају и Бугари, Македонци, Црногорци, Руси са Белорусима и Украјинцима, као и целокупан муслимански лук од Монголије, преко бивших совјетских централноазијских република и Азербејџана, као и Грузије, Јерменије, до Турске и бошњачких територија у БиХ.

Када су у питању комшије попут Грка (без обзира на ортодоксно исповедање хришћанских догми), Албанаца и Румуна, аутор се не би усудио да их безрезервно сврста у евроазијски амбијент, док је за Хрвате потпуно јасно да припадају европском миљеу.

Евроазија је, дакле, природно станиште Србије, исковано у заједничком пореклу и историји са народима који деле овај простор. Срби су научили да живе са Турцима (макар то често било и болно), хранили су својим генима овај народ, а тај процес је текао и обрнуто, а сва та надградња калемила се на темељ вишемиленијумског словенства и заједничког духовног зидања са руским светом.

Због тога је српским националистима близак руски архетип: руски попови идентични су српским, руске литургије наликују српским, језик је готово исти, нарав руска, карактер, мане и врлине, саобразне су српској нарави и темпераменту. О личним именима и обрасцима презимена не би требало ни трошити речи – разлика је само у ономе што је српски национ преузео од народа са којима је био у интеракцији (Турци, Грци, Мађари, Немци...) током последњег миленијума.  

Са великим и утицајним нацијама Европе Срби нису имали контакте великог интензитета, опет ако се изузме простор Војводине и Славоније, па и овде су они Срби који су изгубили молитвену нит са православним словенством, са генерацијским протоком, претапали се у Хрвате.

Избор као у време Светог Саве

Данас је српска нација опет у ситуацији, као у време Светог Саве, да буде гранични камен између две цивилизације: католичко-протестантске и православне, као и између два света: европског и евроазијског. Уколико бисмо и данас бирали угледајући се на избор Светог Саве који је Србима даровао источноправославну саборност у наслеђе, једини логичан избор би био евроазијског карактера, оличен у политичку одежду Евроазијског савеза, било да се он политички заустави у далеким степама Казахстана, или се увеже са туркијско-монголским етницитетом.

Противници овог, у сваком смислу светосавског избора, мада за себе тврде да су модерних схватања, износе аргументе који не доликују чак ни осамнаестом веку. Они тврде да је српско биће далеко од Евроазије, да је део Европе, не схватајући да Евроазији припада већи део Балкана. Када се помиње Евроазија они мисле на Русију као да је до Русије некакав недефинисани празан простор, а када се помиње Европа, они рачунају километражу до хрватске или мађарске границе, иако је сваком јасно да је срце Европе много, много даље.

Чак и данас, када су Румунија, Бугарска и Грчка део Европске уније, Србија може да опстане као део Евроазијског савеза.

Они који тврде супротно као да не знају да се данас не путује бродовима као у 19. веку (мада је Британска империја и тада контролисала многе земље до којих се не путује бродом), да је Москва ближа Београду него Чеченији - да не помињемо Владивосток, да се данас путује возом мање од два дана до Москве са београдске железничке станице, а авионом свега неколико сати.

Они који тврде да Србија не може привредно-економски опстати у окружењу ЕУ нека објасне како је енклава Западног Берлина не само опстала у идеолошки непријатељском окружењу ДР Немачке, него се и економски супериорније развијала. Постоји и други пример из садашњег времена - руски грађани из Калињиградске енклаве не путују у Москву или било који други град Русије бродом, иако имају морску обалу, већ железницом или друмом преко територија земаља Европске уније. Све се данас решава међудржавним споразумима и добром вољом свих страна, поготово ако је једна од заинтересованих страна сила каква је Русија.

С друге стране, Србија има шта да извози у земље Евроазијског савеза (у првом реду Русију), а шта то може, у већој количини, да извезе у ЕУ? Сировине, као и свака колонија.

Противници Евроазије сматрају да је извозни пут Србије ка истоку далек, не објашњавајући како се кинеским извозницима исплати да у Европу, на још даљој релацији, извозе чак и шарафе, разне ђинђуве и сличне ситнице.

На крају, ако се политички простор од Атлантика до Владивостока данас дефинише као Велика Европа, и ако се саобразно подели Римске империје овај простор може поделити на Западно (Европска унија) и Источно (Евроазијски савез) царство, Срби као нација могу опстати само држећи се избора Светог Саве – а то је пут Истока. Они појединци у српском народу, који су кроз историју, одабрали Запад, католичанство, даривали су својим данашњим потомцима у наслеђе хрватску свест.

Коју ћемо ми националну свест оставити нашим потомцима ако данас одаберемо пут Запада, а не пут Светог Саве, идеју Мамона или истинитог Бога, идеју српства, породице, часног имена, или позападњачене декаденције, хомосексуализна и материјалистичке телесности без садржине?

Оно у шта ми данас верујемо постаће једног дана свет наших потомака.