Политички живот | |||
Глас једном мора и да се заслужи |
уторак, 29. мај 2012. | |
Написано је већ мноштво текстова о стварним политичким и друштвеним последицама протеклих општих избора. Оцене осцилирају од еуфоричних напредњачких изјава како је народ изабрао промене након другог круга председничких избора, до става да је главна поука ових избора да је постојећа политичка елита и страначка олигархија, како владајућа тако и опозициона, изгубила легитимитет, те да поверење у политику и политичаре у нашем друштву никад није било мање. О томе најупечатљивије сведочи најмањи проценат излазности грађана у другом кругу председничких избора, који је, потенцијално, имао велику мотивациону снагу јер је медијски и страначки представљен као судбоносни цивилизацијски избор Србије о политичком путу у будућности. Оваква, изразито висока активна апстиненција изнела је на светло дана дубоку кризу демократије и демократских институција изазвану концентрисањем и узурпирањем власти у рукама досадашњег председника Републике Бориса Тадића. Тадић је својим вануставним деловањем урушавао основне републиканске и демократске принципе, што се јасно огледало у поништавању принципа и праксе поделе власти, гушењу парламентаризма и слободе медија, али и у расту политичког утицаја привредних моћника, те стварању монопола на тржишту и у јавности. Корупција је бујала и стварао се нови слој богаташа повезаних с владајућом странком, десило се и дубоко социјално раслојавање, уз снажан пораст сиромаштва. Може се слободно рећи да су ови избори у Србији на известан начин означили крај политике као људске делатности у којој важе демократска и морална начела, али и најавили доминацију неспутаног и преовлађујућег утицаја прагматичког принципа освајања или одбране власти без обзира на идеолошку конфузију и елементарна демократска начела. У нашој политици одавно нема никаквих демаркационих идеолошких или програматских црвених линија јер је политика постала тек део добро уигране машинерије за освајање власти. Тако се сада, као најуспешнији политичар, проглашава лидер „реформисаних” социјалиста, чија се политичка доследност огледа у томе што ће увек наћи пута и начина да пређе на страну победника. Узгред, у минулој изборној кампањи Дачић није показао ни елементарну лојалност коалицији која му је омогућила политичку ревитализацију, већ је водио промилошевићевску кампању, као да припада опозиционом политичком корпусу. Тако је једино он знатно политички профитирао, остављајући на чистини Демократску странку да плати цех који је заједнички направила њихова коалиција. Показало се да су приче о реформисаним социјалистима најобичније политикантске празнословице, јер социјалисти, јасно је, ништа нису променили из времена када је Слободан Милошевић водио ту партију. Овакво предаторско схватање политике најбоље и најпрегнантније изражено је у ставу политичко-привредног функционера СПС Душана Бајатовића да су „странке само фирме за експлоатацију власти, а политика је математика”. То је добро познат образац политичког деловања, а преузели су га и додатно усавршили Демократска странка и остале наше партије, што је најогољенији и најбруталнији израз нултог стања српске политике, које можемо препознати у изјавама већине страначких функционера. Изјава лидера најважнијег и у кампањи Демократске странке недодирљивог лидера социјалиста да је демократска револуција од 5. октобра 2000. године била узалудна, те да није донела никакве позитивне резултате, својеврсна је освета историје. Демократска странка није реаговала чак ни на то, вероватно да не би окрњила свој драгоцени коалициони потенцијал. С друге стране, у тој изјави постоји и горко зрно истине, јер двоструки пораз владајуће странке изнад свега је последица и израз изневеравања основних демократских идеја и републиканских вредности и идеала, те великог таласа разочараности и огорчености који је сада доминантан код оног дела бирачког тела које је дуже од једне деценије подгрејавало наду да ће бити радикално промењен наслеђени начин партитократске и ауторитарне владавине, те да ће наступити владавина права, подела власти, снажење јавности и слободних медија, решавање тешких и драматичних социјалних проблема насталих након пљачкашке приватизације, елиминисање политичког утицаја тајкуна, као и праведнија расподела друштвеног богатства. Међутим, идеали и наде су потрошени, па се не треба чудити великој бирачкој апстиненцији, и то у редовима бирачког тела које је било залога рушења старог режима, који је сада, како видимо, променио обличје и претворио се у нешто би се, условно, могло назвати демократуром. Политички кредит трошен је немилице. Демократска странка морала је доживети тежак изборни пораз. Борис Тадић је у изборној кампањи неколико пута покретао питање своје имовине, али проблем његове кампање није био у томе. Питање је гласило: колика је имовина његове страначке и функционерске