DSS između progona i predizborne propagande

Kada je pre godinu i po dana jedan sudski izvršitelj pošao da izvrši presudu Vrhovnog suda, isprečio mu se vladika južnobanatski, Nikanor i poručio mu da je SPC jača od Vrhovnog suda, a da je Vrhovni sud mlađi od Crkve[1]. Budući da se oko vladike okupilo i mnoštvo sveštenika i nešto naroda, sudska odluka nije ni do danas izvršena. Bio je to spor oko nekog stanarskog prava, ili prava na neku imovinu. Sve u svemu, nit` manjeg povoda, nit` jačih reči. Ali do dana današnjeg, koliko nam je poznato, ta odluka Vrhovnog suda nije sprovedena, a spisak institucija, ustanova i pojedinaca koji su od suda "stariji i jači" sve je duži. Da pomenemo i Čedomira Jovanovića koji je 2001. godine rekao: "Kakva god odluka Saveznog ustavnog suda bila, mi ćemo u zavisnosti od interesa građana kreirati svoju buduću politiku"[2]. Naglasak je, reklo bi se, na onoj ličnoj zamenici u prvom licu množine. Od tad, ili još ranije, od suđenja Brozu u Bombaškom procesu 1928, kada se on pozivao na „sud sopstvene partije“, taj naglasak selio se samo sa prvog lica jednine, na prvo lice množine, ili obratno.

Sedam decenija kasnije, tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević najavio je da će saslušati Vojislava Koštunicu, Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića u okviru pretkrivičnog postupka u vezi sa ispitivanjem političke pozadine atentata na Zorana Đinđića[3]. Mogao je tužilac da im uruči pozive, a ne govori ništa, ali bi se opet, kao i ovako, od svega napravila senzacija, a mediji bi donosili presude i brojali godine robije pozvanima. Istovremeno, isti mediji već osam godina spekulištu i razrađuju kojekakve scenarije, što sami, što uz asistenciju zainteresovanih centara moći i svakovrsne političke konkurencije, baš o pozadini atentata. Reklo bi se da svako od tih aktera ima neki svoj račun i svoju matematiku. Kako god, u Koštuničinom prisustvu, sa konferencije za novinare Tužilaštvu je iz DSS-a poručeno da mu se isti neće odazvati, i da s njim nema o čemu da se divani.

Nakon toga, unisono su akademici Ćosić, Bećković i Čavoški, kao dugogodišnji članovi Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja poručili: "Osuđujemo kao nedostojan čin pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa ubistvom premijera Zorana Đinđića. Na ovaj način se ne može narušiti ugled Vojislava Koštunice, već država samu sebe izvrgava ruglu.[4]" Istina, nisu akademici izmislili da postoji pokušaj da se Koštunica poveže sa ubistvom Đinđića, ali to, barem za sada, nije činila država. Radili su to neki novinari, analitičari, političari, deo nevladinog sektora, boranija razne fele, ali država to radila nije, jer da jeste, Koštunica bi bio ili oslobođen optužbi, ili u zatvoru, ili u bekstvu. Ili bi proces bio u toku. A nemamo ništa od toga. Doduše, reklo bi se da država ima nameru da sve te glasine ispita, a po našem mišljenju to bi trebalo da bude u interesu svih onih koji sa atentatom nemaju nikave veze, a ta im se veza u manjem ili većem, ili neformalnom obliku pripisuje.

Odbijanjem i nepoštovanjem poziva tužilaštva izriče se, nedvosmisleno, stav o tome da se ustavni poredak ove zemlje ne poštuje.

Istina, zavera, ili obična pokrivalica?

U saopštenjima, na konferencijama za novinare i drugim javnim nastupima DSS, neprestano se ponavlja da se protiv DSS vodi kampanja koju predvodi televizija B92. Ta televizija zaista neguje svojevrsan fanatizam u insistiranju na nekim pitanjima i temama, bar onoliko koliko u DSS neguju „dobru praksu“ davanja loših odgovora. Kada odgovaraju na pitanja, Vojislav Koštunica, a i drugi iz DSS, uglavnom govore o atentatu. Kriminalne afere u "Putevima Srbije", za koje je odgovorna NS, bivši najbliži koalicioni partner DSS, kao i Kolubara, gde je DSS, izgleda, i te kako umetala prste, ostale su nekako po strani, kao da u DSS-u žele da, insisitirajući na tezi o političkom progonu u slučaju optužbi za učešće u atentatu na Đinđića, sa sebe speru i odgovornost za ove druge stvari. Ali, da li je to moguće?

Kako to da se Velimir Ilić odaziva pozivima pravosuđa zbog "Puteva"? Zašto Velja priznaje, a Voja ne priznaje Tužilaštvo? I više od toga, Velimir Ilić, braneći se, ukazuje na moguću zloupotrebu državnih organa, ali priznaje da je kršenja zakona u "Putevima Srbije" bilo[5]. U isto vreme, Koštunica i DSS ne vide problem u svojim ljudima iz Kolubare. Po njima je tamo, valjda, bilo sve u redu, uključiv i onu 25-časovnu dnevnicu u danu prelaska s letnjeg na zimsko računanje vremena...

Mi mislimo da je priča o umešanosti Koštunice u atentat praktično nedokaziva. I mislimo da Koštunica u to nije upleten. Spekulacija o njegovoj umešanosti posledica je jednog nesretnog spleta okolnosti, kao i projekcija različitih interesnih i moćnih grupa. Međutim, "Putevi Srbije" i Kolubara nešto su drugo. U potonjem ne samo da postoji objektivna politička odgovornost Koštunice, već postoji i konkretna odgovornost njegovih ljudi i partnera koji su radili u tim preduzećima, kao i onih koji su bili u vezi sa njima, u smislu eventualnog izvršenja krivičnog dela. Tačnije, sud bi trebalo da istraži sve one notorne stvari iz "Insajdera", utvrdi činjenice i da kazni lopove. Istovremeno, zašto bi apriorno bilo isključeno to da su možda neki ljudi iz DSS imali nekog upliva i u ono najveće krivično delo? S namerom, ili bez nje.

Javno optuživati Koštunicu za učestvovanje u planiranju i izvršenju atentata jeste monstruozno. Svaka tako adresirana optužba, upućena bilo kome, monstruozna je. Ali i optuživanje Čedomira Jovanovića i Bebe Popovića za istu stvar nije manje monstruozno, pa su se u okruženju Vojislava Koštunice time takođe povremeno bavili. Samo sud ima pravo da se bavi takvim optužbama, ali svi ovi koji su pominjani trebalo bi, na prvom mestu, da isti taj sud poštuju i uvažavaju – i da mu se odazivaju.

Da podsetimo, uporišna tačka obnovljenih optužbi protiv Koštunice jeste njegova izjava u svojstvu tadašnjeg predsednika SRJ da pripadnici JSO protestuju u svojim uniformama, isto  kao što i lekari imaju svoje uniforme. Istine radi treba pročitati transkript sa te konferencije za novinare i videti da je nešto slično Koštunica rekao tek nakon petog ponovljenog odgovora na isto pitanje, već isceđen i udavljen novinarskom agresijom "kako" i "zašto". To o uniformama Koštunici se omaklo, jer da je razmislio verovatno nikada nešto slično ne bi rekao. JSO je bila formacija Državne bezbednosti MUP, po snazi analogna elitnim vojnim formacijama. Odbijanje poslušnosti i naređenja, protest takve formacije ne može biti ništa drugo nego pobuna. To nije bio protest zbog loše hrane u kulskoj trpezariji, nego blokada autoputa. Isticanje političkih zahteva pod vojnom/ratnom opremom jeste pobuna i Koštunica nije smeo da kaže ništa što bi čak i ličilo na njegovu podršku njima. Koštunica pak, na toj konferenciji, bio je predsednik stranke, a ne predsednik države. Možda je u tom času više mislio o sopstvenom rejtingu, odnosno o rejtingu svojih protivnika, nego o odgovornosti. Ali to nije zločin. Neodgovornost nije zločin.

Gde su ostali odgovori?

Na drugoj strani, nikada državni organi nisu uzeli u obzir pitanja koja u vezi su sa atentatom postavlja Koštunica: Ko je pustio Bagzija iz zatvora i zašto? Ko je oslobodio Zemunce iz zatvora? Ko je odgovoran za stanje bezbednosti predsednika Vlade neposredno pre i u vreme atentata? Kako je mogućno da pripadnici MUP i RDB budu deo zavere - gde je i šta je radila kontraobaveštajna zaštita? Zašto nije ozbiljno razmatran izveštaj Koraćeve komisije o propustima bezbednosnih organa itd? Stoga, s pravom se postavlja pitanje zašto odjednom toliko zanimanje za protest JSO iz novembra 2001, ali ne i za neke događaje iz februara/marta 2003. godine. I to jeste jak Koštuničin argument kojim on dokazuje da aktuelna vlast ipak ne želi da rasvetli sve detalje, pa čak ni bitne stvari u vezi sa atentatom.

Međutim, to govori o vlastima, a kad je reč o predsedniku DSS i njegovoj nameri da se ne odazove tužilaštvu, uzmimo i drugi primer. Sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, najomraženijom kontroverznom sudskom ustanovom čak je i Koštunica sarađivao. Jeste da je nekoć o Tribunalu rekao da mu je "poslednja rupa na svirali", ali se zato malo kasnije dopunio i šeretski poentirao tvrdeći da se "i na toj poslednjoj rupi svira"[6]. Elem, pre nekoliko dana predsednik DSS je rekao da je suđenje Vojislavu Šešelju u Hagu bezakonje[7], što je tačno i što je valjda očevidno, jer ga drže u pritvoru, bez presude, osam godina.

U vezi sa Šešeljem, Koštunicom i Tribunalom zanimljivo je još nešto. Šešelj se sam predao Tribunalu, iako ga ne priznaje, a Koštunica je bio predsednik Vlade Srbije u čije vreme je isporučeno više od 40 ljudi koje je tražio Tribunal. Otišli su uglavnom dobrovoljno, ali je ta dobrovoljnost ponekad ohrabrivana i automobilima[8], možda i novcem kontroveznih biznismena, a ponekad je reč bila i o "dobrovoljnoj" predaji (npr. generali Sreten Lukić[9], ili Zdravko Tolimir[10]). Ma koliko loše mislili o našem pravosuđu, ne vidimo zašto bi haški kazamat bio pravednija i uglednija insitucija od ovdašnjih tužilaštava. Ne vidimo zašto su srpski generali (a za neke je više nego izvesno da su potpuno nevini, npr. Vladimir Lazarević) bili ohrabrivani da se predaju Hagu, uključujući i organizovanje prijema kod poč. Patrijarha Pavla[11], a da onaj koji ih je tamo izručio danas nema hrabrosti za odaziv srpskom tužiocu, ukoliko tog poziva uopšte i bude. Šta je to što nam daje za pravo da se sklanjamo pred obavezom koju ima svaki državljanin, svake države na planeti. Zar ne bi trebalo da su naši sudovi našim građanima mnogo bliži od stranih, pa još kontroverznih, kao što je onaj haški? Ili su ti dobrovoljci (sa i bez navodnika) verovali u hašku, a ovdašnji, koji su ih na dobrovoljnu predaju podsticali, ne veruju u srpsku pravdu? Zašto „političkim progonom“ nazivamo aferu Kolubara? Zašto se Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja oglašava povodom same najave da će neko biti pozvan na razgovor kod tužioca, a ne oglašava se što neko osam godina posle dobrovoljne predaje i dalje robija u sudskom pritvoru van ove zemlje, ili što mnogi u ovoj zemlji, na primer, pohapšeni prilikom protivljenja gej-paradi, mesecima robijaju u pritvoru bez sudske presude.

Odbor se uplašio što država "sama sebe izvrgava ruglu, jer se ugled Vojislava Koštunice i ne može narušiti", pa se oglasio. Neobično je da mu je to bio povod za prvo oglašavanje nakon svih ovih godina, kao da drugih (boljih) povoda u ovoj zemlji nije bilo, ili ih nema. Reklo bi se da im je više stalo do Vojislava Koštunice, što je ljudski. A onda je, kao da već i ovo nije bilo previše, tome dodata i peticija stotinak istaknutih umetnika i javnih ličnosti, da bi, na kraju, u sve bili uključeni i građani, koji su takođe pozvani da se svojim potpisima na uličnim štandovima priključe akciji protiv progona Koštunice [12].

Kako izgleda taj krčmarov račun?

A „progon“ je inače, u prevodu, najava tužilaštva da će razgovarati sa Koštunicom. Ni manje, ni više, ali je dovoljno da se stotine javnih delatnika, sa ili bez nacionalne penzije, svojim potpisom usprotivi navodnom političkom progonu jednog političara koji uživa jednocifrenu podršku birača. O kakvom je tek političkom progonu mogao da govori Bogoljub Karić koji je ekspresno posečen na 18 odsto rastuće podrške, ili Vojislav Šešelj kada je prepolovio SPS početkom devedesetih dobivši milionsku podršku. Koga to Koštuničina opcija danas tako strašno politički ugrožava pa nad njim treba da se izvrši politički progon? Možda ugrožava neke desničarske stranke u nastajanju, ali to sada nije tema. Može biti, ipak, da je reč o upravo obrnutoj stvari, to jest, da ovom kampanjom i pričom o progonu DSS pokušava da osigura cenzus.

Zato bi valjalo da svi akteri ove priče još jednom o svemu razmisle. Jer, da podsetimo, nisu svuda sva sredstva dozvoljena. Negde mora postojati „crvena linija“ sa obe strane, jer "jed je jed, a red je red i... ćud je ćud, a sud je sud", kako je pevao popularni panonski Slovenac[13], i tu ne bi trebalo mešati babe i žabe, niti na takav način namicati podršku birača. Tačno je to da se građani rađe poistovete sa žrtvom, a ne sa dželatom, kako zbog toga što su često i sami žrtve, tako i zbog toga jer preziru bahatost, oholost i nepravdu vlasti. Ali građani, isto tako, preziru i one koji strančare i koji se zapravo bore za sopstvene privilegije i izbegavanje odgovornosti. Na sledećim izborima, pored ostalog, videćemo i efekte ove kampanje. Videćemo da li su građani akciju Tužilaštva prepoznali kao progon, ili su akciju DSS videli kao borbu za privilegije i manevar za izbegavanje „kolubarske“ i nekih drugih odgovornosti za privredna nepočinstva koja su se dešavala tokom njihove vladavine.

No, dotad, šta će Tužilaštvo da čini? Ako odustane, šalje poruku svakome u ovoj državi ko je u mogućnosti da skupi kakvu-takvu javnu podršku da može da bude iznad zakona, nedodirljiv. Svako od tih nedodirljivih može, eventualno, da im nešto kaže i poruči sa konferencije za štampu, ali u četiri oka - jok. Ako ga pozovu, a on se ne odazove, hoće li ga privesti, kao što se to inače radi? Ako je poziv utemeljilo na čvrstim osnovama, tužilaštvo ne može da odustane, jer bi to bilo aboliranje od krivičnog dela. Ako ga, pak, pozivaju bez jasnih dokaza ili indicija, onda je reč o zloupotrebi državnih institucija. Bilo kako bilo, trebalo bi imati u vidu da su afere "Kolubara", "Putevi Srbije", i atentat na premijera tri različite stvari, a ne jedan slučaj. I da to što je neko najverovatnije nevin u jednoj od njih ne znači da je nevin i u ostalima. Baš kao i obrnuto.