Društvo protiv režima i dilema „prelazne vlade“

Svedočimo o vanrednim događajima u Srbiji. Posle dvanaest godina strahovlade, podigli su se studenti, poljoprivrednici, nastavnici, stanovnici ekološki ugroženih sredina, članovi brojnih profesija (advokati, inženjeri, univerzitetski profesori, umetnički pozivi), javne ličnosti, građani. Svaka od ovih kategorija stanovnika Srbije krenula je od svojih posebnih interesa i prividno parcijalnih zahteva, da bi se za neobično kratko vreme, a zahvaljujući studentskom aktivizmu, mnogo tih bujica ulilo u veliku reku čije je ime pobuna a cilj obaranje korumtivno-kriminalnog režima.

U nizu povoda, počev od vidljive spremnosti vlasti da na samom početku preda Kosovo i Metohiju (jesen 2012), preko izmanipulisanih redovnih i još češće vanrednih izbora, obilja teških kriminalnih afera, enormnog zaduživanja i zavođenja tišine na  opšti hazard nad državom i društvom, našao se i jedan (povod) koji je prelio čašu. Jedna nadstrešnica koja je ubila petnaest duša bila je događaj koji je užižio sve što je trebalo da sagori u normalnom delovanju odgovorne države. U poslednja tri meseca gledamo kako narod dolazi sebi i kako vlast beži od stvarnosti koju je preko jedne decenije kuvala sve do vrenja.

Jedna nadstrešnica koja je ubila petnaest duša bila je događaj koji je užižio sve što je trebalo da sagori u normalnom delovanju odgovorne države. U poslednja tri meseca gledamo kako narod dolazi sebi i kako vlast beži od stvarnosti koju je preko jedne decenije kuvala sve do vrenja

Sitaucija je specifična u odnosu na sve slične pojave u poslednjih pola veka, budući da režim drži sve karike javnog života u svojim rukama, raspolaže državnim budžetom kao da je mafijaški plen, potpuno kontroliše resore sila  – vojsku, policiju (uz koju koristi i grupe kapuljaša i prstaša), tužilaštvo i sudstvo. Ne na poslednjem mestu, režim uživa podršku tzv. kolektivnog zapada (SAD, NATO, i EU) i neintegrisanog istoka (Rusija, Kina), premda je strana podrška daleko izraženija kod zapadnih učesnika nego kod istočnih.

Ovako opisana, to je idealna situacija za režimsko odricanje od dela teritorije, za rasprodaju strancima rudnih rezervi, plodne zemlje, šuma i voda, za raspiskavanje svega čime zemlja i narod raspolažu a može poslužiti svrhama spoljne zaštite protiv moguće društvene pobune. Na tako ojađenu stvarnost svekolikog hazarda, dogodila se sveopšta pobuna, gotova da poništi veliki račune u kojem je stavka aktive apsolutna vlast, a stavka pasive zemlja i narod. U tom  računu nije bio predviđen rizik pobune, tog večito remetilačkog činioca svih pažljivo obavljenih dilova – između belog imigrantskog čoveka i domorodačkog poglavice, između Svete kongregacije i vođa peruanskih indiosa ili između vlade SAD i generala Pinočea itd.

Pri tom, šalju signale doskorašnjoj svemoćnoj vlasti da odbijaju sve njihove poznate prevare, neiskrene ponude, laži, odlaganja i prenemaganja. Čelnika vezuju na ustavne nadležnosti, van kojih je „nebitan“ i slično

