Eh ta Evropa, ili moj rođak iz Brisela

Pre nekoliko dana sam, u ničim izazvanoj kancelarijskoj analizi, prevideo i utvrdio da Srbija 9. decembra 2011. godine neće dobiti ulaznicu za čekanje u redu pred stražarskom kućicom briselske konfederacije.

Pitaće se neko zašto nisam napisao tekst, i time ovekovečio svoju dobru procenu, ali priznajem da sam imao pametnija posla od javnog iskazivanja onoga što znaju i slute svi koji su završili prvi razred osnovne škole.

Eh, ta Evropa.

Biće pošteno prema konzumentu ovog teksta da se odmah legitimišem kao pobornik rešenja EU u oblastima koje se tiču privatnih prava pojedinaca i kompanija, te vrhunskih dometa Evopske komisije i Suda EU, u domenu zaštite konkurencije i slobodnog tržišnog nadmetanja.

Da ne pominjem činjenicu da su mnoge države članice daleko premašile standarde u navedenim segmentima delovanja, i da su primeri odličnog funkcionisanja pravne države, naročito u članicama sa Zapada, uveliko u samom svetskom vrhu po svojoj jednostavnosti i efikasnosti.

Međutim, pravila o slobodi preduzetništva, dostupnosti obrazovanja, zaštite potrošača i tsl. ulaze u krug tzv. privatnog prava, i ona su rezervisana uglavnom (sa par izuzetaka) za državljane i pravna lica sa teritorije EU. Za nas, susede iz bivših Osmanskih kolonija, ta prava i standardi ne važe, pa kad se evropske birokrate pojave pred našom publikom, vrlo brzo se skida maska tolerancije, a olovka u ruci se zamenjuje bičem i pripremljenim zakonima koje je samo potrebno prevesti sa engleskog.

Dakle, Evropska unija je za svoje majka, a za nas upravnica doma za siročad, pa kad mi kao Oliver Tvist[1] zakukamo da smo „još gladni“ tada umesto dodatne kašike posne kaše, dobijemo preko usta zbog nepristojnosti.

I kao što sam maločas hvalio pojedina dostignuća Evropske kvazidržave, tako ću u nastavku ovog pregleda, kroz nekoliko nespornih činjenica, ukazati na to da su nam nekoliko uticajnih država EU otvoreni neprijatelji, što sledstveno ukazuje na to da su Srbija i Srbi od strane briselskih činovnika prokuženi, te da će članstvo u EU dobiti, eventualno Republika Beogradski Pašaluk, i to tek kad pruži dovoljnu autonomiju SAO Grocka i Vrčin.

Prva činjenica se odnosi na priznanje Tači Republike za državu od strane 22 države EU. Prvi logičan zaključak jeste da su to države koje nam ugrožavaju teritoriju, i pokušavaju da naprave ono što je Francu Jozefu i A. Hitleru polazilo za rukom u periodu ne dužem od 4 godine.

Druga činjenica se odnosi na to da su i ostalih 5 država članica EU koje nisu priznale Tačikistan kao državu, sasvim uredno, bar do sada ispunjavale svoje obaveze u organima Unije, i glasale za sve izveštaje uključujući i Izveštaj Evropske Komisije o napretku Kosova iz oktobra ove godine[2].

U navedenom izveštaju se (kao i u svim prethodnim) naša pokrajina tretira kao potpuno nezavisna država i subjekat u odnosima sa EU, te je i nama i njima jasno da je za Berlin, Pariz i London priča oko otimanja teritorije nesporna i konačna. I badava dolaze grčki, španski i rumunski političari i prave se da su nam prijatelji, kada se zna da oni dolaze zbog Baskije i sličnih problema. Svima je jasno, tu prijateljstva nema, a Špance bih podsetio da su na bombama namenjenim Srbiji 1999. godine, ispisavali „Bueno“ (Dobro). Ovog vizuelnog ulepšavanja raketa se jako dobro sećam, lično sam gledao na drugom programu španske nacionalne televizije.

Treća nesporna i neporeciva činjenica i istina jeste da EU i većina država članica, intenzivno, i za sada pritajeno, radi na tome da moja malenkost, u dogledno vreme promeni državljanstvo u npr. vojvođansko.  Sad će neko da polemiše da sam paranoik, da preterujem, da je Kosovo drugačije, tek može se svašta pričati i osporavati moje pisanije, ali se vrlo dobro sećam da je Šandor Egereši u oktobru 2008. godine Nacrt Statuta APV prvo odneo na analizu i blagoslov u Brisel.

Ovaj nesvršeni pravnik uspeo je u samo tri dana oktobra 2008 godine, da se sastane sa više otvorenih protivnika mog naroda, pa kao stanovnik AP Vojvodine (a tu sam i rođen, ako je nekom bitno) otvoreno sumnjam da je radio u interesu građana koje formalno predstavlja.