свите и политичке клијентеле? У току владавине продемократских и проевропских странака од 2000. године драматично је смањен и сужен демократски потенцијал нашег друштва, а у области политичке културе добили смо преовлађујући и све разорнији утицај прагматизма, где су могуће и морално прихватљиве све политичке комбинације. Политичка трговина постала је тако главна грана нашег политичког живота. Тако је и створен затворени партијско-клијентелистички олигархијски круг и настављен процес све дубљег и драматичнијег раслојавања друштва. Сада је очигледно да су се владајуће политичке елите, након ових избора, окренуле одбрани својих страначких, економских и клијентелистичких интереса. Основно питање ових избора било је на који ће се начин артикулисати и каналисати велико незадовољство наших грађана, а резултати парламентарних избора нису дали јасан одговор. Наиме, очигледно је да Српска напредна странка није успела да заблиста као светло на крају тунела социјалне кризе у нашем друштву, без обзира на то што има највише посланика у парламенту. Други круг председничких избора, истовремено, показао је да је још увек жива и делатна идеја да је суштина демократске власти у њеној смењивости, могућности обуздавања, у политичкој равнотежи, уставности, подели и контроли власти, те слободним медијима као корективу сваке власти. Нећемо погрешити ако на ову лествицу вредности ставимо и неопходност подстицања критичког дијалога и критичке свести. Велика апстиненција има своју активну димензију и означава нулту позицију наше демократије, од које се не може одмаћи без суштинске ревитализације темељних демократских начела и републиканских врлина. Оптуживати беле листиће и интелектуалце да су изневерили стратешке европске идеје владајуће Демократске странке, и занемаривати чињеницу да се, у очима бирача, наново бирало мање зло, али да је оно овог пута виђено у противничком табору – симптом је да је ДС остала заробљена у свом олигархијско-клијентелистичком кругу, те да и даље плута у сопственом виртуелном маркетиншком свету, ослоњена на већ истрошену политичку харизму свог страначког лидера. При том се показао и очигледан дефицит у осмишљавању нове политичке алтернативе, која ће отварати перспективе развоја наше земље и суочавати се с најтежим изазовима реалног живота, не правећи при том труле политикантске компромисе са странкама које су на изборима показале да су више него нелојални савезници. Да ли се неко озбиљно запитао зашто је ДС остала без подршке у интелектуалним слојевима, који су некад били њена највећа снага и предност у политичкој борби? Да ли се неко запитао колико је способних људи напустило Демократску странку протеклих година и зашто је драстично смањен њен интелектуални и идејни потенцијал? Није чудно што се ова странка ослонила на непостојеће сигурне гласове: на овим изборима, показало се, морао је да се заслужи глас људи који су некад били бирачко језгро Демократске странке. Заборавило се, уза све, да ми немамо стабилно бирачко тело, јер се оно прелива од избора до избора, стварајући дифузну и неиздиференцирану политичку сцену. ДС се више не може ослањати ни на средњу гласу као своје главно друштвено упориште јер је средња класа у транзицији готово уништена. Срећко Михајловић је у својим анализама избора веома јасно предочио шта су основни узроци политичког пораза ДС, којег она тек постаје свесна: „Демократе су добро прошле с обзиром на мале владавинске резултате у протекле четири године. Кампања није имала тему, није било јавне расправе, полемике (осим нешто мало о белим листићима). То је још један индикатор интелектуалне анорексије наше политичке класе. Није било тако потребног уозбиљавања политике, нити неопходне тематизације партитократије. Има доста елемената кварења кампање, плашења народа, повремено прљаве кампање, усмерене ка завођењу народа, сентиментализацији избора, естрадизацији и вашаризацији.” Правећи превише непринципијелних компромиса, Демократска странка је урушавала своју политичку основу, тежећи да обухвати што шири круг бирачког тела које јој није блиско јер не дели њене политичке идеје и вредности. А у кампањи је демонстрирала медијски монопол, бахатост и осионост, губљење везе са одбраном општих социјалних и друштвених интереса, обесмишљавање парламентаризма и народне воље, негирање поделе власти, концентрацију моћи у председничком кабинету. Тако је постала главни генератор слабљења демократије у нашем друштву, а самим тим отворила је пут не само обновљењем популизму социјалиста већ и сопственом изборном поразу. Залагања ДС да се представи као главни борац против корупције нису довољно убедљива јер је та странка више била у служби политичког маркетинга него што је имала стварни политички значај и досег. У Демократској странци сада су најбогатији људи у нашој земљи, што најбоље говори о њеном измењеном социјалном, а самим тим и стварном програмском профилу. Чињеница да је Демократска странка изгубила и председничке и парламентарне изборе доноси многе изазове јер је ДС требало да буде политичка снага која ће гарантовати стабилизацију и консолидацију демократије у српском друштву. Велико је питање да ли та странка сада има снаге и политичке воље да се суочи с губљењем утицаја и слабљењем своје политичке моћи управо у оним слојевима друштва који су били њено најснажније и највиталније упориште. Пораз у политици може бити лековит само када се из њега извуку праве поуке. То предстоји и Демократској странци, која што пре мора да започне дубок и свеобухватан процес бескомпромисног суочавања с начином на који је до сада водила политику, те да реафирмише критички дијалог у својим редовима и спроведе велику кадровску смену која ће јој обезбедити ревитализацију. Међутим, прве изјаве страначких функционера не уливају велику наду да ће се у ДС зауставити погубни антиинтелектуализам и извући озбиљне поуке из тешког изборног пораза. Напротив, наставља се са изјавама које вређају елементарну интелигенцију људи који су у протеклом периоду подржавали ту партију. Пример је оно што је рекла Јелена Триван, која за изборне резултате тврди да не представљају Тадићев пораз: „Имајући у виду да је све време поверење у Тадића било неупитно, да нико, па ни сам Николић није веровао да Србија може добити другог председника, онда је, свакако, истина да није изгубио Тадић, него је томе допринела или странка, која није урадила добро свој посао, или опште уверење да Тадић побеђује, које је уљуљкало и грађане и страначке активисте, а рекла бих помало и општи цинизам који је обезвређивао важност овог избора. Нажалост, најбољи од нас је платио туђу цену. Неуспех на председничким изборима не представља Тадићев пораз.” Ово је најизразитији пример до које се мере у страначкој олигархији ДС уврежила бахатост, неодговорност и осионост као начин политичког деловања. Зато се с много основа може тврдити да Демократска странка већ дуго није она политичка организација у којој су се поштовале и заступале идеје и морални принципи њених оснивача, јер је одликује одмакли процес антиинтелектуализма и политичке склерозе. ДС је постала још једна од фирми за експлоатацију власти, у којој је свемоћна партијска машинерија важнија од развијања критичког дијалога, афирмације нових идеја и људи. У редовима те странке, рецимо, данас нема места за идеје Борислава Пекића, који је један од наших најзначајнијих политичких мислилаца и заступника демократије и грађанских слобода. У Демократској странци данас се мора зауставити погубни тренд шаперизације и триванизације политике и извршити темељна демократизација унутрашњих односа, разбити њено олигархијско устројство, сачинити нови страначки програм, реафирмисати улога чланства, извршити промена Статута и отклонити садашње стање где се око лидера странке ствара клијентелистичка свита која урушава могућност унутарстраначког критичког дијалога и мишљења. Мора се, такође, покренути процес утврђивања одговорности за изборни пораз и катастрофално кадровско стање. Једино тако, ова странка може да се обнови као интелектуална и политичка снага у којој више неће бити могуће да председник Политичког савета, који сноси највећу одговорност што је странка остала без интелектуалног потенцијала (његов основни задатак јесте да окупља и сабира интелектуалне снаге у странци), упућује критику интелектуалцима који тобоже нису схватили шта је суштина политике: „Сви ти силни мудраци сносе део одговорности за изборни резултат. Мени је жао што људи не воле Аристотела. Он је рекао: 'За добру државу потребни су нам добри грађани, а да би грађани били добри, неопходна је добра држава.' То је абецеда политике и мени је жао што политиканти то не разумеју. И у том погледу бели листићи нису никакав демократски став, то је став огорчења, незадовољства. Не би требало да се љуте и да буду 'размажени', већ да схвате да постоје грађанске обавезе ако желимо добро друштво.” Заиста је тешко разумети да Драгољуб Мићуновић није нашао за сходно да прво пође од свог примера, те да своје дугогодишње посланичко место уступи неком новом члану странке, него нам, уместо тога, даје савете краља Ибија да треба мењати народ, у коме нема добрих грађана који ће увек бирати мање зло подржавајући вечите кандидате Демократске странке. А суштинско питање јесте зашто Демократска странка није успела да направи добру државу, засновану на демократским и републиканским вредностима, где би биле створене институције и остварени демократски принципи како би се мењала политичка култура и стасавали политички пунолетни и добри грађани. Ови избори су јасна и недвосмислена порука Демократској странци да је дошло време за велике кадровске, програмске и организационе промене, те да њена будућност зависи од тога на који ће начин прихватити и реализовати овај захтев времена пред којим се данас налазе наша политика и друштво. |