Dogodila se, dakle, pobuna, krajnje autentična, spontana, iskrena i masovna, rečju – ozbiljna pobuna. Na njenom čelu su studenti svih državnih univerziteta Srbije, računajući i Univerzitet u Severnoj Mitrovici. Nema šta, oni vladaju javnom scenom Srbije, postavljajući uslove – jasne, legitimne, pa i ultimativne: nema prekida blokada bez njihovog ispunjavanja. Pri tom, šalju signale doskorašnjoj svemoćnoj vlasti da odbijaju sve njihove poznate prevare, neiskrene ponude, laži, odlaganja i prenemaganja. Čelnika  vezuju na ustavne nadležnosti, van kojih je „nebitan“ i slično. Iznad svega su zanimljivi njihovi pisani uslovi, koji se mogu svesti na dva suštinska: predaja potpune dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu, računajući i fatalnu nadstrešnjicu, i oslobođenje svih uhapšenika na protestima u paru sa procesuiranjem svih počinioca nasilja nad studentima. Na prvi pogled, reklo bi se, skromni i ralativno lako ostvarljivi zahtevi. Suštinski, zahtevi koji zadiru u srž korumptivno-kriminalne vladavine. Da nije tako, režim bi se prihvatanjem zahteva studenata lako ratosiljao njihovih protesta, pa time i ostalih pobunjeničkih poduhvata. Problem je, međutim, u tome što bi to bio samo početak paranja čarape njihovih destruktivnih radnji i ubijanja Srbije.   

Studenti uživaju podršku učesnika i pobornika pobune, dakle najšireg društvenog spektra. To se odnosi i na opoziciju, dakle one stranke koje imaju poslanike u Skupštini. Vidljivo je, međutim, da na toj relaciji – studenti-opozicija – postoji distanca. Studenti su prilično kritički orijentrisani prema opoziciji, premda njihova kritika vlasti nije manja, čak naprotiv, nego opoziciona. U  najmanju ruku, oni su osvojili javni prostor Srbije u meri u kojoj opozicija o tome može samo da sanja. Ali, reklo bi se načelno, sve je to kretanje koje ide u pravcu ozbiljnog uzdrmavanja režima. Nema ničega prirodnijeg do da se aktivnost generalnog opozivanja režima drži kao jedan zajednički front. Ali, vremenski presek sadašnjeg stanja ne ide toj normali u prilog. Pobuna, koju predvode studenti, stoji na jednoj platformi, dok opozicioni front stoji na drugoj.

Nema ničega prirodnijeg do da se aktivnost generalnog opozivanja režima drži kao jedan zajednički front. Ali, vremenski presek sadašnjeg stanja ne ide toj normali u prilog. Pobuna, koju predvode studenti, stoji na jednoj platformi, dok opozicioni front stoji na drugoj

Reč je očigledno o dva različita pristupa, dva politička senzibiliteta, dva stila opozicionog delovanja. Pitanje je: da li je reč o dva paralelna, znači nedodirljiva procesa i da li je uopšte zamisliv tok događaja koji bi te dve paralelne linije naveo na trasu međusobnog približavanja. Stoga, ako smo ukratko ocrtali obeležja studentskog protesta, učinimo to i za opoziciju.

U današnjoj karakterizaciji opozicije najpre se mora ukazati na činjnicu da je reč o pluralnom a ne singularnom fenomenu. Dovoljno je pogledati njihove medijske nastupe unutar skupštinskih prostorija ili negde van da se shvati da nije reč o opoziciji nego o opozicijama. Tih monadskih jedinica je više od deset. To što u kritici vlasti koriste gotovo isti vokabular ne dodiruje njihovu naviku da u odnosu prema javnosti sve one podjednako soliraju. U situaciji velikog društvenog bunta, ovo najpre deluje kao neslana šala, a u narednom refleksu – kao politička nedoraslost trenutku. Kao da ne vide, ili sebi neće da priznaju, da je režim ozbiljno zaljuljan procesom koji je nastao kao udar groma „kad mu vreme nije“. A kad se već dogodilo, umesto prirodnog sakupljanja pod jednim imenom, ma koliko uslovnim, brojne opozicije su ponudile jednu istu maglovitu šifru – „privremenu vladu“. Šta god mislili o toj sintagmi, blisko je pameti da je ona trebalo da se pojavi tek pošto bi bio napravljen korak akcionog približavanja (pod jednim imenom), a ne u jednom praznom prostoru gde nema ubedljivo delujućeg aktera.

Način kako je ideja o „privremenoj vladi“ puštena u politički etar, uticao je  na njenu proizvoljnu interpretaciju velikog broja samozvanih učesnika, ali i na njenu  banalizaciju na strani režima

Način kako je ideja o „privremenoj vladi“ puštena u politički etar, uticao je  na njenu proizvoljnu interpretaciju velikog broja samozvanih učesnika, ali i na njenu  banalizaciju na strani režima. Da je nekim boljim slučajem ovo bila ideja objedinjene (a ne ovako razasute) opozicije, ona bi bila referentna za svako javno tumačenje, svejedno – afirmativno ili negativno. U svakom slučaju, ne bi se dogodilo da se danas ta ideja baš u redovima pluralne opozicije tumači onako svedeno, a zapravo krajnje trivijalno. Navodno, zadatak „privremene vlade“ jeste da obezbedi ambijent za slobodne izbore, što podrazumeva ispunjavanje uslova najšireg spektra s obzirom na režimsku praksu svekolike manipulacije izborima. Nadalje, navodno, ta „vlada“ bi potrajala bar šest meseci, od  osnivanja do ispunjenja njenih ovako postavljenih ciljeva.

Ovakvo svedeno tumačenje „privremene vlade“, koje je nažalost poteklo od rutiniranih političara, ohrabrilo je mnoge političke laike da slobodno parazitiraju na tako, u startu, ojađenoj temi. Za ovu kategoriju učesnika nije bilo pitanje da li je ideja održiva nego ko bi trebalo da bude član te „vlade“ i kako bi nju valjalo izvikati. I tako je došlo do nesvakidašnje osvete slobodnih javnomnjenskih strelaca usmerene na kreatore ideje – stranačke lidere i aktiviste.

Ovakvo svedeno tumačenje „privremene vlade“, koje je nažalost poteklo od rutiniranih političara, ohrabrilo je mnoge političke laike da slobodno parazitiraju na tako, u startu, ojađenoj temi. Za ovu kategoriju učesnika nije bilo pitanje da li je ideja održiva nego ko bi trebalo da bude član te „vlade“ i kako bi nju valjalo izvikati

Navodno, ne bi oni trebalo da budu akteri „privremene vlade“ nego ljudi od znanja i ugleda, poput članova Pro-glasa. Upravo takve trebalo bi da delegiraju novi legitimni konstituensi – studentski plenumi i njihovi profesori. Posle uspešno obavljenog posla, u aranžmanu „privremene vlade“ kako su ga formulisali stranački ljudi, ovi volšebni kreativci bi se časno povukli iz istorijski zadate nužnosti, ostavljajući za sobom posao od nacionalno epohalnog značaja. Ta blagodat pala bi u ruke opozicionim strankama, koje bi tek posle slobodnih izbora (njihova pobeda se podrazumeva) stupile u dejtvo na novom državnom zadatku.

Gde se krije iluzija ovakvog scenarija. (Ovo ipak nije film!). Pojava „privremene vlade“, bez obzira na ime, nije nepoznata u savremenoj unutrašnjoj politici. Taj fenomen bio je na delu u vreme obaranja komunističkih vlada u zemljama srednje-istočne Evrope krajem osamdesetih godina prošlog veka. Slična situacija zabeležena je u Srbiji posle oktobarskih promena 2000-te godine. Reč je mirnom kretanju iz komunističkog režima (u Srbiji režima Slobodana Miloševića) u prelazno stanje, dakle u privremenu formu simbiotičke vlade između novih i starih političkih snaga. Društveni kontekst novonastale političke situacije bio je svugde sličan današnjem u Srbiji. Stari režim bio je znatno uzdrman i trpeo je jak pritisak društveno organizovane sile, zbog čega je bio primoran na privremeni kompromis koji je garantovao buduću definitivnu pobedu politizovanog društva i njegovih predstvanika. A dojučerašnja apsolutna vlast pak bila je prinuđena na kompromis koji se nije ticao njene političke budućnosti, ali jeste opstanka poraženih snaga bez revolucionarnog revanša. Posle nekog protoka vremena, kako gde, sistem se stabilozovao u ruhu novih institucija. U Srbiji takav proces trajao je nešto više od dva i po meseca i završio se slobodnim izborima krajem decembra 2000. godine.

Za našu temu bitno je da je u tom međuvremenu delovala vlada koja nije samo pripremala fer izbore, nego je vodila državu u njenom punom upravljačkom kapacitetu. Naime, postojećim ministarstvima rukovodile su formacije od po tri ministra delegirana od strane gubitnika i dobitnika oktobarskih događaja. Ta forma privela je Srbiju slobodnim izborima, a oni su ishodili novim poretkom vlasti.

Zašto ovo podsećanje, i strano i domaće, može da pomogne da se razume šta je zapravo tzv. privremena vlada i kakve bi zadatke ona morala da obavi. Ukratko, ona bi morala da vodi zemlju u svim njenim životnim upravljačkim oblastima kao i svaka druga vlada, uz opravdane specifičnosti njenog tehničkog karaktera. Kada je reč o tom specifičnom aspektu njenog delovanja, otvara se, u pogledu formiranja vlade, pitanje o njenom ministarskom sastavu. Ako ta vlada deluje u skraćenom kapacitetu svojih nadležnosti, što znači da ne može da predlaže zakone niti da zaključuje međunarodne ugovore i slično, ne znači da ona gubi svoj politički karakter. Svaka vlada je politička vlada i svaki njen ministar je političar, čime se skida sa dnevnog reda pitanje o tzv. vladi stručnjaka. Naime, za svaku vladu (pa i „privremenu“) poželjno je i korisno da joj resore vode stručni ljudi. Ali oni u svojstvu ministara nisu prvenstveno stručnjaci nego političari. I to iz dva jedinstvena razloga: prvo, oni raspolažu jakom odlikom političke reprezentativnosti u smislu parlamentarne vlade, kao i u smislu masovne podrške društva u situacijama legitimne pobune; drugo, oni, samim tim, nose političku odgovornost (a posledično i svaku drugu) za svoj rad. Ta čvrsta odlika demokratske, koja važi i za tzv. privremenu vladu, protivreči današnjem olakom licitiranju za vladu koja bi se sastavila na temelju novonastalih konstituensi – studentskih plenuma u saradnji sa javno nekompromitovanim profesorima, stručnjacima za pojedine oblasti, ili pak za vladu koju bi izvikalo nekakvo nadrikompetentno mnjenje sa svojim kriterijumima političke podobnosti i stručne kvalifikovanosti. To bi nužno bila vlada sumnjive reprezentativnosti i suštinski neodgovorna vlada.

Da se ovde ne radi o iluziji filmskog tipa, govori tek površno nabrojani spektar javnih pitanja sa kojima bi se u svom mandatu, pored već poslovičnog pitanja o izbornim uslovima, susrela ta naša „privremena vlada“: Kosovo i Metohija – nastavak, prekid ili privremena suspenzija pregovora, (ne)sprovođenje briselsko-ohridskog naloga; energetska situacija u senci američkog ultimatuma prema Gaspromu; tekući zahtevi nastavnika, poljoprivrednika i drugih pogođenih kategorija koji se tiču državnog budžeta; akutni izazovi ekološke destrukcije zemlje; zaštita sindikalnih prava u velikom broju preduzeća sa stranim kapitalom; serviranje dospelih dugova; nastavak ili konzerviranje priprema za Ekspo 2027; zahtevi Rio Tinta da se sprovode preuzete državne obaveze; pripreme za turističku sezonu…Obrni-okreni, „privremena vlada“ bi se za tih šest meseci naradila do te mere da bi je, ako joj se posreći, trebalo zadržati i bez izbora.

Njen najveći problem nije režim nego njeno unutrašnje stanje, koje zapravo ne dopušta da se o njoj govori u jednini. To je prosti niz stranaka koje drže glavu iznad vode samo zahvaljujući činjenici što imaju parlamentarne poslanike

Tim povodom, da se vratimo slabašnoj srpskoj opoziciji, tj. njenom sadašnjem profilu. Kao što je pomenuto, u percepciji aktera velike pobune, ona je manje-više otpisana kao politički činilac. U okviru kolajuće ideje o „privremenoj vladi“ ona je marginalizovana, iako je to primarno njena ideja. Njen najveći problem nije režim nego njeno unutrašnje stanje, koje zapravo ne dopušta da se o njoj govori u jednini. To je prosti niz stranaka koje drže glavu iznad vode samo zahvaljujući činjenici što imaju parlamentarne poslanike. Što se objedinjavanja tiče, makar i simbiotičkog, na to nije mogao da ih natera ni najgori režim, ovaj koji vlada. Njihov jedini zajednički imenilac je posna ideja o „privremenoj vladi“, koju su im drugi oduzeli, ali još više opostili.

Veći deo opozicije je i pored rđavog iskustva orijentisan ka Evropskoj uniji, što predstavlja njegovu dodatnu tragiku. Zbilja je dirljiva činjenica da je A. Vučić jedini i nezamenljivi evropski i američki favorit u zemlji, a da prozapadna grupacija stranaka i dalje neguje svoju staru ljubav. To ne mogu da poremete ni eksplicitne izjave američkih i evropskih glasnogovornika.

Veći deo opozicije je i pored rđavog iskustva orijentisan ka Evropskoj uniji, što predstavlja njegovu dodatnu tragiku. Zbilja je dirljiva činjenica da je A. Vučić jedini i nezamenljivi evropski i američki favorit u zemlji, a da prozapadna grupacija stranaka i dalje neguje svoju staru ljubav. To ne mogu da poremete ni eksplicitne izjave američkih i evropskih glasnogovornika

I u tom pogledu proevropska stranačka grupacija pala je na niske grane, jer joj se obraćaju sve niži zvaničnici bilo EU ili SAD. Tako je izvesni Gert Jan Kopman, direktor generalnog direktorata za susedstvo i pregovore o proširenju EU pre nekoliko dana (20. januara) u svojoj simultanki sa predsednicima države, vlade, parlamnta i, na kraju, sa parlamentarnom proevropskom opozicije, lepo rekao: „EU neće prihvatiti ni podržati nasilnu promenu vlasti u Srbiji“. Najviši predstavnici države mogli su biti zadovoljni izjavom ovog EU-zvaničnika srednjeg ranga, jer je u datom kontekstu upozorenje o „nasilnoj promeni vlasti“ moglo da se odnosi samo na veliku društvenu pobunu, a u tom okviru i na opoziciju. Tako su se izjednačila stanovišta EU i režima o događajima kojima sve opozicione frakcije u Skupštini ne samo da daju podršku nego i nastoje da učestvuju u njima. Nije prošlo ni par dana kada je Trampov specijalac i veliki prijatelj predsednika Srbije, Ričard Grenel, povodom protesta u Srbiji izjavio da „SAD ne podržavaju one koji nasilno preizimaju vladine zgrade“. Još jedan mukli udarac sa zapadne strane proevropskim strankama. Ali ta ljubav, kao i svaka, nema oči.

Manji deo opozicione parlamentane scene, kolokvijalno zvani – nacionalna, predstavlja ostatak moguće veće grupacije stranaka sa sličnim programima pre poslednjih izbora. Ovo napominjem stoga što je sada gotovo nemoguće očekivati da će ova smanjena parlamentarna formacija sklopiti neki pragmatičan sporazum sa većom proevropskom grupacijom, koji bi delovao u pravcu političkog pritiska za pregovore povodom „privremene vlade“.

