Glas jednom mora i da se zasluži

Napisano je već mnoštvo tekstova o stvarnim političkim i društvenim posledicama proteklih opštih izbora. Ocene osciliraju od euforičnih naprednjačkih izjava kako je narod izabrao promene nakon drugog kruga predsedničkih izbora, do stava da je glavna pouka ovih izbora da je postojeća politička elita i stranačka oligarhija, kako vladajuća tako i opoziciona, izgubila legitimitet, te da poverenje u politiku i političare u našem društvu nikad nije bilo manje.

O tome najupečatljivije svedoči najmanji procenat izlaznosti građana u drugom krugu predsedničkih izbora, koji je, potencijalno, imao veliku motivacionu snagu jer je medijski i stranački predstavljen kao sudbonosni civilizacijski izbor Srbije o političkom putu u budućnosti. Ovakva, izrazito visoka aktivna apstinencija iznela je na svetlo dana duboku krizu demokratije i demokratskih institucija izazvanu koncentrisanjem i uzurpiranjem vlasti u rukama dosadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića. Tadić je svojim vanustavnim delovanjem urušavao osnovne republikanske i demokratske principe, što se jasno ogledalo u poništavanju principa i prakse podele vlasti, gušenju parlamentarizma i slobode medija, ali i u rastu političkog uticaja privrednih moćnika, te stvaranju monopola na tržištu i u javnosti. Korupcija je bujala i stvarao se novi sloj bogataša povezanih s vladajućom strankom, desilo se i duboko socijalno raslojavanje, uz snažan porast siromaštva.

Može se slobodno reći da su ovi izbori u Srbiji na izvestan način označili kraj politike kao ljudske delatnosti u kojoj važe demokratska i moralna načela, ali i najavili dominaciju nesputanog i preovlađujućeg uticaja pragmatičkog principa osvajanja ili odbrane vlasti bez obzira na ideološku konfuziju i elementarna demokratska načela. U našoj politici odavno nema nikakvih demarkacionih ideoloških ili programatskih crvenih linija jer je politika postala tek deo dobro uigrane mašinerije za osvajanje vlasti.

Tako se sada, kao najuspešniji političar, proglašava lider „reformisanih” socijalista, čija se politička doslednost ogleda u tome što će uvek naći puta i načina da pređe na stranu pobednika. Uzgred, u minuloj izbornoj kampanji Dačić nije pokazao ni elementarnu lojalnost koaliciji koja mu je omogućila političku revitalizaciju, već je vodio promiloševićevsku kampanju, kao da pripada opozicionom političkom korpusu. Tako je jedino on znatno politički profitirao, ostavljajući na čistini Demokratsku stranku da plati ceh koji je zajednički napravila njihova koalicija. Pokazalo se da su priče o reformisanim socijalistima najobičnije politikantske praznoslovice, jer socijalisti, jasno je, ništa nisu promenili iz vremena kada je Slobodan Milošević vodio tu partiju. Ovakvo predatorsko shvatanje politike najbolje i najpregnantnije izraženo je u stavu političko-privrednog funkcionera SPS Dušana Bajatovića da su „stranke samo firme za eksploataciju vlasti, a politika je matematika”.

To je dobro poznat obrazac političkog delovanja, a preuzeli su ga i dodatno usavršili Demokratska stranka i ostale naše partije, što je najogoljeniji i najbrutalniji izraz nultog stanja srpske politike, koje možemo prepoznati u izjavama većine stranačkih funkcionera. Izjava lidera najvažnijeg i u kampanji Demokratske stranke nedodirljivog lidera socijalista da je demokratska revolucija od 5. oktobra 2000. godine bila uzaludna, te da nije donela nikakve pozitivne rezultate, svojevrsna je osveta istorije. Demokratska stranka nije reagovala čak ni na to, verovatno da ne bi okrnjila svoj dragoceni koalicioni potencijal.