Tako je 07.10.2008. godine u Briselu na međunarodnoj Konferenciji „Dunav – reka evropske budućnosti“ izjavio bez pardona:

„Vojvodina je demokratska, evropska regija koja je integrisana u evropski sistem regiona i koja promoviše i ostvaruje aktivnu politiku regionalne saradnje“[3].

Ja imam nešto utisak da je Vojvodina srpska regija, a da je u evropske sisteme regionalne saradnje integrisana ni manje ni više nego država čiji je nesporni deo. A koliko je Srbija integrisana u EU, čuli smo 9. 12. 2011. godine, kada nam je rečeno „NE“ sa velikim N, i opaskom iz pesme estradnog umetnika Željka Joksimovića pod nazivom „Dođi sutra“.

Ali da nastavimo sa briselskim severnosrbijanskim vratolomom, uz jednu značajnu napomenu. Da ne bude zabune, gospodina Egerešija ne kritikujem zbog nacionalne pripadnosti, već samo i isključivo zbog neslaganja sa politikom koju vodi i predstavlja.

Navedeni gospodin predsednik skupštine je, odmah nakon gore citirane izjave, dana 8. 10. 2008. godine bio u radnoj poseti Evropskom parlamentu, i na odvojenim sastanacima razgovarao sa evropskim poslanicima Doris Pak, Ištvanom Sent-Ivanjijem, Čaba Tabajdijem, kao i sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju Jelkom Kacinom[4].

Egereši i Jelko Kacin su „razgovarali o značaju usvajanja novog Statuta AP Vojvodine, koji pruža mogućnost daljeg razvijanja Vojvodine kao moderne, građanske i evropske regije, unutar Republike Srbije“[5].

Kao što je poznato, Skupština APV je dana 15. 10. 2008. godine usvojila Predlog statuta, koji je Egereši toliko hvalio svojim (bogami ne i mojim) briselskim prijateljima. Međutim, ubrzo se desilo nešto zbog čega je Egereši i čitava pokrajinska garnitura morala da podnese ostavku. Naime, u novembru 2009. godine je Stutut vraćen skupštini APV na „pravno-tehničku redakciju“, sve zbog nemogućnosti da isti bude usvojen i potvrđen u Narodnoj skupštini R. Srbije[6].

Znači, te subotnje večeri, 7. 11. 2009. godine, Šandor Egereši je predsedavao sednici skupštine na kojoj je predlog, koji je „poturao pod nos“ svim našim osvedočenim protivnicima u Briselu, izmenjen u nizu odredbi. Tako su poslanici u suštini razmatrali  zaključak Izvršnog veća Vojvodine koji je predviđao promenu 11 članova teksta Predloga Statuta AP Vojvodine usvojenog 13 meseci ranije.

Tek, promenjena je uvodna odredbe Statuta po kojoj „Vojvodina predstavlja sastavni deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora Srednje Evrope", pa je Vojvodina, pred Egerešijevima očima postala definisana kao „autonomna pokrajina građana i građanki koji u njoj žive u sastavu Republike Srbije i kao region koji neguje evropske vrednosti“.

Pet poslanika Lige socijaldemokrata Vojvodine, nije podržalo predložene izmene statuta, napustili su sednicu i odbili su da po drugi put raspravljaju o ovom dokumentu, dok je zamenik predsednika LSV, Bojan Kostreš, par nedelja pre skupštinske rasprave izjavio: „Želimo da sačuvamo naše pravo na različitost i da imamo glavni grad“[7].

Zbog čega toliko poređenje situacije na Jugu sa situacijom na Severu (da kažem, u mom kraju)? Očigledno zbog toga što isti političari iz Berlina, isti činovnici iz Brisela i isti „preokretaši“ iz naših redova imaju vrlo slične poglede povodom Kosmeta, pa je za očekivati da će im stavovi i po pitanju prekodunavskih teritorija biti usaglašeni.

To ukazuje na činjenicu da nas tek čekaju evropske „dobronamerne“ sugestije o regionalizaciji, a potom i packe zbog „nacionalno motivisanih incidenata“, koji u budućnosti mogu biti veštački izazvani i medijski pokriveni.

Zato i strahujem i pitam se:

Da li ću nekog septembra neke godine biti na barikadi na mostu u Beški, braneći da mi kola i stvari pregleda vojvođanski carinik, a neki novi Čeda ili Vuk (ili Boris) će mi poručiti da time sprečavam evropski put UŽASA (Uža Srbija) i tražiti od mene da se zarad pristupanja Evro-nemačkoj Uniji odreknem onoga što su naši preci oslobodili u novembru 1918?

Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba