Državna revizija, izvršna vlast i snaga parlamenta

Jedan od glavnih političkih i društvenih razloga za postojanje parlamenta kao vrhovne zakonodavne institucije jeste rasprava o budžetu i načinu trošenja novca poreskih obveznika. U razvijenim i stabilnim demokratijama to su najvažnije debate jer pružaju najbolji pregled razvoja jednog društva i njegovog funkcionisanja. Ove parlamentarne rasprave daju nam uvid u način finansiranja socijalnog, kulturnog i ekonomskog života neke društvene zajednice.

Ova važna funkcija našeg parlamenta nije do sada imala značajniju ulogu. Debate o budžetu bile su obično rutinske sednice, a gotovo nikada se nije ozbiljno razgovaralo o putevima novca koji izdvajaju naši sve siromašniji poreski obveznici. Uvek su za nas važnija „velika istorijska pitanja“, a vizija razvoja društva koja se može videti i u strukturi samog budžeta nema velikog odjeka u javnosti.

Kada je posle nekoliko godina od osnivanja nezavisne Državne revizorske institucije na svetlo dana izašao njen delimični izveštaj o državnom završnom računu, mogli smo videti ono skriveno naličje naše vlasti, budući da rezultati pokazuju svu bahatost, neodgovornost, neozbiljnost, nekompetentnost, pohlepu i nepoštovanje zakona upravo od onih organa i ministara koji su izabrani da sprovode zakone. Treba napomenuti da se ova budžetska revizija odnosi na 2008. godinu i da je njome obuhvaćena tek trećina budžetskih sredstava i samo 18 od više od 9 hiljada budžetskih korisnika. Veliko je pitanje kada ćemo i da li ćemo uskoro dobiti makar i ovako delimičnu reviziju trošenja novca u 2009. godini (što je već trebalo da se nađe u parlamentu).

Odmah nakon prezentovanja ovog izveštaja dovedena je u pitanje kompetentnost članova nezavisne Državne revizorske institucije, a vlada je veoma odlučno reagovala i rešila da povuče predlog zakona o završnom računu za 2008. godinu kako bi se verovatno „ispravile“ uočene greške i nedoslednosti. Predsednik Vlade Mirko Cvetković rekao je da je ovaj potez povučen zbog neznatnih „kozmetičkih“ promena u izveštaju. Kakvu poruku ovakvim neodgovornim potezom našoj javnosti šalje izvršna vlast? Poruka je više nego jasna, vlada nema nameru da utvrđuje konkretnu odgovornost onih ministarstava i ministara koji su kršili pravila zakonskog poslovanja služeći se često višim razlozima i zahtevima trenutne političke situacije. Čerupanje budžeta se može nastaviti, jer se pitanje odgovornosti ozbiljno i ne postavlja. Poreski obveznici mogu samo nemo da posmatraju kako se krčme poreski prihodi i krši zakonska procedura.

Iako je priznao da je pitanje izveštaja Državne revizorske institucije van njegove ustavne nadležnosti, predsednik Republike Boris Tadić nije propustio da se oglasi. On je poslao veoma pomiriteljsku i amnestirajuću poruku da su svi oni koji su dobili negativan izveštaj za 2008 godinu moraju to ispraviti i da troškovi koji su nepotrebno napravljeni moraju biti smanjeni u narednom periodu. Kao veliki napredak ocenjeno je to što Srbija konačno ima izveštaj Državne revizorske institucije. U čemu se zaista ogleda napredak ako niko nije odgovarao i snosio sankcije?

Moramo shvatiti da državni budžet nije Alajbegova slama koju razvlači kako ko stigne. Da li bilo koja firma u ovoj zemlji može da povuče svoj završni račun da bi obavila potrebne kozmetičke promene? To je naravno nezamislivo, ali to može da čini vlada u zemlji u kojoj se izgubio svaki princip odgovornosti.

Šta su glavni nalazi Državne revizorske institucije? Revizori su utvrdili da su javne nabavke vredne dve milijarde dinara u sivoj zoni, republička uprava za javne prihode je bez postupka javne nabavke nabavila bonove za gorivo vredne 110 miliona dinara, Ministarstvu finansija je u bilansu prihoda i rashoda „isparilo“ 379 miliona donacija, a nisu vraćene pozajmice iz budžeta od 14,9 milijardi dinara, Ministarstvo ekonomije je sklapalo ugovore sa honorarcima vredne 18,5 miliona dinara, u Republičkoj direkciji za imovinu svi zaposleni su radili prekovremeno i primili osam miliona dinara, izračunato je da je vlast za ugostiteljske usluge po raznim osnovama platila 54,6 miliona dinara (600.000 evra). Ovde nije reč o peglanju negativnih izveštaja ili velikom zadovoljstvu što država najzad ima nezavisni revizorski izveštaj, već o hroničnom nedostatku principa odgovornosti. Državnoj revizorskoj instituciji nije potrebna bilo čija politička podrška, već je njena uloga da beskompromisno i van domašaja politikantskih igara sačini uvid u tokove i način trošenja budžetskih sredstava.

Samo povlačenje Predloga zakona o završnom računu je veliki udarac za kredibilitet ne samo naše vlade već i za celokupni politički sistem. Novija istraživanja javnog mnjenja Galup Balkan monitora pokazuju da samo jedan odsto građana smatra da vlada radi odlično, 44 odsto misli da su rezultati Vlade slabi a 34 odsto zadovoljavajući. Zar to nije dovoljna opomena?

Sada je prava prilika da Skupština Srbije kao vrhovno zakonodavno telo otvori ozbiljnu raspravu o ovom izveštaju. Imajući u vidu partitokratski karakter našeg parlamenta, ne treba očekivati spektakularne rezultate, ali se mora barem pokazati da ova institucija nije u potpunosti pod kontrolom izvršne vlasti i partija na vlasti. Jedino tako naš parlament može da povrati uveliko poljuljani autoritet ili će se desiti, kao i mnogo puta do sada, da poslanici kao poslušni stranački vojnici progutaju i ovu gorku pilulu kozmetički doteranog izveštaja. Tek kada bude vraćeno dostojanstvo naših građana kao poreskih obveznika moći će da počne proces oporavka parlamentarizma. Do tada, imaćemo apsolutnu dominaciju izvršne vlasti i neograničenu koncentraciju vlasti u rukama neposredno izabranog predsednika Republike.