S druge strane, u toj izjavi postoji i gorko zrno istine, jer dvostruki poraz vladajuće stranke iznad svega je posledica i izraz izneveravanja osnovnih demokratskih ideja i republikanskih vrednosti i ideala, te velikog talasa razočaranosti i ogorčenosti koji je sada dominantan kod onog dela biračkog tela koje je duže od jedne decenije podgrejavalo nadu da će biti radikalno promenjen nasleđeni način partitokratske i autoritarne vladavine, te da će nastupiti vladavina prava, podela vlasti, snaženje javnosti i slobodnih medija, rešavanje teških i dramatičnih socijalnih problema nastalih nakon pljačkaške privatizacije, eliminisanje političkog uticaja tajkuna, kao i pravednija raspodela društvenog bogatstva.

Međutim, ideali i nade su potrošeni, pa se ne treba čuditi velikoj biračkoj apstinenciji, i to u redovima biračkog tela koje je bilo zaloga rušenja starog režima, koji je sada, kako vidimo, promenio obličje i pretvorio se u nešto bi se, uslovno, moglo nazvati demokraturom. Politički kredit trošen je nemilice. Demokratska stranka morala je doživeti težak izborni poraz. Boris Tadić je u izbornoj kampanji nekoliko puta pokretao pitanje svoje imovine, ali problem njegove kampanje nije bio u tome. Pitanje je glasilo: kolika je imovina njegove stranačke i funkcionerske svite i političke klijentele? U toku vladavine prodemokratskih i proevropskih stranaka od 2000. godine dramatično je smanjen i sužen demokratski potencijal našeg društva, a u oblasti političke kulture dobili smo preovlađujući i sve razorniji uticaj pragmatizma, gde su moguće i moralno prihvatljive sve političke kombinacije. Politička trgovina postala je tako glavna grana našeg političkog života. Tako je i stvoren zatvoreni partijsko-klijentelistički oligarhijski krug i nastavljen proces sve dubljeg i dramatičnijeg raslojavanja društva. Sada je očigledno da su se vladajuće političke elite, nakon ovih izbora, okrenule odbrani svojih stranačkih, ekonomskih i klijentelističkih interesa.

Osnovno pitanje ovih izbora bilo je na koji će se način artikulisati i kanalisati veliko nezadovoljstvo naših građana, a rezultati parlamentarnih izbora nisu dali jasan odgovor. Naime, očigledno je da Srpska napredna stranka nije uspela da zablista kao svetlo na kraju tunela socijalne krize u našem društvu, bez obzira na to što ima najviše poslanika u parlamentu.

Drugi krug predsedničkih izbora, istovremeno, pokazao je da je još uvek živa i delatna ideja da je suština demokratske vlasti u njenoj smenjivosti, mogućnosti obuzdavanja, u političkoj ravnoteži, ustavnosti, podeli i kontroli vlasti, te slobodnim medijima kao korektivu svake vlasti. Nećemo pogrešiti ako na ovu lestvicu vrednosti stavimo i neophodnost podsticanja kritičkog dijaloga i kritičke svesti. Velika apstinencija ima svoju aktivnu dimenziju i označava nultu poziciju naše demokratije, od koje se ne može odmaći bez suštinske revitalizacije temeljnih demokratskih načela i republikanskih vrlina. Optuživati bele listiće i intelektualce da su izneverili strateške evropske ideje vladajuće Demokratske stranke, i zanemarivati činjenicu da se, u očima birača, nanovo biralo manje zlo, ali da je ono ovog puta viđeno u protivničkom taboru – simptom je da je DS ostala zarobljena u svom oligarhijsko-klijentelističkom krugu, te da i dalje pluta u sopstvenom virtuelnom marketinškom svetu, oslonjena na već istrošenu političku harizmu svog stranačkog lidera.

Pri tom se pokazao i očigledan deficit u osmišljavanju nove političke alternative, koja će otvarati perspektive razvoja naše zemlje i suočavati se s najtežim izazovima realnog života, ne praveći pri tom trule politikantske kompromise sa strankama koje su na izborima pokazale da su više nego nelojalni saveznici. Da li se neko ozbiljno zapitao zašto je DS ostala bez podrške u intelektualnim slojevima, koji su nekad bili njena najveća snaga i prednost u političkoj borbi? Da li se neko zapitao koliko je sposobnih ljudi napustilo Demokratsku stranku proteklih godina i zašto je drastično smanjen njen intelektualni i idejni potencijal? Nije čudno što se ova stranka oslonila na nepostojeće sigurne glasove: na ovim izborima, pokazalo se, morao je da se zasluži glas ljudi koji su nekad bili biračko jezgro Demokratske stranke.