Kada je o pritisku na režim reč, tu glavni igrači nisu opozicione stranke nego veliki studentski pokret i njegovo svekoliko pojačanje iz širih društvenih sfera. Stalno jačanje tog pritiska značajno smanjuje stabilnost i sigurnost režima, koji je takoreći do juče bio ubeđen u svoju političku svemoć

Kada je o pritisku na režim reč, tu glavni igrači nisu opozicione stranke nego veliki studentski pokret i njegovo svekoliko pojačanje iz širih društvenih sfera. Stalno jačanje tog pritiska značajno smanjuje stabilnost i sigurnost režima, koji je takoreći do juče bio ubeđen u svoju političku svemoć. Jedan tragičan dogaćaj napravio je pukotinu na tom svevladajućem monolitu i on je nastavio da puca svakim svojim nasilnim činom, svakom svojom prevarom, svakim marifetlukom u naporu da prikrije svoju ulogu u poslednjem zločinu. Kao što rekosmo, ta čarapa se para.

U ovom kolopletu odlučujućih događaja nedostaje akter koji će biti prirodni dodatak velikoj antirežimskoj pobuni u poslu obnove političkog poretka u zemlji dugogodišnjeg besporetka. Nedostaje politički činilac koji će odigrati potrebnu političku rolu tako da se režim ukloni a ne padne ni kap krvi. Ovo možda deluje utopistički u okolnostima koje karakteriše vladajući politički mentalitet sa opakom odlikom – naša vlast je naš život i obrnuto. Takvi ne popuštaju osim pod pritiskom koji ima snagu erupcije. Mi smo već svedoci nečega što možemo nazvati taktičko povlačenje režima, vidljivo u popuštanju zatega represije i obaranju sopstvene vlade. Ako se ovaj trend nastavi, moguće je doći do stadijuma spremnosti na pregovaranje o „privremenoj vladi“. Za tako nešto morao bi da bude pripremljen politički akter koji bi u tom činu (mogućim pregovorima) reprezentovao volju masovnog pokreta. Moramo ga pronaći u realnom političkom kapacitetu koji društvo poseduje.

Ako smo u onom što je prethodilo skicirali stvarni predmet delovanja moguće „privremene vlade“, trebalo bi da je jasno da ljudi bez političkog iskustva ne mogu viditi jedan delikatan proces opšteg oporavka. Tu je neophodna smesa znanja i iskustva, koju ne poseduju ni stručnjaci ni viđeni učesnici javnih tribina poput grupe Pro-glas. Ne bi bilo korisno da se bilo jedni bilo drugi obučavaju u političkoj  veštini tokom delovanja jednog odlučujućeg političkog procesa.

Ali pošto je njihov pokret obavio najteži deo posla – ozbiljno uzdrmavanje režima – studenti zadržavaju pravo nadzora nad opozicionim akterima, a ovi imaju obavezu da im podnose redovne izveštaje o svojim aktivnostima

Preostaju još samo opozicione stranke. Njihov dosadašnji neuspeh u političkom miljeu jedne diktature na neki način je kompenzovan velikom društvenom pobunom te stvaranjem manevarskog prostora za političko delovanje koji same nisu mogle. U novonastalim uslovima od stranaka se traži politička mudrost, koja prevazilazi njihove navike parcijalnog delovanja, objedinjavanjem u jednu političku snagu dostojnu velikog društvenog pokreta. Ako bi takva objedinjena opoziciona formacija iznela svoj plan rešavanja političke krize, model pregovaranja i stvaranja „privremene vlade“, studentski bunt bi dobio svoje osmišljeno političko uobličenje. Krug promena bio bi upisan oko režima i on bi morao da sarađuje pod uslovima koje bi diktirali drugi.

Današnji studentski zahtevi ne poseduju nikakav katalog specifično političkih pitanja. Kao da su svesno ovaj prostor ostavili političkim akterima. Ali pošto je njihov pokret obavio najteži deo posla – ozbiljno uzdrmavanje režima – studenti zadržavaju pravo nadzora nad opozicionim akterima, a ovi imaju obavezu da im podnose redovne izveštaje o svojim aktivnostima. U toj relaciji nastajao bi koren novih institucija, legitimnih i sposobnih da se uhvate u koštac sa teškim nasleđem višegodišnjeg diktatorskog režima.

(Predsednik Državotvornog pokreta Srbije)

(Srbija i svet)