Zaboravilo se, uza sve, da mi nemamo stabilno biračko telo, jer se ono preliva od izbora do izbora, stvarajući difuznu i neizdiferenciranu političku scenu. DS se više ne može oslanjati ni na srednju glasu kao svoje glavno društveno uporište jer je srednja klasa u tranziciji gotovo uništena. Srećko Mihajlović je u svojim analizama izbora veoma jasno predočio šta su osnovni uzroci političkog poraza DS, kojeg ona tek postaje svesna:

„Demokrate su dobro prošle s obzirom na male vladavinske rezultate u protekle četiri godine. Kampanja nije imala temu, nije bilo javne rasprave, polemike (osim nešto malo o belim listićima). To je još jedan indikator intelektualne anoreksije naše političke klase. Nije bilo tako potrebnog uozbiljavanja politike, niti neophodne tematizacije partitokratije. Ima dosta elemenata kvarenja kampanje, plašenja naroda, povremeno prljave kampanje, usmerene ka zavođenju naroda, sentimentalizaciji izbora, estradizaciji i vašarizaciji.”

Praveći previše neprincipijelnih kompromisa, Demokratska stranka je urušavala svoju političku osnovu, težeći da obuhvati što širi krug biračkog tela koje joj nije blisko jer ne deli njene političke ideje i vrednosti. A u kampanji je demonstrirala medijski monopol, bahatost i osionost, gubljenje veze sa odbranom opštih socijalnih i društvenih interesa, obesmišljavanje parlamentarizma i narodne volje, negiranje podele vlasti, koncentraciju moći u predsedničkom kabinetu. Tako je postala glavni generator slabljenja demokratije u našem društvu, a samim tim otvorila je put ne samo obnovljenjem populizmu socijalista već i sopstvenom izbornom porazu. Zalaganja DS da se predstavi kao glavni borac protiv korupcije nisu dovoljno ubedljiva jer je ta stranka više bila u službi političkog marketinga nego što je imala stvarni politički značaj i doseg. U Demokratskoj stranci sada su najbogatiji ljudi u našoj zemlji, što najbolje govori o njenom izmenjenom socijalnom, a samim tim i stvarnom programskom profilu.

Činjenica da je Demokratska stranka izgubila i predsedničke i parlamentarne izbore donosi mnoge izazove jer je DS trebalo da bude politička snaga koja će garantovati stabilizaciju i konsolidaciju demokratije u srpskom društvu. Veliko je pitanje da li ta stranka sada ima snage i političke volje da se suoči s gubljenjem uticaja i slabljenjem svoje političke moći upravo u onim slojevima društva koji su bili njeno najsnažnije i najvitalnije uporište. Poraz u politici može biti lekovit samo kada se iz njega izvuku prave pouke. To predstoji i Demokratskoj stranci, koja što pre mora da započne dubok i sveobuhvatan proces beskompromisnog suočavanja s načinom na koji je do sada vodila politiku, te da reafirmiše kritički dijalog u svojim redovima i sprovede veliku kadrovsku smenu koja će joj obezbediti revitalizaciju.

Međutim, prve izjave stranačkih funkcionera ne ulivaju veliku nadu da će se u DS zaustaviti pogubni antiintelektualizam i izvući ozbiljne pouke iz teškog izbornog poraza. Naprotiv, nastavlja se sa izjavama koje vređaju elementarnu inteligenciju ljudi koji su u proteklom periodu podržavali tu partiju. Primer je ono što je rekla Jelena Trivan, koja za izborne rezultate tvrdi da ne predstavljaju Tadićev poraz:

„Imajući u vidu da je sve vreme poverenje u Tadića bilo neupitno, da niko, pa ni sam Nikolić nije verovao da Srbija može dobiti drugog predsednika, onda je, svakako, istina da nije izgubio Tadić, nego je tome doprinela ili stranka, koja nije uradila dobro svoj posao, ili opšte uverenje da Tadić pobeđuje, koje je uljuljkalo i građane i stranačke aktiviste, a rekla bih pomalo i opšti cinizam koji je obezvređivao važnost ovog izbora. Nažalost, najbolji od nas je platio tuđu cenu. Neuspeh na predsedničkim izborima ne predstavlja Tadićev poraz.”

Ovo je najizrazitiji primer do koje se mere u stranačkoj oligarhiji DS uvrežila bahatost, neodgovornost i osionost kao način političkog delovanja. Zato se s mnogo osnova može tvrditi da Demokratska stranka već dugo nije ona politička organizacija u kojoj su se poštovale i zastupale ideje i moralni principi njenih osnivača, jer je odlikuje odmakli proces antiintelektualizma i političke skleroze. DS je postala još jedna od firmi za eksploataciju vlasti, u kojoj je svemoćna partijska mašinerija važnija od razvijanja kritičkog dijaloga, afirmacije novih ideja i ljudi. U redovima te stranke, recimo, danas nema mesta za ideje Borislava Pekića, koji je jedan od naših najznačajnijih političkih mislilaca i zastupnika demokratije i građanskih sloboda. U Demokratskoj stranci danas se mora zaustaviti pogubni trend šaperizacije i trivanizacije politike i izvršiti temeljna demokratizacija unutrašnjih odnosa, razbiti njeno oligarhijsko ustrojstvo, sačiniti novi stranački program, reafirmisati uloga članstva, izvršiti promena Statuta i otkloniti sadašnje stanje gde se oko lidera stranke stvara klijentelistička svita koja urušava mogućnost unutarstranačkog kritičkog dijaloga i mišljenja. Mora se, takođe, pokrenuti proces utvrđivanja odgovornosti za izborni poraz i katastrofalno kadrovsko stanje. Jedino tako, ova stranka može da se obnovi kao intelektualna i politička snaga u kojoj više neće biti moguće da predsednik Političkog saveta, koji snosi najveću odgovornost što je stranka ostala bez intelektualnog potencijala (njegov osnovni zadatak jeste da okuplja i sabira intelektualne snage u stranci), upućuje kritiku intelektualcima koji tobože nisu shvatili šta je suština politike:

„Svi ti silni mudraci snose deo odgovornosti za izborni rezultat. Meni je žao što ljudi ne vole Aristotela. On je rekao: 'Za dobru državu potrebni su nam dobri građani, a da bi građani bili dobri, neophodna je dobra država.' To je abeceda politike i meni je žao što politikanti to ne razumeju. I u tom pogledu beli listići nisu nikakav demokratski stav, to je stav ogorčenja, nezadovoljstva. Ne bi trebalo da se ljute i da budu 'razmaženi', već da shvate da postoje građanske obaveze ako želimo dobro društvo.”

Zaista je teško razumeti da Dragoljub Mićunović nije našao za shodno da prvo pođe od svog primera, te da svoje dugogodišnje poslaničko mesto ustupi nekom novom članu stranke, nego nam, umesto toga, daje savete kralja Ibija da treba menjati narod, u kome nema dobrih građana koji će uvek birati manje zlo podržavajući večite kandidate Demokratske stranke. A suštinsko pitanje jeste zašto Demokratska stranka nije uspela da napravi dobru državu, zasnovanu na demokratskim i republikanskim vrednostima, gde bi bile stvorene institucije i ostvareni demokratski principi kako bi se menjala politička kultura i stasavali politički punoletni i dobri građani. Ovi izbori su jasna i nedvosmislena poruka Demokratskoj stranci da je došlo vreme za velike kadrovske, programske i organizacione promene, te da njena budućnost zavisi od toga na koji će način prihvatiti i realizovati ovaj zahtev vremena pred kojim se danas nalaze naša politika i društvo.